MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Nikada nisam bila jedna od onih devojaka kojima je jedna od najvećih želja da se udaju.
Nikada nisam zamišljala svoju venčanicu i svadbu.
Nikada nisam razmišljala o pesmi koja će ići uz naš prvi mladenački ples.
Nikada se nisam opterećivala tim stvarima, oduvek mi je želja bila da me moja srodna duša voli i poštuje, nije mi bila želja da se udam. Smatrala sam da venčani list nije najveći dokaz ljubavi. Zapravo, to mislim i dalje, ali sam ipak shvatila da ljudi koji su u vanbračnim zajednicama gotovo da nemaju svoja prava.
Uzgred, je l’ ste primetili koliko je ružna ta reč “vanbračna” zajednica? Kao da je to nešto pogrešno i nedozvoljeno, kao da van svojih brakova imate partnere, a zapravo samo niste u braku.
Elem, ono što sam htela da kažem jeste da u ovoj zemlji partneri koji su u vanbračnim zajednicama nemaju prava, nemaju zakon koji ih štiti.
Evo na primer, ako se jednom od partnera iz te vanbračne zajednice nešto dogodi, pa završi na na primer aparatima koji ga održavaju u životu, drugi partner ne može da donosi odluku o isključivanju sa aparata ili o daljem toku lečenja. Pravo da odlučuju imaju samo članovi porodice, a zakon partnere iz vanbračne zajednice u ovom slučaju tretira kao da su niko i ništa. To je potpuno besmisleno. Sutra, ako ja budem u vanbračnoj zajednici i u takvoj situaciju o životu mog nevenčanog muža će odlučivati neko iz njegove familije, umesto mene koja sam mu najbliža? To je potpuno besmisleno!
Priznajem, kao što nisam maštala i razmišljala o svom venčanju isto tako nisam ni istraživala razliku između bračne i vanbračne zajednice. Mislila sam da je jedina razlika što u bračnoj zajednici partneri poseduju venčani list, dok oni iz vanbračne ne poseduju, a zapravo je najveća razlika u tome što je brak prepoznat u Zakon o nasleđivanju, dok vanbračna zajednica nije i partneri u njoj su za zakon gotovo stranci, a ne muž i žena bez papira.
Tek nakon ovog saznanja i nakon što sam čula za dve situacije koje su se desile u mom okruženju sam shvatila razliku između ljubavi sa papirom i ljubavi bez papira.
Roditelji od moje komšinice su se davno razveli, njen otac je skoro deset godina živeo sa drugom ženom u vanbračnoj zajednici. Ona je sa tom ženom imala divan odnos. Međutim, otac joj je iznenada preminuo. Testament nije imao. Sva pokretna i nepokretna imovina je pripala njegovoj ćerki, vanbračna žena ništa nije dobila od imovine, jer ona zakonski nema prava da bilo šta nasleđuje. Iako je ćerka koja je sve nasledila želela da toj ženi, izabranici njenog oca, da automobil i stan u kom su njih dvoje živeli, njoj to nije bilo dovoljno i pokrenula je tužbu protiv njegove ćerke i sada se sa njom sudi. No, to je sad već priča o pohlepi i bezobrazluku te žene.
Druga priča je slična ovoj. Roditelji moje drugarice su se razveli i našli druge partnere. Partner majke moje drugarice je sastavio testament i ostavio svojoj nevenčanoj ženi imovinu. On se razboleo, a ona je postala njegov staratelj. Kad kažem staratelj, mislim na zakonskog staratelja, on je tako reći postao njeno vlasništvo. Žena ga je smestila u dom i upravljajući njegovim bankovnim računom prebacivala je njegovu penziju na račun tog doma. Međutim, ta žena, odnosno majka moje drugarice je preminula, a njen nevenčani suprug je ostao u domu. On je ostao sam, bez igde ikoga. Moja drugarica je želela da postane njegov staratelj, da nasledi iliti da preuzme starateljstvo nad njim kako bi mogla da upravlja njegovim bankovnim računom, odnosno da prebacuje penziju sa njegovog računa na račun doma za stare. Međutim, to ne može. Ona nije njegova ćerka, niti je on njen očuh. Bio bi joj očuh, da se njena majka ponovo udala, ali nije. On sada pripada državi, odnosno njegov staratelj je država, socijalno ko god. Ona, ako baš želi da bude njegov staratelj može da započne tu proceduru, pa da prolazi razne testove i ispitivanja kako bi možda postala njegov staratelj.
Pesma kaže:
“Ljubav je zakon, koji priznajem
Ljubav je zakon, jedini
Ljubav je zakon, najjači od svih
Ljubav je zakon, koji pobeđuje”
Ipak nije tako. Ljubav je zakon samo ako poseduješ papir kao dokaz ljubavi, u suprotnom ljubav nije zakon. Mislila sam da nije važno da li ću imati venčanog ili nevenčanog muža. Ipak, važno je. Važno je da imam venčanog muža, važno je da imam taj papir. Papir koji će predstavljati dokaz da smo mi u ljubavi. Možda se zakon promeni, možda nevenčani parteri dobiju svoja prava, prava jednaka kao ona koja imaju venčani partneri. Do tad, pošto zakon nevenčane partnere ne štiti i ne vidi, morate da se venčate, morate da posedujete taj papir da bi vas zakon priznao i štitio, morate da se venčate da ne biste došli u neku od ovih situacija, da sutra odluke o vašem životu ne bi donosio neko iz vaše familije ili država umesto vašeg izabranog partnera.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar