Diktafon

Đorđe Sibinović: Nasilje je deo nasleđa kolektivno nesvesnog

MediaSfera

 

Piše: Mila Milosavljević

 

Pisac Đorđe Sibinović poslednjih nekoliko godinama bavio se teškim društvenim temama nasilja nad ženama i sudbinom bolesne dece čija budućnost  je neizvesna. Rezultat toga rada su romani „Roditelji“ koji je doživeo nekoliko izdanja i preveden je na italijanski, engleski, ruski i arapski jezik i „Plač mačke Božije“ za koji je dobio prestižnu nagradu Liplje u Republici Srpskoj za najbolji roman iz oblasti moderne književnosti.




Nasilje nad ženama ne jenjava uprkos sve širem sprektru prava u korist žena. Kako gledate na tu kontradiktornost jer primeri nasilja nad ženama dolaze iz svih sredina i različito razvijenih društava?

 Đorđe Sibinović: Nasilje je deo nasleđa kolektivno nesvesnog. Ono se pretvorilo u deo strukture društva jednako kao i u genom pred kojim nauka tek treba da se uspravi. Pritisci kulture, predrasude, sa jedne strane i otvorena pozicija pojedinca u epohi predstavljaju poprište pretvaranja oblika postojanja u neizvesnost opstanka. Rodno nasilje sigurno više nije moguće posmatrati izolovano, kao predrasudu ženske potčinjenosti ili patološki tradicionalizam muške isključivosti.

Stvari su mnogo složenije. Ista društvena moć koja proklamuje prava, širi agende ideološke slobode, svetom upravlja bahatije i surovije nego što je to ikada iko činio u uslovima pravolinjskih društvenih formacija. Ljudi to vide, osećaju i doživljavaju bez obzira na obrazovanje i položaj na društvenoj lestvici. Isti ljudi sa vrha, koji nam neprestano govore o pravima, ponašaju se prema nama kao prema varijablama uvećanja moći i kapitala: otpuštaju, mobinguju, ponižavaju, siluju, ucenjuju, ubijaju, i sve to dok nam pričaju kao su naša „ljudska prava“ neprikosnovena.

Današnji čovek je „globalna žrtva“. U svojoj bespomoćnosti on poseže za transferom dominantnog socijalnog modela i u svojoj fizičkoj blizini ispoljava agresiju i pribegava nasilju na najbližeg i slabijeg od sebe. A to najčešće bude „žena“, ne retko i deca. Kada se tome dodaju relikti „muške kulture“, nasilje nad ženama postaje drastičniji problem nego što je nekada bio jer iza njega stoji mnogo kompleksniji sticaj faktora koji ga proizvode i umnožavaju.

Položaj žena i dalje presudno određuju predrasude i neefikasni društveni mehanizmi koji bi trebalo da garantuju promenu položaja žena u savremenom svetu.

Đorđe Sibinović: Točak istorije nije moguće zaustaviti. Ali, nije moguće ni ubrzati ga. Posebno je nemoguće za njega projektovati trase po kojima kretanje realno nije moguće ali virtuelno i ideološki ono završava u iluziji digitalnog raja. Da bi svet napredovao, posebno da bi emancipatorski proces imao stabilan rast, nisu dovoljne proklamacije i „velike ideje“ nego postepeno i hronološko usvajanje osnova promene ponašanja.

Problemi nastaju kada kreatori stvarnosti u oholosti nestrpljenja nisu spremni da „sačekaju“ populaciju u odnosu na sladunjave proklamacije. Sve ono o čemu se neprekidno govori svedoči o tome da se to ne dešava u redovnim životnim okolnostima. Prošlo je više stotina godina a veliki revolucionarni ideali: „sloboda, jednakost i bratstvo“ nisu postali evropska stvarnost. Naprotiv, Šilerovi stihovi i Betovenove note izgleda da su ostale u dobu romantizma čiji vrhunac svedoče. Ali, ne više i dalje od toga.

„Sloboda“ u deklaraciji i na ulici nisu isti pojmovi. Tako je i sa ženskim pravima. Naš narod kaže, „pre zore ne može da svane“! Mislim da se suštinski posmatrano, problem krije u zameni teza: borba za prava, emancipaciju i ravnopravnost, pretvorila se u borbu za moć, prevlast i poziciju nametanja određenog modela življenja. To nailazi na otpore i u odnosu na pojedinca, završava u poziciji žrtve.

Gluvi samo i za „različitost“, za „specijalne potrebe“, za bolesne i osujećene. Toj temi posvetili ste roman „Plač mačke božije“. Teška i nesvakidašnja bolest jedne devojčice izoštrila je istine o nama. Šta je „sindrom mačijeg plača“?

Đorđe Sibinović: Milosrđe i kako se to danas popularno kaže, empatija, kao bog Janus, imaju dva lica. Jedno je privatno, lično lice posvećeno bližnjima i mogli bismo reći pristrasnostima koje se veoma lako pretvaraju u ekstremni egoizam.

Drugo njihovo lice je korak do licemerja i ono se odnosi na javni prostor u kojem se najveći broj ljudi predstavlja kao „dobar“ ali stabilno apstinira od konkretnih akcija i činidbi u korist anonimnih savremenika kojima je pomoć neophodna. Bolest „sindrom mačijeg plača“ je poremećaj u kojem se dete rađa bez kratkog kraha petog hromozoma što za posledicu ima nemogućnost hoda i govora kao i tešku mentalnu retardiju.

Dakle, dete, ako preživi, nastavlja život tako što puzi i mjauče pa se zbog toga bolest naziva „sindrom mačijeg plača“. U nameri da snimimo film o nedovoljnoj toleranciji na različitost, pojedinačnoj i društvenoj mimikriji, Goran Paskaljević i ja pokušali smo da metaforom neizlečivosti referišemo, više nego da kritikujemo, i skrenemo pažnju na zaoštravanje stvarnosti i vrednosti, ideologije naprednog društva i iskupljivanja ljudskosti.

Pronašli smo devojčicu koja je bolesna od te teške bolesti koju čuva deda po majci i započeli rad. Usledili su brojni tužni i tragični događaji, smrti i nevolje i iz svega toga nastao je roman „Plač mačke božije“.

Kakvi su vaši utisci o ovoj bolnoj temi posle svega kroz šta ste prošli tragajući i radeći na temi teške sudbine bolesne devojčice.

Đorđe Sibinović: Pravi izgled stavri po pravilu obitava između euforije očekivanja i realnosti koja, uprkos svemu traje. Takva je i moja pozicija. Upoznao sam jedinstvenog čoveka čija jednostavnost i vrlina prevazilaze mogućnosti pojedinca u njegovom vremenu.

Uzornost i samosvest dede, koji je i sam zahvaćen ozbiljnim zdravstvenim problemima, iznova obnavlja teško narušenu veru u ljudskost. Sa tog stanovišta, moj angžman bio je i jeste više nego smislen i razvio se do granica prometejske vere u pojedinca.

Nasuprot tom pojedinačnom primeru, uvidi u ostale aspekte velike ljudske drame nisu optimistični. Svakako, ono što je najvažnije, život žive pojedinci a uzora vrline ima dovoljno za sve one koji žele da ih vide u komšiluku, pre nego što otvore novine, upale telovizore i izađu na internte mreže da sasalušaju priču o progresu i ultimativnom rastu „ljudskih prava“. Sve sam bliži ljudima kakav je požrtvovani deda bolesne devojčice i sve sam dalje od zvanične verzije ovoga sveta.

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .