Književnost

„Primjeri čojstva i junaštva“ čojstva i junaštva“ Marka Miljanova: priče o časti, vrlini, hrabrosti

MediaSfera

 

 

 

Knjiga „Primjeri čojstva i junaštva“ Marka Miljanova, je niz kratkih fragmenata, odnosno priča iz života znamenitih Crnogoraca, u kojima oni pokazuju svoje najvažnije osobine – čast, vrlinu, hrabrost.




Marko Miljanov Popović Drekalović (1833–1901) bio je književnik poreklom iz Crne Gore, kao i vojvoda iz plemena Kuči. Iako je tek u poznim godinama, oko 50. godine, naučio da piše, pisanje je smatrao svojim najvažnijim pozivom i životnim zadatkom. U delima će se pokazati kao veliki rodoljub, kao autentični čovek iz naroda, kom su mudrost, junaštvo i čestitost vrhunske vrednosti kojima se vodi. Posebno je okrenut istoriji i želi da ispriča, posvedoči, predstavi isečke iz prošlosti svog naroda i zemlje na što uverljiviji način.

U neka od najpoznatijih dela Marka Miljanova, pre svega spadaju “Primjeri čojstva i junaštva” knjiga koju je nedavno kao reizdanje objavio beogradski Portalibris. U pitanju je niz kratkih fragmenata, priča iz života znamenitih Crnogoraca, kojima su oni pokazivali svoje najvažnije osobine – čast, vrlinu, hrabrost. To su priče koje veličaju pobratimstvo, rodoljublje, junaštvo, borbu za opšte dobro.

“Milovan Janičin Vujošević, iz Brskuta, rekȃ je: „Ja sam, tako mi duše, svakoga čo’eka mogȃ na mejdan dobit!” Pitali su ga: „Kako, striko Milovane?” Milovan: „Lasno, duše mi! On se naijedi, pa me psuje, skačući i drkteći od ijeda! Ja ne govorim ništa. Kad sjutradan, on kȃ kvasan, stidi se i kaje od svojije’ riječi! Eto, ja dobio, a on izgubio!”

“Marko Đeljošev, Zatrepčanin, sjedio je na Korita ’Ocka, kod ubla đe stoka vodu pije. Kod njega je bilo još družine. Jedan siroma’, po imenu Poj Ulja, vadio je vodu iz ubla da mu pije stoka. Marko s družinom – rugali su se siroma’u i dražili ga. On, pošto mu dosadiše ruganjem, onom štrugljom kojom je vodu vadio i stoci sipȃ udari Marka u glavu, te krv niz njega protoči. Drugi su kćeli da ga ubiju, no Marko ne dade, govoreći: „Ne bi li se mi siroma’u rugat; što smo tražili, ono smo i našli!”
I tako Poj Ulja ostade neizmlaćen tojagama, kao što ćaše da bješe udario najgorega, no ubi najboljega, te mu probi kȃ majčino mlijeko!”

“Tomo Petrov Popović, s Meduna, kad su se Kuči pobili među sobom na Roge, udesi Gruja Lukina, koji mu ubi brata. Tomo obrne pušku da ubije Gruja i osveti brata Raka, koji mrtav kod njega i Gruja ležaše. No Tomo viđe i dva Grujina brata đe leže mrtva, pa je razmišljȃ: je li bolje ubit i Gruja trećega i osvetit brata, ili ostavit Gruja živa, a brata neosvećena. Uto mu družina reče, koreći ga: „Udri, Tomo, Gruja Lukina, e ti je ubio Raka!” Tomo: „Poginuli su mu dva brata, Nešo i Radulje, pa ne bijem i ovoga trećega, da ostavim Luku Mijatova bez nijednoga sina!”
I tako ne gleda što ga braća kore e ostavi Gruja živoga, a brata neosvećenog!”

„Radu Vukašinovu, Piperu, sa sela Blizne, posjekoše oca dvojica: Šćepan Jankov i Dmitar Jankov, oba iz Kuča, sa sela Liješti. I, kȃ pakosni zlikovci, ponesoše mu glavu skadarskome veziru, da prime bakšiš. Poslije nekoliko vremena pobiše se Kuči i Piperi s Turcima. Puška turska ubi Šćepana Jankova; Turci juriše da ga posijeku, no Rade Vukašinov iskoči i ugrabi Šćepana prije Turaka i ponese na ramena. Mlogi su mu govorili: „Bači psa bezdušnoga! Znaš da ti je ocu glavu na Skadar ponio!” Rade odgovori: „Znam, ali ne mogu gledat da Turci s glavom njegovom sebe ćef čine!”

„Dva Zećanina, jedan od bra’stva Lajkovića, a drugi Klikovac, čuvali su godinama ovce zajedno na Cijevnu. LJubili su se kȃ dva brata. Poslije viđe Lajković da nije Klikovac dobar čo’ek ni vjeran drug. Reče mu: „Nijesam mogȃ promislit da možeš takav bit; ali neću ti ništa drugo reć ni učinjet, tek samo slomiću oni vagan iz kojega smo zajedno jeli dvades’ godina, da se ne truje ko od njega, kȃ što si ti otrovan!” I tako slomi vagan i bači ga u vodu Cijevnu, radi znaka ništavne ljubavi.“

„Veka Ilinčića – onoga koji ne ubi Perutu Drljevića – ubi Rovčanin Radovan Kukoroga, pa uteče. Rovčani ufatiše Radovana i daše ga Moračanima, kȃ zlikovca da ga ubiju, ma Moračani ga ne ubiše, no ga povedoše, a Veka mrtvoga ponesoše kod Ilinke, majke Vekove, tu da ga ubiju i Veka osvete đe mu majka gleda. Mišlja’u: lakše će joj srcu da budne kad će gledat đe joj Vekov krvnik mre. Rekoše joj: „Evo krvnik Vekov, da ga ovđen ubijemo!” Ilinka na brzu ruku uze komat ’ljeba, dade mu govoreć: „Jeđi, Radovane, pa idi doma! Ja kad ne gledam Veka živoga, neću ni da gledam tebe mrtvoga!” Pa se okrenu na Moračane i reče im: „Nemo’te ga koji ubit!”

’Ljeb mu je dala na brzu ruku za znak da ne u’itaju i da ga ne ubiju, jer na so i ’ljeb nije običaj nitko da ubije.“

Izvor: Nova.rs

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 

 

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .