Kultura Pozorište

Beogradska premijera predstave “Sitnice koje život znače” na Sceni „Raša Plaović“

MediaSfera

 

Foto: Promo Narodno pozorište u Beogradu/ Željko Jovanović

 

„Sitnice koje život znače“, predstava po istoimenom bestseleru jednog od najpopularnijih italijanskih pisaca današnjice Lorenca Maronea, jedno je od ostvarenja koja su obeležila ovo kulturno leto.




U ovom komadu o ljubavi, prijateljstvu i pomoći u čijem fokusu se nalazi penzionisani knjigovođa Čezare, „staro džangrizalo“ koji pred sam kraj života dobija želju da iz korena promeni svoj karakter, Narodno pozorište u Beogradu uradilo je u  koprodukciju  sa Beo Art-om i Centrom za kulturu Tivat, u dramatizaciji Đorđa Kosića i režiji Andreja Nosova.

Pored velikog uspeha na 18. festivalu Purgatorije u Tivtu gde je premijerno izvedena 12.avgusta t.g., predstava je osvojila i dva priznanja na 9. festivalu Novi Tvrđava teatar – glumici Neli Mihajlović pripala je nagrada za najbolju žensku ulogu, a Mladen Andrejević je za lik Čezarea osvojio nagradu “Milan Gutović”.

Glavnu ulogu tumači Mladen Andrejević, a u podeli su i Nela Mihailović, Vanja Ejdus, Dušan Matejić, Nina Nešković i Rade Ćosić.

Scenograf je Dejan Todorović, Selena Orb je kreirala kostime, muziku je komponovao Draško Adžić, dok je Marija Milenković bila zadužena za scenski pokret.

Pored premijere 23. oktobra predstava će imati dve reprize u oktobru, 24. i 27. oktobra.

O radu na predstavi reditelj Andrej Nosov kaže:

Šta ako ne bude vremena da svojim roditeljima kažem koliko mi je stalo do njih, i da sam im zahvalan za sve što su učinili za mene? Šta ako pobedim svoje muke, i pristanem na roditeljsku ljubav koja nekad izuzetno nervira, nekad je ograničavajuća, a često podrazumevana? Ko mi je bliži, stranac iz komšiluka ili sestra? Kako da se pozdravim sa onima koji će sigurno otići, uskoro, a da to nije samo iz straha od gubitka? Ima li mesta za radost kad se ostari? I zašto smrt nije najgora stvar koja može da zadesi čoveka?

Ovo su samo neka od pitanja koja smo sebi postavljali radeći na ovom komadu, preispitujući sopstveno nezadovoljstvo onim što zovemo običan život, i tragajući za konkretnim ljudima koji pokušavaju da žive punim plućima.

Menjati se pod stare dane je zahtevan i gotovo nemoguć zadatak. Svi ti danas kažu da ne možeš da menjaš druge, već samo sebe. I kad kreneš to da činiš, a svet, pa i tvoji najbliži ostanu jednako čudni, tromi i zapleteni u sopstvene mreže – pitaš se čemu uopšte ta promena. Naš se glavni junak strašno buni protiv starosti, ali je i zloupotrebljava da sebi olakša. On živi sa ženom koje više nema, voli decu koju ni ne poznaje, pravi od sebe žrtvu svaki put kad ga se pozove na odgovornost i strašno pati jer misli da ga svi poštuju – a niko stvarno ne voli.

Možda je najuzbudljivija stvar iza ovog pozorišnog procesa upravo ta ideja da je život obična stvar, i da su izbori koje moramo praviti isto tako obični. Samo mi neobično gnjavimo sa strahovima, kalkulacijama i idejama o tome kako će nas ostatak sveta videti. Tu negde, oko svih nas, sa nama žive ljudi koji se, kao i mi, plaše da priznaju da je razumevanje zaista ponekad sasvim dovoljno da se preživi.

I onda se ipak umre, ali tu nam nema pomoći.

Reč dramaturga

Svetonazor Čezara Anuncijate, glavnog junaka Sitnica koje život znače, najuspešnijeg Maroneovog romana, natopljen je cinizmom, džangrizavošću i mrzovoljom. Sa druge strane, ovaj i ovakav čovek pokušava u svojim poznim godinama da pronađe novu životnu radost, nakon što je, kako sam kaže, protraćio sedamdeset dve godine i sto jedanaest dana, takoreći – ceo dotadašnji život. Možda upravo u ovoj ambivalentnosti jednog duboko ciničnog čoveka koji ipak pokušava da uživa u svakodnevnim sitnicama i uspostavi iskrene odnose sa decom, komšijama, ljubavnicom, leži tajna u tome zašto on, pored sve svoje faličnosti, pobira simpatije i fascinaciju kod čitalaca (i publike). Dvostrukost je prisutna i u samom jeziku i stilu romana, gde se crni humor i sumorna banalnost svakodnevice prepliću sa putenošću i radošću življenja. Ovaj gorko-slatki doživljaj sveta čini priču romana relevantnom ne samo za italijanske čitaoce već i za sve ostale, pa tako nije bilo potrebe priču posebno lokalizovati pri adaptaciji u dramski tekst, te inscenaciji, jer lica romana možemo prepoznati u sopstvenom komšiluku, porodici, ili partnerskom odnosu, a njihove strahove i želje i u nama samima. Čezare u jednoj od svojih reminiscencija u romanu kaže: „poznato je da se čovek brzo navikne na sve ono u čemu uživa (…). Ali nikad se nećemo navići da živimo bez onoga za čim čeznemo.“ Ova priča se zato završava u istom tonu, sa otvorenim pitanjem mogu li se uopšte pronaći ispunjenje i sreće, ili je sam taj uzaludni poduhvat jedino što ostaje izvesnost ljudskog života.

Biografija pisca

Lorenco Marone (1974, Napulj) jedan je od najpopularnijih savremenih italijanskih pisaca. Piše romane Daria (2012), Novanta (2013), Sitnice koje život znače (2016), koji je doživeo 17 izdanja u Italiji, prevod na 14 jezika i filmsku adaptaciju (La tenerezza, 2017), La tristezza ha il sonno leggero (2016), Sutra ću možda ostati (2018) i Običan momak (2019). Od 2015. radi kao kolumnista lista Republika Napoli. Živi u Napulju sa suprugom, sinom i basetom po imenu Greta.

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 

 




NAŠA IZDANJA

59. Oktobarski salon

GoetheFEST

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .