MediaSfera
Piše: Saša Edi Đorđević
Foto: Nenad Bocko Živanović
Kad smo se onomad, na sajmu knjiga, dogovarali o priključenju moje malenkosti kolumna-timu MediaSfere, dobio sam, pored ostalog, instrukciju o dužini teksta te je iz te priče, u šali, proizašao ovaj naslov. Napominjem ovo čisto da neko ne pomisli da sam bezobrazan ili da u redovima koji slede ima nekih lascivnosti. Pred vama je, dakle, veoma ozbiljan tekst.
A dužina jeste bitna, zaista. Recimo, neko može na osnovu nje da dobije ime ili prezime. Duško Dugouško, na primer, bar u našem prevodu. Ili neki Dugići, Dugalići… Ili neki toponimi. Kao Dugo Selo, Dugi Dol… Zatim, ako je neko muzičar, vrlo je važno koliko su mu duge pesme, jer na radiju slabo emituju one duže od tri-četiri minuta, kao da ne znaju da neke među najboljim ikada napravljenim traju i po deset i više. Dobra pesma je dobra pesma, dužina tu ne igra ama baš nikakvu ulogu, mada nekima ipak znači, uredništva radi. Takođe, ako ste pisac, morate da vodite računa o obimu svojih dela (što je isto što i dužina, jelte), jer potencijalnog čitaoca može da odbije kad vidi da između korica ima previše stranica. Ko će danas, kad je sve oko nas ludo, brzo i šareno, da izdvoji dragocene sate i sate za čitanje redova nekog tamo škrabala koje se raspisalo?! A ni za džep nije baš svejedno.
Bitna je dužina i za naš jezik. Recimo, za akcente, koji su nazive dobili upravo prema trajanju, da ih sad ne nabrajam. Oko njih se svakodnevno lome koplja, jer se kod nas svi smatraju stručnjacima za sve, od automehanike, medicine, preko sporta i svačega drugog, do, eto, jezika. Otud mnogi, a najčešće, najupornije i najupadljivije poslenici javne reči tipa voditelji, komentatori i sl, prilično slobodno tumače na kom slogu i koji akcenat treba da se koristi, što često ispadne i smešno i tužno u isto vreme. I, kad smo već kod jezika, veoma je bitna i njegova figurativna dužina. Valjda se zato tu i tamo, kao vrsta pretnje, čuje da bi bilo dobro da određena osoba skrati jezik. U zavisnosti od toga o čemu i koliko landara, pretnja o skraćenju jezika nekad ide uz napomenu da bi ono trebalo da bude malo, nekad bez nje.
Bilo kako bilo, neko posluša. Neko ne. Onda mu ga skrate. Jezik, naravno. Doduše, posedovanje dugog jezika se često povezuje sa posedovanjem i nekih drugih obimnih organa, koji bi takođe mogli da se recnu ako se imalac istih previše opusti. Kako god, ako rečeno skraćenje ne ide kako je zahtevano, a budući da je jezik sastavni deo glave, neposlušnika lepo skrate za glavu, nekad u smislu položaja, a nekad, bogme, bukvalno. Dužina jezika ima i svoj fizički značaj. Ima slučajeva da neki obdareni dugim jezikom odu kod majstora da im ga malo estetski sredi, pa stave pirsing ili više njih.
Najekstremniji ga raspolute po dužini pa se onda hvale kako imaju zmijski jezik i izvode s njim svakojake, takoreći akrobatske pokrete, ne shvatajući pritom da ima mnogih kojima je lično majka priroda, kao vrhunski majstor, dala zmijski jezik i da njihovo palacanje nikada neće moći da dostignu. Neki bračno usrećeni bi ovde mogli da pomisle na supružnika ili njegove roditelje i rođake, da Bog sačuva (radi političke korektnosti, a u vezi sa istopolnim bračnim i vanbračnim zajednicama, ne koristim omiljene rodbinske nazive kakvi su tašta, tast, svekrva, svekar, zaova, jetrva, zet, svastika itd, jer je u takvim slučajevima malo zakukuljeno ko je kome šta).
Dužina je bitna i za mnoge druge stvari. Za robiju, na primer. Tako pedofili, silovatelji, ubice, narkodileri i drugi, normalno – u skladu sa zakonom, bivaju osuđeni na kraći ili duži boravak iza rešetaka. Kad odsluže svoje, izlaze na ulicu kao potpuno ravnopravni ostalim članovima zajednice, resocijalizovani, spremni da rade i budu od koristi društvu… Ček, bre, Edi! Nije ovo maloumna, nego kolumna! Dakle, uglavnom izlaze da nastave sa onim što ih je u zatvor i odvelo, mnogi još sposobniji u kriminalnom smislu, žešći i bešnji nego što su u njega ušli, utrenirani i doškolovani. I onda… u drugi krug idu, u drugi krug idu, u drugi krug idu… nove žrtve! A toga ne bi bilo da je dužina kazni veća, u skladu sa realnom društvenom opasnošću onih kojima svi mi, delegirani kroz predstavnike u zakonodavnom i drugim organima vlasti, omogućavamo da budu (i višestruki) povratnici. Da ponovo i ponovo siluju, ubijaju, zlostavljaju, truju…
Moglo bi ovde da se raspreda o još mnogo čemu, i ozbiljno i šaljivo, ali ja bih samo o još jednoj dužini, a jako kratko: bitno je, dragi moji, kolika je dužina rata. Jer, svaki ratni dan odnosi nove živote i donosi nove invalide, siročiće, krv, suze i razaranje. Nije mnogo važno na čijoj smo strani, pošto u ratnoj klanici uvek i najviše strada ono što elita naziva sirotinjom: običan, nedužan narod. Kojom god zastavom ogrnut, dobar čovek je dobar čovek. Zato nam, Bože, daj dovoljno pameti da zaustavimo ratove i živimo u miru što veće dužine!
Za kraj, vratiću se na početak: instrukcija kaže da ova kolumna treba da ima određenu dužinu. Čini mi se da sam negde na ivici. Do sledeće prilike, svako dobro!
Saša Edi Đorđević
Rođen je na Božić 1969. godine, u Smederevu, gde živi i radi. Otac je jedne divne Sare. Diplomirani je oficir policije, po činu potpukovnik. Autor je pet romana (Janičar, Ustanik, Četnik, Doktor i Umetnik), filmskog scenarija Leptir i pozorišne duodrame Ustanik te koautor dve pripovetke (Golubica i Leptir) i filmskog scenarija Majka. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske. Pevač je, basista, tekstopisac i kompozitor rok benda Patrias, koji je objavio dva albuma (Put i Imperator). Kao kaskader i glumac je učestvovao u snimanju mnogih domaćih i stranih kinematografskih ostvarenja.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar