Eksplozija mašte Kolumne

Jovana Ješić: Ritam Beograda

MediaSfera

 

 

Piše: Jovana Ješić

 

 

Kao i svake godine, otišla sam kod rodbine sa mamine strane u Kuršumliju. Par dana, uoči ujakove slave, mamine devojačke slave. Put do Kuršumlije nije dug, niti naporan. Mada, meni je svaki put naporan i dug. Naporan, jer mi nije udobno, nisam navikla da sedim po nekoliko sati u jednom položaju. Dug, jer se uvek neizmerno radujem i ne mogu da dočekam da tamo negde stignem.




Kad god promenim sredinu, kad odem u Kuršumliju ili bilo gde, kad god odem iz Beograda, meni se spava. Konstantno bih spavala. Ne znam zašto je to tako, ja nisam osoba koja dugo spava, koja ima popodnevne dremke, ali kada nisam kod kuće, kada nisam u Beogradu samo bih spavala. Verovatno me opije vazduh, verovatno mi prija svež vazduh, onaj koji nije zagađen.

U Kuršumliji, ali i u drugim gradovima koje sam posetila se živi dosta sporije. Gotovo svuda se ide peške. Tenzije nema. Sve se stigne, a i čak ako se nešto ne bi stiglo, tu je novi dan.

U Beogradu je dosta drugačije, mi ovde stalno negde jurimo. Trčimo u nabavku, na posao, u školu, jurimo da se pozabavimo nekom birokratijom, idemo po taj jedan papir koji nam uvek fali kad nešto od birokratije završavamo. Jurimo da završimo sve obaveze koje smo sebi zadali, a obično ih zadamo previše.

Veliki grad i provincija se dosta razlikuju.

U provinciji svako svakog zna. Ovde, ne. Pitanje je da li svaki stanar zna sve svoje komšije iz zgrade.

U provinciji, čini se dan traje duže nego u velikom gradu. Ipak, činjenica je da dan traje 24 časa bez obzira na to gde smo.

Prija mi da odem iz Beograda. Prija mi da odem u zelenilo, da pobegnem od asfalta. Prija mi da šetam, prija mi beg od gradskog prevoza. Prija mi da usporim, prija mi da se mozak smiri i da prestane da obrađuje hiljadu informacija, prija mi da ne štikliram u svojoj glavi obaveze koje sam obavila.

Prija mi da budem par dana u provinciji, ali u njoj ne bih mogla da živim. Ne mogu trajno da usporim, brzo se zasitim svega toga, brzo se zaželim jurnjave. Uželim se da trčim na sto strana, uželim se gužvi, prevoza, pa čak i tog vrelog asfalta.

Danas sam se vratila kući. Kao i uvek, lice mi se ozarilo kada sam kod naplatne rampe videla Avalski toranj. To je znak da sam stigla kući. Došla sam u moj Beograd. Došla sam u gužvu, u manjak zelenila, u zagađeniji vazduh, došla sam kući. Odmorila sam se i zaželela sam se svog starog ritma, ritma Beograda.

Beograd, ima svoje ružne strane, baš kao i svaka metropola; ali ima i one lepe strane – o njima ćemo neki sledeći put, o njima ćemo u reportaži o Beogradu.

 


 

Jovana Ješić

 

Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/

 

 

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .