Diktafon

Ljiljana Šarac: Na ljubavi, prijateljstvu, veri, počiva čitav naš svet

MediaSfera

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Ljiljana Šarac, privatna arhiva

 

-Za mene je pisanje duhovna igra, koja često preraste u nadmetanje sa samom sobom. Tako sam posle niza istorijskih (i dva ljubavna) romana, poželela da se oprobam na nekom novom polju. Odlučila sam da se svesno odreknem naratvinog postupka koji mi je prirastao srcu, a to je da naizmenično pletem dve radnje, jednu u prošlosti, drugu u sadašnjem vremenskom trenutku, kaže Ljiljana Šarac, književnica čiji je roman “Dok svetac bdi” upravo objavljen u izdanju “Lagune”.




Nakon istorijske drame „Đurđevim stopama“ autorka nam donosi priču o gresima, tajnama i praštanju. U dva dana, koliko traje radnja ovog romana, stalo je čitavo stoleće. Bolne uspomene, neotkrivene tajne, spletke koje su dovele do tragičnih ishoda, sve će se sliti u jedan iskričavi trenutak.

-Rad na istorijskim romanima stalno me je upućivao na priče iz srpske narodne tradicije. Običaji, vera, ali i verovanja, život svetitelja, slave koje slavimo, porodično jedinstvo, okupljanje, trajanje… ispostavili su se kao temelji našeg ostanka i opstanka na ovim prostorima“, rekla  je Ljiljana Šarac povodom izlaska knjige.

Ljiljana Šarac je pisac, nastavnik, novinar, PR, pesnik. Supruga i majka. Multitasking, rečeno jezikom Z generacije. Među čitaocima je prepoznata kao autor kvalitetne savremene srpske proze koja sa lakoćom putuje kroz vekove. Autor je romana “Opet sam te sanjao”, “Gde sam to pogrešila”, “Zid tajni”, “Starija”, “Stariji”, “Zlatana žila” (Evro Book), „Đurđevim stopama“ (Laguna). Član je Udruženja književnika Srbije

„Dok svetac bdi“ je njen osmi roman.

 Paunovići i Vasiljevići su spremni da otkriju svoje porodične tajne čitaocima. Kako je došlo do ideje za roman ,,Dok svetac bdi”?

Ljiljana Šarac: Za mene je pisanje duhovna igra, koja često preraste u nadmetanje sa samom sobom. Tako sam posle niza istorijskih (i dva ljubavna) romana, poželela da se oprobam na nekom novom polju. Odlučila sam da se svesno odreknem naratvinog postupka koji mi je prirastao srcu, a to je da naizmenično pletem dve radnje, jednu u prošlosti, drugu u sadašnjem vremenskom trenutku.

Postavila sam sebi izazov, da ovoga puta radnja bude jedinstvena, bez svojstvenog mi preplitanja. Kako se od sebe ne može pobeći, dešavanja sam na početku romana pomerila daleko u prošlost, u vreme pre Drugo svetskog rata. To mi je dalo prostora za razmaštavanje, i potpuno spontano otvorilo put za jednu sadržajnu, raskošnu, porodičnu sagu. Izgleda da su u romanu ,,Dok svetac bdi’’ stvari išle čudnim sledom. Tehnička pitanja su se izdigla iznad sadržaja i uslovila su ga.

Prirodno je bilo da poteče priča o porodici, i stožerna je postala ona o Paunovićima. Ipak, nekako se stalno uz nju pojavljivala i jedna druga, o njihovim prvim komšijama Vasiljevićima. Sudbine su im otpočetka isprepletane i tako ostaje do samog kraja.

„Dok svetac bdi“ je drama (porodična saga) u kojoj ima dosta likova čije se sudbine prepliću. Odakle crpite toliku inspiraciju?

Ljiljana Šarac: S obzirom da se radnja romana odigrava na selu, prirodno je bilo da stvorim jednu porodičnu zadrugu, kao što je to i inače u stvarnosti čest slučaj. I dan-danas kod rođaka srećem po tri i više generacija koje žive u jednom dvorištu. Izgradili su oni podmlatku nove kuće (a sami su ostali u starim), ali i dalje združeno rade na imanju, potpomažu se i nadopunjuju. Stoga se pojavilo mnoštvo likova (radi lakšeg snalaženja na početku knjige postoje porodična stabla ove dve porodice). Bilo mi je zanimljivo da predstavim ključne momente iz života predaka, koji su neposredno ili posredno uticali i na sudbine potomaka.

Srećna sam što mi inspiracije (za sada) ne manjka. I inače obožavam selo. Detinjstvo i mladost sam provela kod baka i deke (u Selevcu koji je glavno mesto svih zbivanja u romanu). U sećanju mi je ostala čitava galerija likova sa slava, nedeljnih odlazaka na pijacu, u crkvu; sa kosidbi, berbi, vršidbi… Sve te fizionomije, životne sudbine, našle su mesto u mojoj priči.

U romanu su imena junaka brižljivo birana. Kako ste gradili likove?

Ljiljana Šarac: Na početku moje knjige ne piše da je svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima slučajna, ali je to komotno moglo da stoji. Zato što nisam nastojala da u radnju pretočim ono što se dogodilo, već sam išla za idejom da prikažem šta je moglo da se dogodi. Mašta je odnela prevagu. Zato sam i birala prezimena koja nisu dominantna u kraju o kom sam pisala.

Imena sam birala podjednako brižno.

Prvo sam ,,krstila’’ Milenka. Izabrala sam to ime jer sam poznavala jednog Milenka koji mi se nije mnogo dopadao. I stvarno, moj glavni junak nije od glave do pete pozitivac. Ne, on je čudan, poprilično mračan, životom razočaran, sudbinom ,,načet’’. A opet, iz njega isijavaju velika mudrost i brižnost prema bližnjima.

Njegov pobratim zove se Sreten. Birajući to ime želela sam da se poigram sa njegovim značenjem i sudbinom tog junaka, koja je sasvim suprotna od onoga što bi se moglo očekivati.

Devojka u koju su se obojica zagledali zove se Bogdana. E, tu me je ime ponelo. Istinski sam uživala da je opisujem, slikam kroz reči, misli, postupke. Ona je otpočetka pa do kraja za mene bila bogom dana!

Unuk Milenkov zove se Dobrica, i stvarno je dobar kao dobar dan.

Njegova ćerka je Danica. Dan- Dana-Danica.

Sin koga Dobrica dobija u zrelim godinama, kada je nasledniku već prestao da se nada, zove se Nenad.

Daničinog mladića nazvala sam Nebojša jer on mora da se hrabro nosi sa brojnim nedaćama kako bi se izborio za njihovu ljubav…

Njih, a i mnoge druge, imala sam sve u glavi, ali sam i u svesci pisala ko je kome koji rod, koliko imaju godina, koje boje su im oči, kosa…

Prava pravcata igra, kažem ja.

U dva slavska dana smestili ste istoriju 20. veka Srbije i dve porodice. U prethodnim romanima takođe putujete kroz vreme, epohe. Da li ste vi pisci i putnici kroz vreme?

Ljiljana Šarac: Pisci imaju moć da, kada požele, prolaze kroz vremensku kapiju. Od ideje vodilje zavisi gde ćemo se obresti i u čijem društvu provoditi vreme nekad i po više godina (ako se uzme period istraživanja, prikupljanja i sređivanja podataka, pisanja, priređivanja, pa i promovisanja jednog dela).

Dva puta sam boravila na dvoru despota Đurđa Brankovića. Jednom dok sam radila na romanu ,,Opet sam te sanjao’’, drugi put pišući ,,Đurđevim stopama’’. Upoznala sam dobro porodicu kralja Petra Prvog Karađorđevića jer sam pisala o prvorođenoj princezi Jeleni Karađorđević i Đorđu Karađorđeviću.

Nisam odolela da se ne susretnem sa nekim od Nemanjića (roman ,,Zlatna žila’’), pa sam do tančina ušla u epohu (13. vek) i život Stefana Dečanskog, njegove žene kraljice Teodore i sina im, Dušana (poznije prvog srpskog cara).

Ni u romanu ,,Dok svetac bdi’’ nisam odolela tom iskušenju. Sve vreme nad porodicom Paunović bdi Sveti Nikola, i u romanu se iznosi niz zanimljivih činjenica o životu ovog velikog, i u srpskom narodu, najčešće slavljenog sveca.

Kada su izmišeljni, izmaštani likovi u pitanju, oni su kroz porodičnu sagu dati iz generacije u generaciju kroz čitav 20, i s početka 21. veka.

,,Dok svetac bdi’’ roman je o grehu, kajanju, ljubavi, prijateljstvu, veri, iskupljenju, praštanju… Šta za Vas znače ove reči?

Ljiljana Šarac: Skoro sam, čitajući roman Đorđa Lebovića (,,Semper idem’’), naišla na jednu fantastičnu misao: ,,Nije pobožan onaj koji zna sve božje zakone napamet, već onaj koji ih se pridržava’’. Ona je oslikala sve ono što sam ja svojim romanom htela da poručim: da na ljubavi, prijateljstvu, veri, počiva čitav naš svet, naš duševni mir, i da sami sebe treba dobro da poznajemo, kada pogrešimo i zgrešimo da to osvestimo, nastojimo da više takve greške ne pravimo, i da pokušamo da stvari i šetu popravimo, pa da sami sebi oprostimo, kako bi to mogli da učine i drugi!

S mnogim dragim ljudima su mi se razišli putevi. Shvatila sam da decenije ulažemo u prijateljstvo, a ono pukne za sekund! Zato je ,,Dok svetac bdi’’ dobrim delom oda prijateljstvu i podsetnik koliko je ono bitno, ali i koliko u njega treba da se nesebično i stalno ulaže!

Deskripcija sve vreme ozbiljno konkuriše naraciji. Koja su Vaša sećanja na selo?

 ,Rumene pruge već šaraju daleki zapad,

Klonuo počiva svet. Sa mirnih dalekih polja

Umorni ratar s pesmom žurno se noćištu sprema,

I samo čas po čas zaječi šarena dolja.’’ (Vojislav Ilić)

Ljiljana Šarac: Obožavam poeziju Vojislava Ilića, prozu Milovana Glišića i Janka Veselinovića, Laze Lazarevića… Oni su u remek-dela pretočili raskošne seoske slike.

Dok sam pisala roman, uopšte nisam pomišljala o tome da deskripcija bude dominantna u njemu. Sama od sebe nametnula se potreba da rečima naslikam okruženje u kome Milenko i Sreten žive – kuće, dvorišta, oko njih ambare, voćnjake, komšijska dvorišta, sokake… Pa je potom na red došla seoska crkva, porta, pa vašarište, vinogradi, kukurzna polja, strnjike, višnjari…

Iz mene su kao bujica potekla sećanja, prizori koji su ostali ukorenejni u mome biću, vezani za drage ljude i događaje koje pamtim. Pisanje je bilo svojevrsno odavanje pošte vremenu koje je nepovratno prošlo, i ljudima koji su nestali u hodnicima vremena.

U romanu pokrećete i neka ideološka pitanja koja postavljate i analizirate na polju hrišćanskog učenja i pravoslavne vere. Kada Bog pomaže?

Ljiljana Šarac: Mislim da nam Bog ne odmaže (mi sami sebe saplićemo, unazađujemo, unesrećujemo). Ja svece doživljavam kao božje izaslanike koji bde nad porodicama koje ih proslavljaju, tako da nam udruženim snagama zajednički pomažu.

Kakav odnos imate prema tradiciji?

Ljiljana Šarac: Tako je mnogo izazova u današnjem svetu. Tako je mnogo klipova u našim točkovima, toliko je saplitanja, stranputica, stupica, iskušenja, kukavičijih jaja… Čini mi se da nema ničeg lakšeg od toga da se sklizne sa pravog puta. Prava je umetnost ostati na njemu.

Mi na ovom tlu imamo sreće da smo još uvek (koliko-toliko) zadržali tradicionalne vrednosti, veru, nepisane porodične zakone, duboko ukorenjenu ideju o časti i česti, i da nas samo to drži ,,iznad površine vode’’!

U kojoj meri je književnost uticala na Vas? Na koji način ste svojoj književnosti dali lični pečat?

Ljiljana Šarac: Pisac je pomalo nalik zidaru. Kopa temelje, izliva ih, gradi zidove, razvodi instalacije, stavlja priču na kraju pod krov.

Da bi sve to uradio, koristi svoje celokupno životno i čitalačko iskustvo.

Sve što sam pročitala (a čitala sam i čitam mnogo) koristi mi poput potpornih stubova. Posežem za tehnikama, metodama, znanjima, a da i ne znam gde i kada sam ih usvojila.

Volim da kažem da su mi moje knjige poput otiska prsta. To sam naprosto ja. U njih su stala sva moja interesovanja, znanja, stavovi… Poput maltera, spojili su ih i sjedinili moja enregija, optimizam, snaga, vera da dobijaš onoliko koliko daš.

Do sada se isplatilo!

Šta je, prema vašem mišljenju, važno za uspeh novog romana?

Ljiljana Šarac: O, tako je mnogo faktora koji će uticati na to kako će ,,Dok svetac bdi’’ proći (prve reakcije su sjajne): da li će se čitaocima svideti tema, vole li oni dramu kao žanr, hoće li mi ,,oporstiti’’ što sam ovoga puta izbegla istorijske junake… Zatim na to utiče i način promovisanja, obraćanja publici, medijske zastupljenosti, a pitanje svih pitanja je i hoće li biti sajma knjiga. Želim da verujem da će ga biti. Ako se nada svih knjigoljubaca (čitalaca, autora, bibliotekara, izdavača, štampara…) udruži, mislim da će biti nepobediva, i da ćemo ove godine šetati halama Beogradskog sajma, a da će roman ,,Dok svetac bdi’’ biti zanimljiv publici i tražen.

Kako vidite svoje stvaralaštvo u našem okruženju?

Ljiljana Šarac: S kraja dvadesetog veka postojala je zabrinutost za novine i knjige. Ispostavilo se da je bila neopravdana. I pred portala i elektronskih izdanja, opstaje i opstajaće štampana izdanja.

Svaki autor ima svoju publiku (ma koliko ona brojala). Zato se strastveno zalažem za pisanje, jer ono može samo dobro svima da donese.

Kao što biramo šta ćemo gledati na TV-u, tako biramo i šta ćemo čitati. Sve od nas zavisi! Kvalitet se uvek naposletku izdvoji od kukolja.

Koji ste novi književni izazov sebi postavili?

Ljiljana Šarac: Radi se stvarno o pravom izazovu. U jednom trenutku sam zaključila da još uvek nisam zavirila u svet Stefana Nemanje (i njegovo vreme). Ta spoznaja bila je poput katapulta. ,,Gurnula’’ me je kroz vremensku kapiju i klupko nove priče polako počinje da se odmotava!

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .