Kolumne Sizifov posao

Milica Ašćerić: Prvi dan u školi da ti ne zaplačem…

MediaSfera

 

Piše: Milica Ašćerić

Foto: Tijana Janković-Jevrić/ Milica Ašćerić,privatna arhiva

 

 

 

Jupiiii, školaaa! Trebalo bi da je tako, ali…. Rečca „ali” čim se umetne menja kontekst. U ovom novom društvernom kontekstu zaista se mnogo toga promenilo.




Nedavno sam baš razmišljala da li sam se radovala septembru i kakva sećanja i uspomene u  meni budi to najlepše doba „od kolevke pa do groba”. Nikada ne mogu da zaboravim moj prvi dan u školi, plišanu teget haljinicu sa ogromnom belom kragnom, bele čarape do kolena i lakovane crvene cipelice izguljene na vrhovima.

Ceremonija prijema novih prvaka se obavljala u školskoj sali gde smo sa roditeljima gledali program koji su pripremili nastavnici i stariji đaci. Deca sa jedne strane, roditelji preko puta. Gledamo se tugaljivo iako se oni trude da zadrže vedar izraz lica… Sećam se slike gde sedim u gomili nepoznate dece, samo nam male glavice vire, moja zbunjena faca u stilu „kuku mene šta me snađe”, samo što ne zaplačem dok obrazi i usne same podrhtavaju, svi ćutimo i gledamo priredbu…

Plave okice mi se cakle od jakog svetla ili suza i znam… mojoj sreći došao je kraj. Slike su proletele i ničeg se više ne sećam. Mučila me je misao da moram da idem svakog dana u neku ustanovu gde će da me torturišu, grde i teraju da znam sve ono što ne moram i što mi ne treba, bar su moja starija braća ostavila takav utisak na mene pošto su stalno bili u zavadi sa školom.

Bakiju, mom starijem bratu, jutarnja smena i buđenje već u pet sati pošto su roditelji radili od sedam bilo je traumatično iskustvo. On koji ne reaguje na poziv za ustajanje, oni koji besne jer kasne na posao, mama koja samo što ne zaplače jer tatin glas od umilnog i nežnog punog ljubavi i razumevanja prelazi u vrištanje s bujicom pretnji i sledi čuvena rečenica: „Celu noć paseš travu pa ujutru ne možeš da ustaneš za školu! Govedo, vole… jedan… Sram te bilo!” I sve se završava na pretnji dok brat ne ustane i mrtav ladan ga ne upita: „Što vičeš toliko… nisam gluv, jel si poludeo ljudi spavaju?” Ne, nije polude…

Naravno da je poludeo i bio je lud stalno kad Baki ide u pre podnevnu smenu. Vremenom smo svi oguglali na isti scenario pa ni mama više nije emotivno reagovala na ovu situaciju, već se spremi za posao, našminka, ostavi nam doručak na stolu i čeka tatu u kolima dok ovaj ne odradi performans. Sada je to svima nama smešno, a tada sam mislila da živim sa ludacima. Što se mene tiče odmah sam skapirala da je škola sjajno mesto za mene.

Pošto sam odrasla s braćom odjednom sam se okružila devojčicama i otkrila neku novu energiju koja mi se dopada. Sećam se sedela sam u prvom razredu sa drugaricom J. B., nadam se da je dobro i da me se seća, i pošto smo bili eksperimentalno odeljenje (tako su nam rekli) jedini smo pisali na blanko papirima, azbuku smo učili uz neke slovarice pa smo ređali papiriće i tako ispisivali reči i rečenice, računali uz pomoć drvenih računaljki…

Sve mi je bilo suviše jednostavno, nekako logično i lako prihvatljivo pa sam tako brzo i zavolela taj školski život. Dok je mojoj drugarici iz klupe sve bilo preteško i nejasno, da sam donekle bila zbunjena – zašto ne može kao ja da razume. Najosnovnije računske operacije je prepisivala od mene, iz srpskog sam redovno čim završim svoj zadatak uzimala i radila njen, bojila sam joj i crtala šta god je trebalo… verovala sam da radim pravu stvar jer joj pomažem, ali…

To je bila medveđa usluga, dok sam ja napredovala i radila sve duplo i više, ona je stagnirala i nazadovala da više nije mogla da prati gradivo. Osećala sam krivicu. Učiteljica nas je razmestila i počela sam da se družim sa devojčicama koje su kao i ja lako usvajale nova znanja i očas posla završavale planirane školske obaveze. J.B. je našla novo društvo koje je isto kao i ona imalo poteškoća prilikom učenja. Svaka ptica odletela je svome jatu. Moram priznati da osnovnu školu nisam osetila, sve je išlo svojim tokom, neusiljeno bar u mom slučaju, dok pojedinoj deci baš i nije bilo lagodno i lako…

Kao mali plivate po površini i ne vidite dublje, jer vam okean nije dozvoljen. Tako sam i ja razumela problematiku đaka koji nisu bili sjajni iako su dolazili na nastavu i uspeli da završe osnovnu školu. Mislila sam da je problem u njima.

Iz ove perspektive roditelja kada i moja deca prolaze kroz isto u nekim novim okolnostima, gde je sve inovirano a opet repetativno i staro samo u novom ruhu, vidim da deca nisu drugačija od nas osim što su se roditelji promenili i danas je više onih koji jurcaju za ko zna čim (što nije, sigurna sam, vrednije od života i sreće njihovih mališana) ali okrenuti sebi otupeli, empatije bez i mozga… bez(veze).

Dok srljaju kroz život, deca im pate, jer nemaju podršku i ljubav koja im je potrebna. Najpotrebnija u najranijem detinjstvu, posebno u nižim razredima škole. Gledam tu decu koja tiho pate i nastavu ne mogu da prate, gledam a ne mogu da pomognem. Nisu to moja deca. Okrećem se ka svojoj i razmišljam kako su moji roditelji bili veliki, moćni i požrtvovani. Ma tata je bio divan što je vriskao i piskao na brata ali on nikada nije zakasnio u školu i naposletku je svoje obaveze ozbiljno shvatio.

Iako nije voleo da uči na račun inteligencije i šarma izvlačio je prosek, ili je bio odličan ili vrlo dobar đak što uopšte nije loše. Mama koja nam je svakog jutra ostavljala čistu garderobu na stolici pored kreveta da se lepo obučemo a doručak nas je čekao na stolu. Moji roditelji su bili tu za nas. To je sam delić onog što su uradili a čemu tada nismo pridavali značaj. To su velike stvari. Nama je to bilo normalno, a neka deca nisu znala da takvi roditelji mogu biti i da uopšte postoje. Roditelji koji se vole i brinu o svom potomstvu.

Sada mi se prepliću slike kada je Akica prvi dan u školi skockao čuvenu zbunjenu facu „a la mama” i bez reči gledao šta se to dešava oko njega, lepo sam ga obukla pošto znam da je taj prvi dan u školi sećanje za ceo život. Maja, moja ćerka, bila je sređena kao cvetić u teget beloj haljinici i sandalicama sa otvorenim prstima. Aki je nosio žuti kačeket I-2 2016. a Maja zeleni I-3 2019. Laza kreće za dve godine pa se pripremamo za njegove uspomene…

Ne znam kako će se sve odvijati ali znam da ću uraditi sve da taj dan pamti kao nešto lepo i veliko u životu, jer škola ne sme da bude prolazna stanica već voz kojim treba putovati od stanice do stanice i taj voz ima samo privremena stajališta, pa opet nastavlja svoj put…

Putujte svojim vozom ka novim znanjima i budite brižni roditelji, jer dobar primer se najbolje pokazao u praksi.

Do naredne srede ostanite zdravo.

 


Milica Ašćerić

Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).

Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” u kompaniji Ringier Serbia i pohađa master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.

 

 

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .