Eksplozija mašte Kolumne

Jovana Ješić: Trule vrednosti

MediaSfera

 

Piše: Jovana Ješić

 

Čini mi se da ljudi danima pričaju samo o jednom događaju. I ne, ne mislim na svetsko prvenstvo u fudbalu, već mislim na slučaj iz Trstenika.




Đaci su vršili nasilje nad profesorkom. Svoje iživljavanje nad njom su snimili, objavili na društvenim mrežama i poslali maloletnom sinu te profesorke. Škola, odnosno direktor i rukovodioci su pozvali te đake i njihove roditelje, profesorka nije u stanju da radi, a i njena deca su u šoku. Direktor je najavio oštre mere, pokrenuo disciplnski postupak, roditelji su se odazvali direktorovom pozivu, osim jednog čije je dete zapravo glavni krivac.

Mediji prate razvoj situacije, ali i građani. Na društvenim mrežama mišljenja su podeljena od toga da je kriv roditelj, do toga da je krivo društvo, neki pak tvrde da su đaci bili bolji dok su nastavnici smeli da ih vuku za zulufe.

Ja ipak imam nešto drugačije mišljenje. Mislim da su za ovu situaciju krive vrednosti, a evo i zašto.

Ovaj nemili događaj me je podsetio na moju osnovnu školu. Imali smo nastavnicu likovnog koja tada, a i nekoliko godina ranije, zapravo nije ni trebalo da radi u školi. Žena je bila bolesna i imala je neku F dijagnozu, a to znači da takva osoba nije u stanju da bude pedagog i ne treba da bude prosvetni radnik. Međutim, njoj je falilo nekoliko godina do penzije, te su je direktor škole i stručne komisije nekako zadržale na poslu od momenta razboljevanja do sticanja prava na penziju. Elem, časovi likovnog se nisu u mnogome razlikovali od časova kod drugih nastavnika likovne kulture – blok, olovka sa mekim grafitom, gumica i tempera. Čas za opuštanje, kreativno izražavanje, čas za prljanje garderobe, smeh i priču. Međutim, grupa dečaka je stalno pravila neke problemčiće, iskakali su kroz prozor učionice koja se nalazila u prizemlju, proizvodili su čudne zvuke da bi je iznervirali, podsmevali su joj se. Takvih đaka je bilo u svakom odeljenju, onda je kabinet likovnog iz prizemlja prebačen na poslednji sprat pa pošto kroz te prozore nisu mogli, odnosno nisu smeli da iskaču bacali su papirne aviončiće i odbijali da rade ono što je predviđeno za taj čas.

I to je bilo nasilje nad profesorkom.

Međutim, svi smo ćutali o tome. I profesorka. I mi, đaci. I drugi nastavnici, direktor, pa čak i roditelji koji su u to bili upućeni.

Svi smo ćutali.

Ipak, ono što razlikuje ovaj slučaj iz Trstenika od ovog iz moje škole jeste to što je to nasilje iz Trstenika bilo mnogo ozbiljnije.

Daleko od toga da opravdavam nasilje, ali ipak mislim da su đaci iz moje škole to radili nesvesni posledica, nesvesni da je to nasilje, mislim da su to radili da bi se zabavili, da bi nas zabavili.

Ne znam, ali evo zašto mislim da su za ovo nasilje krive vrednosti.

Vreme se promenilo, promenile su se i vrednosti. Danas se građanima putem medija i društvenih mreža plasira rijaliti šou u kom ima samo nasilja i seksa. Ranije, nije bilo toliko tih rijaliti šoua, niti su bili ovakve sadržine. Nasilje nam se servira na tacni, kao i prostakluk, psovanje, vređanje, alkohol u prekomernim količinima, razni opijati. Plasira nam se život bez moralnih vrednosti i poštovanja. Nudi nam se samo to, deca se ugledaju na nasilnike, prostitutke, robijaše i secikese.

Vrednosti su se promenile. Danas su IN oni kojih smo se nekada stideli. Danas su uzori oni na koje su naši roditelji pokazivali prstom kada sun am govorili kakvi ne treba da budemo.

Krivo je društvo što je dozvolilo da nam rijaliti šou oblikuje i vaspitava omladinu. Krivo je društvo, jer se nije izborilo protiv rijalitija.

Krivi su roditelji, jer su pogrešno vaspitali decu. Krivi su roditelji koji su stvorili nasilnike. I ne, nemojte mi reći “možda su oni decu vaspitavali kako treba, a ona su povodljiva i krenula sa lošim društvom”. Ne, nemojte mi to reći, jer deca koja su vaspitana kako treba znaju da razlikuju dobro od lošeg društva i znaju da se u ta loša društva ne upuste.

Krivaca je mnogo. Slučaj iz Trstenika bi trebalo sve da nas pokrene da popravimo stvari, da prevaspitamo decu, da u našem društvu ponovo postavimo prave vrednosti, da nam uzori ponovo postanu dobri i kvalitetni ljudi, da gledamo naučne i dokumentarne emisije, jer je to jedini način da se stane na put rijalitijima.

Naše društvo mora da se menja i prevaspitava, jer u našem društvu ima previše nasilnika, a premalo dobrih ljudi.

Sećam se parole sa jednog protesta “u truloj državi trule se i vrednosti”. U našem društvu, u našoj državi te vrednosti treba da se promene i to što pre!

 


Jovana Ješić

 

Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/

 

 

 


 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

59. Oktobarski salon

GoetheFEST

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .