MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Biti zdrava! Biti zdrava! Čujem reči i bitove svima dobro poznate pobedničke pesme ovogodišnje Beovizije, ali nije to tema. Tema je koliko je zdravlje stvarno skrajnuto i marginalizovano, to biti je više vapaj koji upozorava ali ne leči. Voda isceljuje.
Sve smo prepisali što ne valja, učimo gluposti brzinom svetlosti (ako vas zanima koja je to brzina – 300.000 km u sekundi), zdavlje smo zamenili pričama o spoljašnosti. Spoljašnje je važnije od onog što nosimo u sebi, a zaboravljamo da to unutrašnje zapravo isijava ka spolja… U poslednje vreme mi odzvanja rečenica mog profesora sociologije s fakulteta koji je govorio kako sve u ovozemaljskom životu „propada i bazdi”, „telo propada i bazdi” ali ono što ne mora da bazdi je naša duša.
Kad kažu „mirišljava duša” ili „miriše ko duša”, kako znamo da duša miriše? Kako prepoznajemo mirišljave duše? Šta je uopšte duša i da li nezdravo telo može imati mirišjavu dušu? Može. Sigurno da može, ali isto tako sam sasvim sigurna da smrdljiva duša ne može imati zdravo telo. Ma koliko je medicina napredovala i produžila ljudski vek, ma koliko se lepo oblačili, šminkali, utezali i zatezali, mirisali toaletnim vodama, parfemima i drugim mirisnim sredstvima…. neki i dalje bazde.
Glagol „bazditi” nije meni svojstvena reč i ne koristim je u verbalnoj komunikaciji gotovo nikada ali nisam zaboravila da postoji jer je moćna reč koja odzvanja sve ove godine kao neka vrsta upozorenja. Nisam je zaboravila. Trudim se da ne bazdim, ali ne mislim na taj spoljašnji efekat o kom takođe vodim računa, mislim na onaj unutrašnji, ono što krijem i čuvam u sebi, pa i od sebe. To mora da miriše.
Borim se najviše sama sa sobom jer milion puta pomislim da masu negativnosti izbacim iz sebe rečima i mislima o raznoraznim neprimerenostima i ogavnostima našeg društva s kojima nas „neki tamo” zatrpavaju. Uvek su to „neki tamo”, „neko drugi” je kriv. Mi, NE! Ja, NE! I dokle god krivicu tražimo u drugima ne možemo doći do odgovora koji nam treba. Odgovora za kojim vapimo. Naravno, kada nešto nije kako treba (moralno, etički, ljudski…) to ne možemo i ne treba da ignorišemo. Ne bi bilo ispravno, a ni normalno. U redu je reći šta ne valja, ali isto tako je u redu da se posle naše verbalne rekacije ništa i ne desi epohalno da se bilo šta promeni.
Činjenica je da ne možemo menjati svet i druge, ali ono što sigurno možemo jeste da pođemo od sebe i menjamo se. Menjajte sebe na bolje i nikako drugačije. Ne trujte dušu negativnostima. Posebno ne negativnim mislima, one su kao otrov kojim ne štetite drugima već sebi i samo sebi možete naškoditi, najviše. A šta imate od toga? Neko će vam dati orden za hrabrost ili glupost? Šta će vam? Razbolećete se i svi će vas napustiti. Hrabri pojedinci će bojažljivo pritrčati ali samo ako od toga mogu da naprave neki „selfpromoušn”, retki će u tajnosti pružiti ruku spasa (ali oni su marginalni, endemična vrsta na rubu istrebljenja). I sada će da skoče i nabusito se isprse oni, tamo neki, po uzoru na „sveznajuće neznalice”, samo zato što su se osetili prozvanim.
Zašto? Verujem da takvi ni ne čitaju moje kolumne, pošto nekako prepoznajem svoju tajnu i blagorodnu pubiku moćnika koji ne plivaju kraul bacakajući ruke u plićaku. Oni koji su produhovljeni i prosvećeni snagu vide u ljubavi a ne u mržnj. Oni znaju da dubine kriju skrivena blaga, nedokučive dragocenosti do kojih ne stižu bez veštine ronjenja, ostajanja bez daha uz snagu vere. Oni koje moje reči zaceljuju razumeju potrebu pisca da stvara i pesnika da poje. Oni mogu da shvate. Znaju malčice više. RAZUM(s)eju! Oni se životu (ne)smeju.
Znate li priču o ljudskom telu koje je sačinjeno od mnoštva ćelija? Svima poznato? Jel tako? Sigurno ste svi učili šta čini strukturu tih najmanjih gradivnih jedinica ljudskog organizma koji su po sastavu, zapravo, voda. Mi smo voda, uglavnom. Ako vas zanima koliko ćelija sadrži naše telo, prema procenama studije koja je objavljena u „Analima ljudske biologije”, pod nazivom „Procena broja ćelija u ljudskom organizmu” došli su do zaključka da ako jedna prosečna ćelija ima težinu od oko 1 nanogram, na primer, čovek težine 70 kilograma sadrži 70 triliona ćelija. Još neke pretpostavke su izneli, ali evidentno je da smo satkani od nebrojano mnogo ćelija.
Opet ću istaći, mi smo voda unutar kožnog korita u kom se koštano tkivo kupa. Čak dve trećine našeg organizma čini voda, a ona zauzima preko 70 odsto površine naše planete Zemlje. Zanimljiv je i taj podatak da taj isti procenat vode sadrži i ljudski organizam odrasle osobe. Zašto vam ovo ističem? Da li ste čuli za eksperiment japanskog naučnika dr Masarua Emotoa koji je dokazao da reči i emocije usmerene ka drugima izazivaju promene u molekulskoj strukturi vode.
Izguglajte dobra je priča, zanimljiva a za nekoga poučna. Ima logike. Ukratko epruveta u kojoj je bila destilovana voda i na kojoj su bile zalepljene poruke lepih reči zahvalnosti i ljubavi imala je pravilne kristale i molekulska struktura je ostala nepromenjena dok su na drugoj epruveti bile zalepljenje poruke mržnje i zla da je voda dobila potpuno drugačiju, razjedinjenu strukturu. Voda koja je bila izložene lepoj muzici i molitvi je ostala nepromenjenog sastava, dok se voda koja je bila izložena negaciji, agresiji, mržnji i zlobi promenila, počela je da menja boju i da bazdi.
Ne dozvolite da vaše reči promene strukturu vaše telesne vode, ne dozvolite da to čine drugi, koliko dobra dajete toliko tražite, koliko volite toliko očekujte i to je jedino ispravno i u redu! U suprotnom zamućena voda će vas preplavite i bićete davljenici u sopstvenoj koži zbog sopstvenih izbora. Niko vam neće biti kriv, sami ćete morati da snosite posledice. Nek’ ceo svet bazdi TI MIRIŠI!
Voda će vas voditi do bistrih izvora samo ako mislima, rečima i delima istrajete na uskoj stazi do svetlosti svoje mirišljave duše!
Od srede do srede, cvetajte, sijajte, volite, ljubite, grlite, smejte se, zračite, plačite, mislite o drugima kao o sebi, prema sebi kao prema drugima…, rečima, mislima i delima!
S ljubavlju bez trunčice mržnje baš tebi pripovedala,
Milica A.
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” u kompaniji Ringier Serbia i pohađa master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar