Kolumne Sizifov posao

Milica Ašćerić: Radi u tišini i kad uspeš – pssst ili BUM?!

MediaSfera

 

Piše: Milica Ašćerić

Foto: Iris Krdžić

 

 

Čuli ste sigurno kad kažu: Ako se ne zna nije se ni desilo? Ima logike, ali na koji način treba nešto da se sazna, obznani, kaže, pokaže, iskaže, prikaže…. e to je već druga priča. Nekako se čini da je u ljudskoj prirodi da traže ono čega nema tamo gde ni ne može biti?! Kao na primer? Recimo, gledamo druge a tražimo sebe! Ne! Uzmite ogledalo i gledajte se do mile volje. Nije problem a ni rešenje u drugima već u vama, tj. nama, jer sam i ja u tim redovima. Ne pišem ovo iz neke imaginarne perspektive već na osnovu nekih realnih pokazatelja.

 

Ajde osvrnuću se samo na jedan segment svog života. Nije najvažniji ali rešava neke egzistencionalne stvari – posao. Imati posao je važno, ali raditi ono što voliš i pretvoriti to što radiš u zadovoljstvo mislim da je još važnije.

Ponekad su želje jedno a mogućnosti drugo, posebno kad ste mladi, puni energije, entuzijazma, svežeg fakultetskog znanja i kada počenete da radite susrećete se, već na samom početku karijere, sa problemima o kojima vam niko kroz formalno obrazovanje (pa i neformalno) nije skrenuo pažnju na pravi način: zamršeni međuljudski odnosi, lažni autoriteti, mali privatnici kojima je najbolji radnik onaj kog ne moraju da plate ili eventualno ako prihvati „šačicu kikirikija” onda može da obitava, ugovori na određeno do iznemoglosti, fakultetska diploma koja može da otvori neka vrata ali ne i da obezbedi ključ od kancelarije, nepostojanje komunikacionih tokova i kulture sporazumevanja, istinita informacija se ne vrednuje kao ona koja lepše zvuči ili olakšava rad, vaše zasluge se pripisuju nadređenima u najboljem slučaju dobijete tapšanje po ramenu, priča se o timskom duhu a individualizam cveta, eksploatacija radne snage kao na pijaci od toga da ste primljeni da radite kao prodavac paprika ali ste usput postali proizvođač ajvara od berača, nosača, pekača, preko ljuštača do kuvara (karikiram, naravno), lepa obećanja o ugovoru i plati u perspektivi do ružnog iskustva koje svako izneverno očekivanje donosi….i tako…

Dobroooo, ne treba sad generalizovati pošto u velikom broju slučajeva zaista postoje i realno-opravdani razlozi zbog kojih poslodavci ne mogu odmah da ponude uslove koje očekujemo. Nekad se precenimo, u malom sistemu tražimo velike izazove, gde je komunikacija jednosmerna želimo da se naš glas čuje, divno je da nas svi vole ali čim zasijate kao zvezda očekujte da će se grupisati kumulonimbusi (crni gusti oblaci) da vas ugase ili prikriju vaš sjaj… Zato skromno i tiho, kulturno i bez glasa, prihvatamo ono što nude i zahvalni smo što su baš nas u moru drugih odabrali da uopšte budemo deo sistema (bio on veliki ili mali, privatni ili državni, domaći ili strani…), dobili smo šansu za profesionalni razvoj i treba da je prigrabimo i budemo srećni…

Tako bi trebalo?! Takav početak i start treba da prihvatimo s osmehom i razumevanjem, jer nismo mi ti koji odlučujemo, mi smo ti koji treba da ostavimo dobar prvi utisak (drugi put prvi utisak ne postoji) i da poslodavac kaže: Ti si moj radnik! Trebaš mi! Kupujem! A vi posle svojim radom, zalaganjem, rezulatatima pomozite firmi da raste i tek onda kada pokažete šta sve znate i dokažete da nisu pogrešili imate šansu da tražite više novca i bolje uslove. Stalno sam se spoticala o sopstvene greške i napokon naučila… odnosno, još uvek učim. Radim u tišini, kad postignem rezultate ne govorim o njima već dajem šansu drugima da o njima debatuju, komentarišu ih i procenjuju, ne precenjujem se ali se nadograđujem znanjem i iskustvom iz godine u godinu ne zato što maštam o lovi do krova (iako je to lepo, pomalo bajkovito) već zato što mislim da (samo)pohvala bez pokrića ne motiviše dovoljno a para nikad dosta.

Nisam u trci sa drugima, što je možda i najvažnije, u trci sam sama sa sobom što je i najteže. Cilj mi je da svoje granice pomeram, a ne tuđe, iako stalno pomažem. Ono što me je frustriralo shvatila sam da u poslu nema mnogo pravih prijatelja i da su tu samo dok im trebate, dok koriste vaše znanje i veštine, kontakte i dok uče od vas, i potom bivate zaboravljeni. Rano sam to naučila. Pomalo obeshrabrujuće, ali treba znati da su njihov uspeh i dostignuća limitirani pošto su determinisani tuđim rezultatima i takvi kada nemaju dobar tim gube na tržištu. To sam kasnije shvatila i to zovem kosmičkom pravdom, ali dobro je da postoji. Dok oni koji ostanu zauvek uz vas i za vas bilo da ste na početku, u jeku ili pri kraju karijere oni su pravi, zato se njihova vrednost ne meri novcem njihova vrednost je neprocenjiva, oni su moćniji od bilo kod sistema bilo da su fizička ili pravna lica, razumete šta hoću da kažem?

U svakom žitu ima kukolja, ovo je stereotipno rečeno ali je izvor Biblija, te treba znati da od kukolja, zapravo, učite najviše. Oni bez tendencije i namere teraju a motivišu da znate više i bolje. Od loših poslodavaca i kolega prigrabite ono najbolje za vas – iskustvo… Gledajući ih kako padaju kao kruške videla sam da izbori koje su pravili i odluke koje su donosili na štetu drugih ni njima ništa dobro donele nisu. Zato, pamet u glavu, lomiće vas i kaliti dok ne shvatite da morate sami da stanete ispred ogledala i sagledate bolje kako vi možete da pomognete da se posao unapredi, kako i gde da izgradite svoj profesioalni svet, gde pripadate i čemu stremite…

Kako sebe vidite u budućnosti? U poslu koliko je važan prvi utisak toliko je važan i poslednji. U poslu vredite koliko znate da prećutite a uvek vrednujte one koji su vam pomogli dok drugi, koji su mogli, to nisu učinili. Nemojte se iznenaditi kada vas izdaju oni koje ste zvali prijateljima. Samo su pre vas videli da ćete uspeti baš u branši i na poslovima za koje nisu želeli da vam daju preporuku. Od toga da me je kvazi-prijateljica pohvalila (ono je s dozom ironije) kod poslodavca rekavši kako sam tremaroš iako sam tada bila na poziciji veoma uspešnog PR-a, te da nisam harizmatična za javni nastup što takođe nije bilo u redu a ni tačno. Personu koju sam zaposlila onda kada je meni trebao posao iako sam bila pozvana od strane njihvog HR-a na razgovor brže-bolje otrčala je da kaže kako me zna i da sam profesionalna ali i (pre)skupa….

Ups! Ko ti daje za pravo da pregovaraš u moje ime?! A kako je ljudima lakše da veruju tuđim rečima tako isto olako skidaju odgovornost sa svog delanja i kad omanu prstom upiru u drugog. Posle razmišljam… nisam ja kriva što su moji kvazi-prijatelji dozvolili sebi ispad zbog izliva njihove iskrenosti (lična percepcija nije istina – samo da se razumemo bolje), ali ću biti kriva ako se moja loša procena odrazi na moje buduće izbore i odluke. Zato sam počela pažljivije da slušam ljude, da biram one koji više vrede (a ta vrednost se ne meri novcem, već sam gore pojasnila), verujem sebi i volim sve što radim kao i način na koji sve to što radim radim. Način!

Kako radite – veoma je važno! S kim radite – još važnije! Sada ogledalo kad uzmem ne vidim odraze drugih već samo sebe, moja promena se ogleda i u tišini kojom svaka moja napisana reč može da napravi BUM! S godinama nisam postala pametnija, pošto sam s 23 mislila da sam popila svu pamet sveta, samo sam još više zbunjena i stalno se preispitujem. Znate onu priču o krugovima znanja, što je više tih krugova oko tih krugova se fotmiraju novi a oni se zovu krugovi neznanja. I tek sad znam zašto ograničen čovek misli da mnogo zna jer je to determinisano tim krugovima kojih očigledno nema mnogo pa i ne dovodi u nedoumicu svoj nivo razumevanja.

Da se vratim na pitanje iz naslova… Smatram da je tišina uvek moćnija, ali pošto živimo u vremenu gde moramo biti vidljivi posebno ako smo u branši gde se to negde od nas i traži pa i kad napravite neki BUM nemojte da bude slučano, uvek gledajte da bude tendeciozno i namerno bez loše namere ciljano! Samo je to važno, ostalo nek bude shvaćeno u skladu sa individulanim nivoom razumevanja i to je sasvim u redu. I još nešto, pogledajte se opet u ogledalu i dugoooo se (o)gledajte sigurna sam da ćete videti nešto što ste videli u drugima a nije vam se svidelo. Menjajte se i to je put razvoja. Dok vi ćutite a drugi ipak vide BUM… e tada ste na putu ka uspehu!

 


Milica Ašćerić

Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).

Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” u kompaniji Ringier Serbia i pohađa master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.

 

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .