Edionica Kolumne

Saša Edi Đorđević: Ili pet ili ništa

MediaSfera

 

 

Piše: Saša Edi Đorđević

Foto: Nenad Bocko Živanović

 

 

Scena iz kultnog filma Ko to tamo peva u kojoj, u ulozi siromašnog starog seljaka koji ide u posetu sinu-vojniku, Mića Tomić izgovara ovu čuvenu repliku, maltene je savršena ilustracija drčnog karaktera našeg naroda. Pokazuje koliko se inat u Srba lako budi, ali i koliko zna da bude besmislen i najčešće na štetu samog inadžije. Ovom prilikom se neću baviti srpskim prkosom, mada su ga mnogi ovih dana pominjali kao nešto što će doprineti da budemo bolji nego što objektivno jesmo. U čemu? U najvažnijoj sporednoj stvari na svetu: fudbalu!




Njeno loptasto visočanstvo bubamara (doduše, lopte su odavno potpuno drugačijeg dizajna) već se nekoliko dana kotrlja po travnatim tepisima velelepnih stadiona, podignutih na vrelom putinjskom pesku Katara samo zarad održavanja svetskog fudbalskog prvenstva. Jeste da je njihovu izgradnju pratila priča o robovskom radu i hiljadama mrtvih građevinaca, jeste da su dodelu domaćinstva ovoj azijskoj državi pratile glasine o korupciji, jeste da se domaćinima spočitava nepoštovanje (uglavnom zapadnjačkih) vrednosti u pogledu zaštite ljudskih prava, jeste da su mnogi navijači nezadovoljni zbog nemogućnosti da se nalivaju pivom, ali sve je to nekako ostalo po strani onog trenutka kad je počela prva utakmica.

Ni to što su kapiteni nekih timova patili zbog pretnje žutim kartonom ukoliko se pojave na terenu sa kapitenskom trakom duginih boja, a u znak podrške određenim ugroženim manjinskim seksualnim grupama (kod nas se i za pripadnike većine, tj. heteroseksualno opredeljene, često kaže da su ugroženi, ali mi se čini da se to ne odnosi na istu stvar), ni to što se u istim takvim majicama ne može na tribine, ni vesti o terorističkim napadima, poplavama, zemljotresima, ratu u Ukrajini, ni bilo kakvi drugi ružni događaji nisu uspeli da pokvare raspoloženje publike, gde god ona bila. Moć fudbala, i medija koji ga prate, zaista je čudesna.

Elem, na ovom šampionatu se, potpuno zasluženo, našla i nacionalna selekcija Srbije, kao jedan od trinaest predstavnika evropskog kontinenta, što je samo po sebi popriličan uspeh. Jer, ruku na srce, u čemu smo mi još, sem u sportu, u prvih trinaest u Evropi? Ne, ne računaju se korupcija, kriminal, tvrdoglavost, neosnovano kurčenje i slične discipline, već samo dobre stvari. Nismo ni u čemu, naravno. Žalim što ću ovo reći, ali bojim se da skoro i nećemo biti. A svi znamo, osećamo, smatramo da vredimo više od mesta koje zauzimamo. I kao hleb nasušni nam treba nešto što će to da potvrdi. Sport se tu nametnuo kao prvi izbor, već decenijama, bilo da je u pitanju neko loptanje, borenje, skakanje, trčanje…

Najbolji svetski teniser Novak Đoković je najbolji pojedinačni primer za to. Imamo mi i sjajnu muziku, kinematografiju, pozorište, ali to mnogo teže plasiramo van Balkana. Otud sportiste ispraćamo na svako takmičenje sa velikim očekivanjima, da pokažu onima tamo ko smo mi. Kujemo ih u zvezde i unapred se pripremamo da ih dočekamo na nekom balkonu, okićene medaljama. Ako im se kojim slučajem desi da omanu, zaboravljamo koliko su nam radosti ranije doneli, pa ih pljujemo mnogo žešće nego što smo ih hvalili, mažemo katranom i perjem i psujemo najgrđe što možemo.

Tako i fudbalere, na čelu sa selektorom Piksijem, ispratismo pre neki dan već viđene bar u polufinalu. Pošto ovo pišem nakon prvog kola i poraza od Brazila, verujem da nam je sada svima jasno da ništa nije tako lako kako smo se  mi nadali. Poraz od višestrukog svetskog prvaka nije nikakva sramota, mada je moglo i bolje. Nešto više respekta prema protivniku nego što je moralo, povrede i nešto lošija igra nekolicine vodećih igrača i – bodovi odoše Karaokama. Isti protivnik, isti sudija i isti rezultat kao i na prošlom svetskom prvenstvu. Dobro. Neka tu prestane isto, jer smo u Rusiji takmičenje završili u prvom krugu. Sada, pošto smo pregrmeli prvu utakmicu, debitanti osetili travu na najvećoj fudbalskoj smotri, selektor izvukao izvesne pouke, uz činjenicu da su naredni rivali daleko slabiji od Brazilaca, zaista možemo da se nadamo dobrim rezultatima.

E, sad, otkud gornji naslov, kakve on ima veze sa dosad rečenim? Prema strukturi takmičenja, svaka ekipa igra tri utakmice u grupi, dve prvoplasirane se plasiraju u osminu finala, pobednik odatle ide u četvrtfinale, pa slede polufinale, utakmica za treće mesto i finale. Voleo bih, i verujem, da naši momci mogu da prođu grupu, kako se to kaže, a da zatim u osmini finala pobede Portugal ili Urugvaj (verovatno, jer su oni favoriti u grupi sa kojom se ukršta ona u kojoj je srpska reprezentacija) i domognu se četvrtfinala, što bi im bila peta utakmica. I realan domet, otprilike. Plasman među osam najboljih na svetu nije mala stvar, bar kad je fudbalska reprezentacija Srbije u pitanju. Posle toga, kako bude. Ako se može dalje, može, a ako ne, dobro je. Dakle, orlovi, ili pet ili ništa!

Na kraju, čak i da se to ne desi, hvala im što su nam omogućili da iz udobnih fotelja, oni srećniji i sa tribina, budemo zajapureni i promukli “učesnici” ovog svetskog prvenstva, a ne tek puki posmatrači utakmica koji igraju neki tuđi igrači, neki tuđi sinovi. Hvala im što se u Kataru vijori srpska zastava i čuje srpska himna. Imamo čime da se ponosimo, kakav god krajnji ishod bio. Neka nam se vrate bez povreda, spremni i za buduće sportske okršaje.

Toliko za ovaj put. Do sledeće prilike, svako dobro!

 


 

Saša Edi Đorđević

 

Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (JaničarUstanikČetnikDoktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.

 

 

 

 

 

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

20. Beogradski festival igre

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .