Kolumne Sizifov posao

Milica Ašćerić: Oktobar, volim i ne volim zbog nje

MediaSfera

 

Piše: Milica Ašćerić

Foto: Tijana Janković-Jevrić; privatna arhiva Milica Ašćerić

 

 

 

Prvog oktobra, davne 1950. godine rođena je moja mama Biserka a oktobar je Međunarodni mesec borbe protiv raka dojke. I kakve sad te dve informacije imaju veze? Nikakve. Naizgled, a moguće i da imaju…

 

Danas bi ona imala 72. godine, ali je pre dve godine preminula od karcinoma dojke i ovo je tema o kojoj naglas ne govorim. Čak i kad krenem nešto da kažem neka knedla se zaglavi u grlu, oči zamagle, jedna suza se sjuri niz obraz i jednostavno nisam u stanju bilo šta da izustim. Ne znam koliko će me ta nema faza držati, ali znam da još uvek traje. Kod nas žena je najopasnije kad zaćutimo, jer onda naši najbliži ne znaju šta se u nama kuva. Vidite kod pisanja je druga situacija, niko me ne gleda i ne moram ništa da izgovorim više od onoga što ne želim, a nema i potpitanja.

Ovo je kao priča u sebi i za sebe a opet sa ciljem da možda pomogne drugima, podignem svest o ovom najpodmuklijem tumoru od koga prema svim statistikama najveći broj žena izgubi bitku. Brojni parametri ukazuju da je upravo karcinom dojke vodeći uzrok obolevanja i umiranja od malignih bolesti širom sveta. Prema rezultatima Međunarodne agencije za istraživanje raka (eng. International Agancy for Research on Cancer – IARC), te 2020. godine kada je moja mama preminula  u svetu je registrovano više od 2.260.000 novoobolelih i skoro 685.000 umrlih žena svih uzrasta. Samo u Srbiji se svake godine otkrije preko 4.500 slučajeva obolelih, a blizu 1.700 žena izgubi bitku sa ovom bolešću. Uzroci su brojni – od genetskih do onih na koje ipak možemo da utičemo (gojaznost povećava rizik, konzumacija alkohola nije poželjna, fizička aktivnost je preporučljiva i pored dobrog izgleda čini da održimo dobro zdravlje…).

Moja mama nije volela da ide kod lekara, nikada nije bila ozbiljno bolesna osim sezonskih prehlada, jedinu operaciju koju je doživela i preživala bila je vađenje krajnika, išla je na redovne godišnje sistematske preglede, kontrolisala krvnu sliku i jedino na šta se žalila bila je reuma, bol u zglobovima, trnule su joj ruke, bolele je kosti i unapred je znala razlog: „nismo oduvek imali mašine i prali smo veš na ruke, često i u hladnoj vodi… pelene smo otkuvavale i ručno ih ispirane, nije bilo Pampersa… sve je bilo teže, ali lepše… Naše vreme je bolje, vaše nevalja.”

Iako je danas sve lakše ubedila me je da to nije dobro, možda bi bilo bolje da se malo više čeličimo jer uz zdrav rad čovek teže mentalno oboli. Moguće da je bila u pravu, do poslednjeg daha zdrav razum je nije napustio ta oštroumnost se videla ne samo u pogledu već i u svakog izgovorenoj rečenici. Nego, sad pravim digresiju, kako uvek tražimo krivca kad se dešava nešto ružno tako sam i ja tražila krivca za njenu bolest i našla sam ga.

Pošto niko u njenoj bližoj i daljoj porodici, bar da ja znam, nije oboleo od karcinoma tako da taj genetski faktor otpada. Da je bila gojazna bila je, ali ne prekomerno da nije mogla da se kreće, na njenu visinu od oko 1.60 m  imala je od 65 do 70 kg, što je variralo i nije tako strašno. Vodila je računa o ishrani, čak nije večerala posle 20 sati. Na placu je sejala organsku baštu i aromatično bilje i sama pravila čajeve kako bi znala šta unosi u organizam, tako da i taj faktor otpada pošto se zdravo hranila. Prezirala je duvan i alkohol sem čašice jutarnje rakijice pod izgovorom da pravi tati društvo. Taj njihov mali ritual je, takođe, bio u funkciji dobrog zdravlja. Cigaretu nikada nije zapalila, iako je tata 40 godina bio, kako je ona govorila „strastveni pušač”, pa je prestao zbog nje.

U suštini bila je zdrava žena iako je život nije mazio. Da imam vremena mogla bih knjigu da napišem inspirisanu samo njenim likom i delom koliko je bila inspirativan roditelj sa sve vrlinama i manama, ali njena snaga se krila u njenom ogromnooom srcu i iskrenosti koju nije mogla da sakrije. To je odlika naivnih ali i posebnih ljudi. Onih koji ne umiru. Opet sam otišla u neko drugo ćoše misli da pobegnem od odgovora i suštine, ali ne mogu da pobegnem od misli da bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine ima nešto sa porastom broja obolelih od kracinoma u Srbiji.

Sećam se kada je pogođena Rafinerija nafte u Pančevu 4. aprila te godine rekli su da će posledice biti vidljive tek posle 20 godina i šta smo videli? Jel još neko nešto video? Možda ovo nema nikakve veze sa maminom bolešću, možda… pa ni oktobar nije dobio zvanje Međunarodnog meseca borbe protiv raka dojke zbog mamine bolesti. Jel tako?

Nije, ali mene ta simbolika guši i boli. Ima tu deo priče koji vas najviše zanima, kako se lečila, šta su joj doktori rekli, kada je otkrila…. To je najduži deo priče i meni najteži za prepričati zato ću samo uopšteno dok ne budem smogla snage da sve detaljno prenesem. Napipala je kvržicu 2017. na mestu gde je primila vakcinu protiv gripa i mislila je da je to reakcija na vakcinu, ta kvržica je ostala tu i malo se uvećala, pojavila se još jedna na bočnom zidu desne dojke… znala je da treba kod lekara, ali nije otišla. Imala je loš predosećaj, ali nije otišla. Krila je od svih nas osim od tate kome je zabranila da nam bilo šta kaže.

Krajem 2019. počela je korona u svetu, kod nas početkom 2020. domovi zdravlja nisu radili po istom režimu i tu je imala opravdanje – oboleli od korone su prioritet, samo bi se mučila čekajući u redovima uz gomilu uputa. Nije otišla ni te godine. Maj 2020. zove me i kaže da ima nešto važno da mi sopšti, držim slušalicu i ruka već počinje da mi se trese jer prepoznajem tu boju glasa i čujem: „Sine, ja sam bolesna i mislim da je nešto ozbiljno. Sutra idem kod lekara.” Sutradan mi javlja da su radili biopsiju i da će imati uskoro rezultate, kada su stigli dijagnoza je bila: karcinom dojke, 4. stadijum.

Ne znam ni ja šta to znači tačno, ali znam da je preozbiljno. Sećam se danima sam se krila i plakala da decu ne uplašim, jer ne znam kako da im kažem: „Baka, umire. Moja mama umre. Žao mi je što neće duže živeti, jer neće da se leči, ne želi da se muči više iako je obećala da će probati.”

Otišla je na jednu hemioterapiju i kada se vratila tešila nas je, nije dala da plačemo u njenoj blizini da ne bi pamtila naša tužna lica. Nismo plakali osim ako nam neka suza krišom ne pitavši pobegne iz oka i samo sklizne niz lice ostavljajući svetlucav trag, jecali smo iznutra i činilo se da se i naš dah gubio dok se ona pred našim očima gasila. Bila je naša svetlost i sada to znamo.

Otišla je dostojanstveno 3. avgusta u 10.10 sati, baš kako je i živela. Volela bih da je ipak te 2017. godine otišla na pregled, rekla nam šta je muči, dala nam šansu da se nadamo i poverujemo u čuda. Ova bolest je, ako se na vreme otkrije, u preko 90% slučajeva izlečiva!

Znam da ona ne bi volela da ovako javno govorim o tome, strahovala je da će neko pomisliti da je bila slaba. Nije! Bila je najjače stvorenje koje sam upoznala. Ta žena je mene rodila a pošto se u vreme kada je bila trudna nije radio ultrazvuk, neznajući pol bebe mom tati,  reka odlučno pomalo i preteći: „Ova devojčica mora da se rodi!”

Uvek je bila sigurna u svoju psiho-fizičku snagu i sve što je želela ostvarila je. Ne možete verovati, ni zamisliti, koliku snagu zapravo treba da poseduje neko ko odluči da ćutanjem zaštiti i sačuva od bola i patnje one koje najviše voli. Bilo bi lepo da je na kraju „happy end”, da se desilo čudo…, ali život nas stalno opominje da nije bajka. Volela bih da ovo bude poučna priča i da iako ne pričate o problemima poslušate svoju intuiciju, koja vas nikad neće izneveriti, da ipak odete na lekarski pregled i uradite sve u cilju prevencije zbog onih koje volite i koji vas vole. To je jedan pregled godišnje. Ja sam svoj odradila i sve je u redu, a vi? Šta čekate?

Od srede do srede mislim na vas, ali morate i vi na sebe! Voli vas,

Milica A.


Milica Ašćerić

Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).

Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” u kompaniji Ringier Serbia i pohađa master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.

 

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

Vodovodska 187 L

PTICE NA UZGLAVLJU

Jedna od mnogih

(Post) istina (post) demokratije

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .