MediaSfera
Piše: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević
Početkom jula 1991, gledajući na TV ekranu dramatične prizore u srpskoj skupštini i najavu rata na našim prostorima, u ruci sam držala avionsku kartu za Bejrut u kojem je trebalo da provedem mesec dana.
Nekoliko meseci ranije, u oktobru 1990. u Libanu je zvanično okončan 16-godišnji građanski rat, i Libanci – rasejani po inostranstvu za vreme ratnog vihora, vraćali su se u svoju domovinu kako bi život nastavili tamo gde je nekada stao. JAT-ov avion na svom prvom direktnom letu iz Beograda za Bejrut bio je pun Libanaca, osim nas četvoro – jedinih Jugoslovena. Osim nekoliko pokrivenih žena, ostatak putnika oba pola izgledao je prilično evropejski, međusobno se sporazumevajući na francuskom.
Po dolasku u Bejrut, otkrili smo da je Liban u velikoj meri prilično moderna, liberalno orijentisana država Bliskog istoka. U ovoj bivšoj francuskoj koloniji, uz maternji arapski većina dece u školi uči francuski, a najveći broj Libanaca zna i engleski jezik. Na aerodrom smo sleteli nešto pre ponoći, gde nas je dočekao mrkli mrak. U to vreme, struja je u Bejrutu raspoređivana po rejonima, u trajanju od po šest sati dnevno. Zanimljivo je međutim, da je u ratom podeljenom gradu ovo pravilo važilo samo za zapadni Bejrut – pretežno muslimanski, jer je istočni – hrišćanski, imao struju bez prekida.
U vreme mog boravka u Bejrutu gradski prevoz još nije bio uspostavljen, ali ova činjenica nikog posebno nije pogađala s obzirom da apsolutno svi Libanci voze automobile. Uz nadzor odraslih, deca počinju da voze već od jedanaeste godine života i sa četrnaest su već solidni vozači. U osamnaestoj godini, mogu da polažu vozački ispit. Brza vožnja u gradu bez semafora (zbog restrikcije struje), verovatno bi na nekom drugom mestu rezultirala saobraćajnim nezgodama, ali ne i u Bejrutu. A i kako bi, kad prosečan vozač u Libanu star na primer dvadeset i dve godine, iza sebe često ima i po osam godina vozačkog iskustva.
Na putovanju predivnom dolinom Beke u društvu libanskih prijatelja, vozač jednog od dva automobila kojim smo obilazili istočni deo zemlje bila je šesnaestogodišnja devojka, najstarija ćerka Beograđanke i njenog supruga Libanca. U početku, niko od nas četvoro nije bio rad da postane njen suvozač, dok se nismo uverili da odlično vozi. Nepoverenje je sasvim prirodno za one koji ne poznaju prilike. U prosečnoj libanskoj familiji 1990-tih, svaki punoletni član posedovao je svoj automobil. Najčešće su uvozili polovne iz Evrope i Amerike, u veoma solidnom stanju – mercedese, BMW, japanske automobile i libancima omiljene velike američke limuzine kao Bjuik (Buick), prema lokalnom pravilu – što veće, to bolje.
Ali, vratimo se noći kada smo sleteli u mrkli mrak nad Bejrutom. Na putu od aerodroma do stana u zapadnom Bejrutu gde smo živeli mesec dana, vozeći se automobilom neosvetljenim ulicama naišli smo na kućicu sa vojnikom – check-point, zaustavili se da nas vojnik osmotri i nastavili dalje. Osim strogog centra, ostatak Bejruta je posle rata bio prepun ček-pointova. U kućicama iza rampi stajali su libanski vojnici, ali je bilo i sirijskih ček-pointova koji su i nakon primirja ovde ostali. Odeveni u maskirne uniforme sa bordo beretkama na glavama, libanski su se od sirijskih na prvi pogled razlikovali po tome što su prvi na beretki imali grb Libana – drvo kedra, a drugi grb Sirije sa orlom….
Nastavak priče o Libanu, čitajte u knjizi „Umetnost putovanja II“.
Tekst i fotografije deo su knjige „Umetnost putovanja II“ i internet stranica „Umetnost putovanja“ i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje.
Knjigu „Umetnost putovanja II“ možete naručiti OVDE
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar