Književnost Kultura

Promocija zbirke pesama „Karatoč“ Ksenije Matović: Veče mediterana u Beogradu

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Aleksandar Jočić

 

 

Uz zvuke setne kompozicije Mikisa Teodorakisa „Lepi grade“ (Omfori poli) sinoć je u Domu omladine u Beogradu održano književno veče posvećeno zbirci pesama “Karatoč”, hercegnovske pjesnikinje i novinarke Ksenije Matović. Ovo delo, objavila je izdavačka kuća MediaSfera iz Beograda.




– Karatoč, na izvjestan način je samim naslovom, stijenom koja predstavlja rodno mjesto Herceg Novog, neraskidivo ukovljen za njega, te je i svojevrstan omaž gradu. Ali je zbirka mnogo više od tog, prvog sloja. „Kartoč“, meandrira mojim grčkim porijeklom spajajući tri mora, dvije zemlje i gradove, sjećanjima, usput zabilježenim zapisima, zamrznutim isječcima vremena, nekim riječima, kazala je Ksenija Matović.

O knjizi su, pored autorke, govoriti Gojko Božović, pesnik i publicista i prof. Svetlana Gradinac, recenzentkinja. Razgovor je vodila Gordana Jočić, glavna urednica i osnivač “MediaSfere”, dok je stihove čitala diva jugoslovenskog glumišta, Tanja Bošković.

„Ovo je prvo pesničko delo koje je naša kuća objavila. Na njenim koricama je slika „Sanjar“ akademskog slikara mr Vojislava Voja Kilibarde, koji večeras nije sa nama iz zdravstvenih razloga. Njegovo idejno rešenje korica doprinelo je magiji koju Ksenijina zbirka pesama nosi“, rekla je Gordana Jočić.

Gojko Božović: Poezija oživljenih čula

Knjigu „Karatoč“ sam letos dobio od Ksenije u Herceg Novom i te mediteranske večeri sam počeo da čitam knjigu, nastavio na aerodromu i u nekoliko navrata pred ovo književno veče kada sam sam se ponovo vratio knjizi da bih utvrdio i proverio utiske koje sam stekao.

Kažem da je to bilo prirodno okruženje u kome se ova pozija može čitati i doživljavati. Jer ona duboko jeste usvetvljena u jedan prostor i ona iz tog prostora vuče svoje snage, svoje izvore i pokazuje se u jednom vrlo uzbudljivom nizu pesničkih slika. Ma koliko te pesničke slike bile duboko doživljene one imaju jednu vizuelnu obojenost, one imaju jedan čulni dodir.

I to je ono što nas suštinski vraća i ne razdvaja nas od samog toponima Karatoč, koji se nalazi u naslovu ove knjige, koji budi različite asocijacije, prvo duhovne i jezičke. Ovu knjigu će na jedan način čitati oni koji dobro znaju Herceg Novi, znaju Boku, znaju Mediteran, na drugi oni koji će preko ovih stihova upoznavati Herceg Novi.  I oba čitanja će biti prvilegovana.

Čitaoci koji dobro znaju taj prostor oživeće ga sebi sa posebnom snagom i možda će se prisetiti posebnih trenutaka svog života i određenih doživljaja koje ne mogu opisati drugačije bez susreta mora i kopna, a oni koji tek treba da upoznaju Mediteran i neki njegov deo kao što je Herceg Novi u ovoj pesničkoj knjizi dobijaju neku vrstu vodiča za razumevanje.

Mi smo mogli u jednom širokom rasponu da svedočimo kako se naša književnost sa odnosila prema Mediteranu. U ponekim epohama kao da je bežala od mora i Mediterana, a u stvari nastajala je sve vreme neka paralelna tradicija, bogat susret sa Mediteranom, koja započinje sa Stefanom Mitrovim Ljubišom, pa se nastavlja sa Ćipikom i Matavuljem, pa se onda na drugoj stani, u međuratnom periodu, javljaju mediteranski pisci kao što je Rastko Petrović i Crnjanski pa se kasnije javljaju veliki pesnici kao što je Ivan B. Lalić ili Jovan Hristić koji se ne mogu razumeti bez njihovog odnosa sa Mediteranom, pa se onda javljaju pisci drugih žanrova, kao što su Milorad Pavić, Vida Ognjenović.

I njima se na prirodan način pridružuje Ksenija Matović. Idući od jedne do druge njene pesme mi vidimo zapravo mali broj reči, pesme su svedene na onaj broj reči koji je neophodan za razumevanje i shvatanje, to je jedna  izrazita redukcija jezika. To nije hladna poezija. Naprotiv. To je peozija oživljenih čula. To je poziv na iskušavanje i upoznavanje i zašto da ne jedne čulne radosti koja se može osetiti, doživeti, prepoznati.

Iz tih, na prvi pogled, ekonomičnih, škrtih reči otkriva se prostor koji ima čitav potencijal kulturno-istorijskog pamćenja,  otkriva se veliki emotivni prostor. I u ovim pesmama vidimo potpunu sjedinjenost sa morem. Priroda je dominantna u ovim pesmama. Vidimo kako u svakoj pesmi oživljava neki ciklus prirode, doživljaj povezan sa prirodnim silama.

Porf. Svetlana Gradinac: Moć nepokorene prirode

– Ja nisam znala da se ta stena na obali Herceg Novog zove Karatoč. Poželela sam da mi Ksenija prvo objasni šta je to Karatoč. Ksenija mi je poslala fotografiju, posle sam na jutjubu pronašla kompoziciju Dragoljuba Đuričića Karatoč koja je stašno dinamična. I dok sam čitala Ksenijine pesme, koje nisu jednostavne za razumevanje, Dragoljub Đurić i njegovi bubnjari su mi pomogli da razumem Karatoč, atmosferu i dinamiku i polako sam počela da uživam u tim pesmama i da prepoznajem šta je Ksenija to želela da kaže.

Kada sam napisala prvu ruku recenzije Ksenija je rekla: Razumeli ste me.

U 49 kratkih pesama, u duhu haiku poezije, Ksenija Matović peva o trenucima u kojima je snažno doživela prirodu, sa željom da zabeleži to stanje i da ga poveže sa tajnama svoje duše. U vreme kad neoliberalni profit sigurno i beskrupulozno pokorava svet, Ksenija svojim pesmama himnično veliča moć nepokorive prirode.

Ksenija Matović: Sva moja mora

– Ta  krajnje svedena forma je forma u kojoj se ja najbolje snalazim. U toku nastajanja neke pesme budu duge, neke su samo misao koja leti. A onda sledi brušenje do mere do koje sam ja zadovoljna.  A zašto 49 pjesama? Pa toliko imam godina.

Naslovom sam zbirku vezala za Herceg Novi, ali to je samo prvi sloj. Kada počenete da iščitavate isplivavaju sva ta mora, isplivaju svi Karatoči… prošetaćete svjetom, prošetaćete morima.

E to zašto ja nisam doplivala do Karatoča je jedan sasvim intiman sloj zbirke. Ja sam neko ko je plivao maratone. Kartoč je na nekih 600 metara od obale Herceg Novog. Međutim, jako mi je teško da doplivam do te tamne stene zato što mi je u galavi slika moga oca, koji je preminuo prošle godine, kada me je kao malu učio baš na toj plaži da plivam, i kada sam se, na toj plaži, držala za njegova ramena koja su meni bila najjača ramena na svetu, i učio me je da se ne plašim tog tamnog ispod mene i onda smo zajedno plivali. Čini mi se da bih pokvarila sve ako bih ja tu sliku na neki način narušila.

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .