MediaSfera
Piše: Milica Ašćerić
Odlučila sam da ovu kolumnu posvetim stručnoj javnosti, zainteresovanoj za medije i komunikacije, objavom delom teksta koji je deo mog ispitnog eseja na temu „Komunikacija u digitalnom svetu”, iz predmeta „Mediji i društvo” kod prof. dr Snježane Milivojević, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Rejmond Vilijams, kritički teoretičar medija, u ranim godinama nastanka televizije, kao tada najuticajnijeg medija masovne kulture, napisao je da su “mediji forma mobilne privatizacije javnosti”. Govorio je da mediji dozvoljavaju publici da “privatizuje”, dovede u svoju privatnu zonu onaj deo javnog sveta koji joj je medijski dostupan.
Po njegovom tumačenju, kada mediji omoguće ulazak u javni domen, oni istovremeno privremeno privatizuju deo te javnosti. Sa mobilnim medijima stvar je drugačija. Ne samo da publika s njima ima ulaznicu u javnost, nego oni obezbeđuju da mesto tog ulaza bude tamo gde je korisnik.
Publika se ne formira oko medija nego informacije dolaze tamo gde ih svaki korisnik želi. Mobilni aranžman ovoga puta znači da publika bira kada, gde i pod kojim uslovima privatizuje javnost. „Tamo gde smo mi počinje komunikacioni tok” (S. Milivojević, 2017).
Meri Parker Hauard, pionir integrativnog pregovaranja, pa prema tome i pionir komunikologije, još 1924. godine u knjizi „Kreativno iskustvo” pisala je: „Želim da razumem da pojam ‘komunikacioni ekspert’ izražava stav koji možemo svi da steknemo, a ne odnosi se na zbir informacija koje sakupe samo neke specijalne individue.” Što znači da je ona već onda verovala da se komunikacija uči što je danas umnogome olakšano jer su tehnike komunikacionih veština na klik od nas.
Prema domaćoj teoretičarki komunikologije Tijani Mandić, koja se posebno bavila psihologijom komunikacije, osnovna komunikološka formula podrazumeva četiri zlatna pravila: fleksibilnost, veštine, poštovanje ličnosti i timski rad. I kada se govori o informaciji u komunikologiji ona podrazumeva saopštenje o posebnom događaju u odnosu na prethodno stanje sistema. I kada smo se već dotakli „sistema” može se reći da je kibernetika izvršila ogroman uticaj na komunikologiju.
Norbert Viner, iako matematičak koji je voleo psihologiju, nauku o upravljanju nazvao je kibernetika (kibernetas lat. – kormilar), cilj mu je bio da stvori interdisciplinarnu nauku koja bi doprinela poboljšanju komunikacije među naukama (Tijana Mandić, Komunikologija, 2003). Ovde se vide vizionarske predispozicije pošto danas komunikacija ne samo da je poboljšana nego je i multiplicirana, podstaknuta izobiljem informacija i čini se nezaustavljiva. Nikad nije lakše bilo uvezati i ispreplitati naučna saznanja, jer su izvori i ovoga puta na klik od nas.
I za kraj, podeliću reči Kleja Širkija (Clay Shirky): „Što je više ideja u opticaju, to je više ideja sa kojima se bilo koji pojedinac ne slaže. Više medija uvek znači više svađe.” Širki veruje da internet izaziva korumpirano društvo, gde se ljudi svađaju, debatuju i gde se problemi javljaju mnogo redovnije. U okviru mi-medija (we-media) i demokratije, efekti tvitova ljudi, ažuriranja na Fejsbuku (Facebook) i video snimaka mogu uticati na mnogo različitih ljudi.
Ipak, nije kraj. Prisetila sam se videa „Snakes have legs” koji je postao viralan deljenjem na Fejsbuku (Facebook), a dostupan je i na Ju Tjubu (You Tube) i drugim platformama, u kom dva korisnika (potpuno identičnog izgleda, pošto bi verovatno taj prikaz trebalo da ima neku simboliku) ove popularne socijalne platforme razgovaraju i jedan kaže da je pročitao na Internetu da zmija ima noge, drugi u čudu zadivljen novim saznanje poručuje da ide odmah da „javi svima” (podeli informaciju, share).
U međuvremenu dolazi zmija i prvi korisnik je pita da li je ona zmija i da li ima noge iako je sve očigledno, na šta zmija sad odgovara da zmije nemaju noge uz opasku da ne treba verovati svemu što je na Internetu (The Internet is an amazing tool that can be used for amazing things but you should …) i da ne bude toliki „idiot” (…stop being bumb, …stop being an idiot). Da bi ovaj korisnik, ipak, odlučio da „otprati” zmiju sa liste prijatelja (unfriend) i zadrži uverenje da zmije imaju noge.
To je naša realnost i mnoštvo komunikacionih problema, neukrotiva priroda deseminacije svakojakih informacija koje se Internetom munjevito „prosejavaju” da u tom moru „svega i svačega” postajemo davljenici bez pojasa za spasavanje koje uvek neko drugi tek treba da obezbedi. Ako ne naučimo da plivamo, kao pojedinci ili da dozvolimo da nam drugi dodaju veslo, ako se brzo ne prilagodimo promenama ni pojasevi za spasavanje nam ne mogu pomoći. U digitalnom svetu svi koji digitalno komuniciramo hteli to ili ne postajemo sveznajuće neznalice.
Milica Ašćerić
Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).
Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” u kompaniji Ringier Serbia i pohađa master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar