Kolumne Sizifov posao

Milica Ašćerić: I kad ne mogu – mogu, iako ne moram!

MediaSfera

 

Piše: Milica Ašćerić

Foto: Tijana Janković-Jevrić

 

Da budem iskrena toliko mi teško pada da kuckam ovu kolumnu… Ne znam ni šta bih pisala, ono što je zanimljivo nije za javnost, ono što je poučno smara, da opletem po drugima nije lepo ako ne mogu da to što sam oplela posle ispletem i raspletem pa da mu dam neki oblik i smisao… Bukvalno od kad sam došla s posla borim se s mišlju da preskočim jednu sredu. Možda niko neće ni primetiti, pa naredne nedelje kad budem imala neku ideju šta bih mogla da (s)kuckam i odradim to valjano.




Međutim, ono što mene „kolje” i može se reći da je dobro to je osećaj odgovornosti prema drugima i prema obavezama koje imam. Mada to isto može da bude loše po mene jer, evo, ne znam da se odmorim. Sada bih realno, pošto sam završila sa ručkom i izašla iz sudopere, mogla da se izvrnem na krevet, pustim neki dobar film. Pošto večeras nemam ni trening mogu, možda, da napravim super kupku sa aromatičnim solima i uživam, pa posle natenane hidriram kožu omiljenim losionom za telo. Relaksiram se, na primer, uz opuštajuću muziku. Mogla bih da igram igrice… u trudnoći sam volela neke „Feeding Franzy” ili „Booble Safari”, te što sam našla kod dece na računaru. Realno sve bih to mogla… Ali ne, evo me za laptopom i čukam. I ovu moju osobinu ponekad mrzim, majke mi. Kao da nešto moram?!

Malo pre baš se žalim suprugu kako sam preumorna, trebalo bi da se malo odmorim, da odemo u neki šoping (pošto ako nešto volim to je da trošim i već sam isplanirala ne da potrošim jednu nego deset plata), sve mi treba – pusto žensko. Relaksira me šoping dok ne bacim pogled na stanje na računu i onda da se ne bih nervirala jednom nedeljno odem na Mobi aplikaciju čisto da budem sigurna da nisam prekardašila. Sreeeeća, muž kaže da je bolje ako sam toliko umorna da stvarno i odmorim i onako usput dobaci da bi mogla da (is)kuckam kolumnu. Ne znam kakva je situacija kod vas, ali da nije njega koji me onako suptilno motiviše ne znam šta bih. Verovatno bih od mnogih stvari odustala kad mi je teško, kad sam umorna, kad imam izgovor da nešto ne uradim… Uvek mogu da nađem izgovor da ne delam, ali budi šmeker(ka) pa nađi razlog da nešto ipak korisno uradiš. Moj razlog je – ON. Zahvalna sam što postoji, pošto ovo što sam danas možda ne bih bila bez njega. Najozbiljnije to mislim.

Ništa u životi nije moranje, ama baš ništa… osim smrti. Apsurd. Život je apsurd i u ovakvim situacijama se setim Beketove drame „Čekajući Godoa”. Mogu da sačekam da se nešto desi samo od sebe i ništa se neće desiti. Samo lude srećnike pukne takva vrsta sreća kojima bez muke sve polazi od ruke, to vam je ona „hoće leba bez motike” i dobiju ga. Mada, upitno je koliko je to zaista sreća ili karma?! Neće mene takvo „june da mune”, celog života ista rutina – sedi i radi. Nauči, pa kaži da nešto malo znaš. Pokaži a nek’ drugi pričaju. Gledam baš i čudim se čudu kako pojedinci sami prave potpuno lažnu sliku o sebi pričom koja je klasično „presipanje iz šupljeg u prazno”, tobož izmisliti toplu vodu.

Velike li nauke, kao da niko takvu vodu nikada neće moći da prokuva osim njih… Ne da su je i drugi prokuvali nego su i kafu zakuvali. Kliširane predstave koje izgleda dobro prolaze, nažalost, još uvek! Još uvek?! Helou?!!! Ponekad pomislim da smo to prevazišli i da toga neće biti, da smo se izdigli… Eh, pustih li snova. Malog li bića koje se koprca kroz život i opet ne postane „veliki” čovek, jer da bi bio veliki dovoljno je za početak da budeš čovek. Rad nam je pomogao da se uspravimo, pridignemo na zadnje ekstremitete, hodamo uzdignute glave ako ćemo po Darvinu, utemeljivaču moderne teorije evolucije… i nekako, čak i kada pomislim da je bolje (od)ležati neki radni zadatak brzo se pokolebam pošto „lezi lebe da te jedem” nije moja priča, nikako nije moj izbor. Svako ima pravo na svoj, moj je da se doooobro umorim i gledam svoja posla.

Ovu kolumnu sam baš htela da ispadne kako ispadne, bude splet mojih misli i teče bez momenata „piši-briši”, bez štirkanja, ulepšavanje, jer što se više kroji manje deluje autentično. Nekada je upravo ta posebnost bila in, danas nije. Trebala sam još da je našminkam, baš kao što se i ja bolje osećam kada makeup odradi svoj deo posla. To je fakat. Nekada su se vrednovali oni koji su se hrabro odupirali masi jer su bili iznad nje, danas se oni ni ne vide. Nekada je znanje bilo moć danas je laž moćnija. Nekada si bio ponosan ako si svoj, danas treba da se stidiš ako nisi ko drugi. Ako podeliš mišljenje, a ono nije većinski stav društva postaješ meta.

Ne daj bože da si glasno rekao da ne misliš isto, da želiš drugo i da te baš briga za tuđe… svi oni, apsolutno svi, koji ne dele iste ideje su automatski neprijatelji i šta god da uradite ili kažete, posebno ako ne želite da budete neodređeni nego naprotiv, vrlo određeni, računajte na napad neistomišljenika i dežurnih „pljuvača”. Zato vagam, a nemate pojma šta bih sve mogla da napišem… Neću. Neka, još uvek ništa. Za udarac u glavu trebaju moćni argumenti i pre nego što repetiram uvek doooobro proverim da li je odgovorna glava na nišanu. Ako opalim ne smem da omanem. S’ rečima isto kao sa delima – odmereno, staloženo, pažljivo i uvek direktno „u čelo”. Pa kud puklo da puklo, bitno da se ne omane. A danas svi maše.

Nisam htela da kuckam redak po redak. Mislila sam da nemam inspiraciju, a nisam želela ni nikog da (za)pljunem. Izgovori, izgovori…  Borim se i uspela sam da (za)kucam. Pobeđujem sebe, probajte… Stvarno je delotvorno kad se suprostavite sopstvenoj lenjosti i sad mi je posebno drago što sam neka svoja razmišljanja i ove srede podelila sa meni bliskim ljudima.

Od izgovora do realizacije linija je tanka. Pisala uprkos umoru zbog vas, odgovorno prema onima koji revnosno čitaju moje pisanije i, svakako, zbog sebe jer znam da samo upornim radom najbolje učim kako da usavršim oštrenje „ubojitog” pera.

S ljubavlju, iako ne moram, mogu – direkt u glavu,

Milica A.

 


Milica Ašćerić

Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).

Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” u kompaniji Ringier Serbia i pohađa master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.

 

 

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

59. Oktobarski salon

GoetheFEST

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .