Kolumne Sizifov posao

Milica Ašćerić: Kiša ubi…

MediaSfera

 

Piše: Milica Ašćerić

Foto: Tijana Janković-Jevrić, Iris Krdžić

 

 

Ne volim kišu. Čim padne – kolaps. Gugl kaže stiže sneg kad ono kiša i baš pričam kumi kako me smara nošenje kišobrana. Od kad sam izgubila moj najdraži, dečji žuti sa crnim tufnicama, slikom Mini Maus u kabanici i drvenom drškom… davno sam ga izgubila, bila sam možda prva godina srednje a imala ga od svoje pete godine… od tad ne nosim kišobran.




Inače se ne vezujem za stvari, iako kažu da su jarčevi materijalisti, konkretno što se tiče tog kišobrana vezivale su me više lepe uspomene. Dobila sam ga od mame na poklon kada smo bile u Minhenu i uvek je prepričavala kako u šta god da uperim prst bude najskuplja stvar u radnji. To je bio i slučaj sa mojim žutim i neprežaljenim kišobranom iz, u to vreme veoma popularne, Diznijeve kolekcije.

Danas je slična situacija, kad mi se nešto sviđa – to ili ništa drugo. Dešavalo mi se da isplaniram kupovinu i prva stvar koja mi se dopadne uvek bude i ona koju najčešće i pazarim, iako se potrudim da tragam za povoljnijim komadom… ali ne, nikad to jeftinije nije dovoljno dobro naspram onog skupljeg. Ako je to neka vrsta materijalizma, onda jesam (po)malo materijalista. Što ne znači da je skupo i nužno bolje, ali meni znači da sam uspela to što sam želela da sebi i priuštim. Valjda je to neka razlika?! Od kiše dođosmo do materijalizma, pa dooobro ima simbolike i jedno i drugo pljušti, priliva i odliva.

Ne znam za druge, ali ja sam tipičan primerak vrste žene koja kupuje jaknu samo ako ima veliku kapuljaču, samo da ne moram da razmišljam o kišobranu. Danas ko za baksuz obukla sam kaput, a kako većina kaputa nema kapuljaču ponela sam kišobran i ceo dan, gde god da sam krenula osvrtala sam se oko sebe da vidim gde mi je mali šareni predmet pošto ću sigurno negde da ga posejem, samo trenutak nepažnje i ćao, doviđenja. Ali dobro, sačuvala sam kišobran pošto me je kuma posle sastanka i dovezla maltene do samog ulaza da kišobran nisam ni vadila iz tašne.

Foto: Iris Krdžić

Zašto je važna priča sačuvati kišobran? Meni jeste pošto sam neko ko nema naviku nošenja kišobrana, da živim u Engleskoj ili ne daj bože u Mavsinramu koji se nalazi u Indijskoj regiji Megalaja, najkišnijem mestu na svetu, verovatno bih uz svaku jaknu prišila džepnu kabanicu da ne moram da razmišljam o frizuri i telesnoj temperaturi. Pesmopojica… Kišobran ne bi bio opcija, nikako, jer bih dobila tikove.

Jutros krećem na posao, vreme je potpuni smor… Inače je gužva preko Brankovog mosta, a danas sve stoji, aj da nađem bolji glagol – mili, na primer. Sreća, kao da sam znala pa krenula ranije da odvedem Lazu u vrtić i da stignem na posao onako štreberski, on tajm. Kišica… bezveze, nit pada nit ne pada… nešto svaka treća kap mi dodirne dlan, a meni je u glavi slika mećave koja mi odnosi kišobran i sva srozana, ulepljene kose preko lica, dolazim na posao. Mokra kosa kad se osuši bez feniranja je, u mom slučaju, upravo preživela strujni udar i ostala živa. Jaooooo, sad sam se setila jednog traumatičnog iskustva…

Sećam se firma u kojoj sam radila otišla je u stečaj, nije prošlo mnogo od trenutka od kad sam ostala bez posla do trenutka kada me zove prijateljica i pita: „Kod nas se otvorila menadžerska pozicija hoćeš da dođeš na razgovor za posao?” Sva srećna, naravno, prihvatim i usput pitam kad je razgovor. Ona kaže: „Sutra.” Uf, reko dobro nemam vremena da se nešto specijalno pripremim al’ nema veze, između ostalog, šta da se pripremam u poslu sam tolike godine i to sam što sam, znam koliko znam i konstantno učim…

Rukovodim se onom taktikom prvih 10 sekundi impresije i već znaju da li si za njih ili nisi. Razmišljam bitno je da se super sredim. Pola dana biram garderobu, isprobavam razne varijante mejkapa (poslovno, opuštenije, sveže, glam luk…). Sve sam definisala za sutra, super. Dođe i to sutra, kad u stanu nema struje. Doselili se novi stanari, renoviraju i baš tog dana nešto rade sa strujom pa svi mi trpimo, ali se solidarišemo… nema veze imam svetlo na telefonu, sveće… najviše brinem zbog šminke da dobro vidim da ravnomerno nanesem puder, ali reko bolje pre nego što se obučem da operem kosu.

Foto: Iris Krdžić

Pod svetlom sa telefona perem kosu, malo sam je prosušila peškirom i sad po mraku tražim fen i u momentu kad sam ga uzela i videla priključak, pali se lampica – „nema struje, šta je tebi ženo? Jel si luda?!” Panično okrećem moju frizerku koja me oduvava uz reči: „Znaš da bih sve za tebe učinila ali moraš dan ranije da zakažeš”. Došlo mi je da plačem, jer sat pokazuje da imam još samo dva sata fore da se obučem, našminkam i krenema na taj sudbonosni razgovor. Sušim kosu peškirom ko u pećinsko doba, jer šta ću to je šansa koju ne smem da ispustim.

Znam da neću dominirati ali da otkažem je još gore iako sam i tu opciju razmatrala. Nema veze, idem bitno da sam super obučena i ful našminkana. Ako me ne prime zbog neisfenirane kose onda u takvoj firmi ne moram ni da radim. Nisam baš u nekom motivacionom modu, ali i (samo)uteha je ponekad lekovita. Dolazim strepeći i samo me kosa muči iako ne treba da radim u frizerskom salonu pa da me brine njihov sud o mojoj umešnosti friziranja, ali ne to je nešto jače od mene. Prilaze mi dve žene, srdačno se pozdravljaju uz osmeh, ja otpozdravljam i smejem se a u glavi mi je slika mog kiselog osmeha i krajnje glupavog izraza lica bez frizure, tj. sa morskom frizurom kada je biti raščupan skroz kul i sasvim na mestu.

Neprijatno mi je, one me odmeravaju a ja mislim – ne sviđam im se, bolje da sam otkazala sastanak pošto ovaj prvi utisak nije dobar. Razgovor je bio prijatan i sve je proteklo okej, ali sam suprugu rekla da me neće primiti pošto sam došla neisfenirana. Smejao se uz opsaku da to ne treba da im bude važno niti presudno i znajući mene koliko sam spontana pitao me: „Nisi valjda pričala o svojoj frizuri i pokušaju feniranja bez struje pošto uvek imaš potrebu da se opravdaš?” Naravno da nisam, bar nisam svoje muke naglas prenela više je to bila moja unutrašnja borba. Dobila sam posao! Što znači da sve moje strepnje nisu bile opravdane, ali sam naučila nešto – kad nema struje ne možeš da se isfeniraš ali možeš da osušiš kosu! Ono što tebe muči ne muči druge! Kad pada kiša ponesi kišobran i nemoj da ga izgubiš! Kad je u tvojoj glavi mećava ne znači i da je oko tebe! Svaki problem rešava pamet, a budala ne zna da ima problem itd., itd.

Od srede do srede kiša ubi, al’ glavu ne gubi. Zato je važno sačuvati kišobran. J

Voli vas i grli,

Milica A.

 


Milica Ašćerić

Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).

Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” u kompaniji Ringier Serbia i pohađa master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

20. Beogradski festival igre

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .