Diktafon

Ivan Điković, IT stručnjak autor naučnofantastičnog romana „Energokinetički gambit“: Imamo SF tehnologiju i um parne mašine

MediaSfera

 

 

Piše: Mila Milosavljević

 

 

Uz elemente  strave, avanture i akcije, pisac Ivan Điković u svom romanu ,,Energokinetički gambit,, (Prometej) rasvetljava ulogu misterioznih vanzemaljskih manifestacija u nuklearnim incidentima koji su pratili „Projekat Menhnetn”, i nesreće u Černobilju i Fukušimi.




Posebna zanimljivost je razotkrivanje važne uloge jugoslovenske nauke u opažanju „entiteta” odgovornih za brojne atomske katastrofe na Zemlji.Kolaž dramskihi kvazi-dokumentarnih zapisa uvodi čitaoca u događaje koji glavne junake, programerku Ninu i inženjera Jovana, vode u avanturu tokom koje će da proputuju tri kontinenta, upoznaju ekscentrične likove i sukobe se sa opasnim neprijateljima u borbi za život celog čovečanstva.

U nekoliko paralelnih zapleta, sudaraju se ljudska etika i želja za opstankom u borbi protiv pohlepe, korupcije i žudnje za večnim životom a u središtu svih događaja su misteriozni vanzemaljski entiteti i njihovi apokaliptični planovi.

Taj dijalistički sukob ljudske, veštačke i vanzemaljske inteligencije, dovodi antutopiju do neumitnog kraha postavljajući čitaocu dva pitanja: Da li je čovek zaista sposoban da uništi svet i kako izgleda granica koju mašina mora da pređe da bi postala biće, pitanje je na koje Ivan Điković, autor romana ,Energokinetički gambit,, pokušava da u okviru istog i – odgovori.

  • Kako je nastao roman „Energokinetički gambit”?

 Ivan Điković: EKG je moj prvenac. To je antiutopijski SF roman koji sam napisao u toku 2018. i 2019. godine, a ljubaznošću izdavača, kuće „Prometej“ iz Novog Sada, nedavno je ugledao svetlost dana i dospeo na police knižara.

Priča je naša, srpska, beogradska, to jest počinje ovde, ali, kao i sve naše priče – jer ne možemo izbeći velike događaje – prerasta ovaj prostor i prerasta u road-novel u kom glavni likovi proputuju tri kontinenta. Njihovo putovanje je ispunjeno akcijom, a istovremeno je to i put introspekcije, otkrovenja i razumevanja organske i veštačke inteligencije, što će promeniti ne samo njihov pogled na svet i njihove karaktere već će, epski, uticati i na životni tok čovečanstva.

Ne računajući uvodne kvazidokumentarne izlete u 20. vek, radnja je smeštena u 2089. godinu. To jeste bliska budućnost, mada je za nas ipak reč o vremenu koje će dočekati samo mlade odnosno buduće generacije. U središtu priče su ljudska pohlepa, nagon za opstankom, nerazumevanje tuđinskih i drugačijih inteligencija, dok tehnologija, na koju se drama naslanja, opet ima različit karakter, onakav kakav dobija od junaka i antijunaka.

  • Misterija i zavera su, čini se, značajni za zaplet „Gambita“?

 Ivan Điković: Da ne bih otkrio previše, reći ću samo da drama počinje kada je čovečanstvo, istražujući nuklearnu energiju, otkrilo da na planeti Zemlji paralelno egzistiraju zastrašujući „entiteti”, tuđinske inteligencije koje se manifestuju samo uz jako jonizujuće zračenje. Šta je to otkriveno u 20. veku u Americi, Jugoslaviji, Rusiji, kakve su to anomalije opažene prilikom atomskog napada na Hirošimu i nesreće u Černobilju, i kako je to otkriće učinilo da ljudsko društvo do 2089. postane lažna utopija koju kontroliše „pametni računar”… pa, pročitajte.

  • Kako ste se  se odlučili baš za taj žanr i za ovu temu?

 Ivan Điković: Ja sam informatičar, ali sam zavoleo fantastiku pre nego što sam zavoleo računare. Odrastajući, gledao sam na kompjutere, a kasnije u adolescenciji i na informatiku, kao na bekstvo u nešto buduće, u drugačiji svet, koji ima potencijal svega lepog što sam otkrio u mašti mnogih pisaca naučne fantastike. S oduševljenjem sam istraživao BBS sisteme, tipove komunikacionih mreža koje su prethodile internetu kakav danas poznajemo.

BBS-ovi i internet su bili nešto novo, veliko i moćno u mojim očima. Mogućnost da kompjutere koristimo za komunikaciju, razmenu mišljenja i fajlova, da sarađujemo i upoznajemo se, izgledala mi je u detinjstvu i mladosti kao tehnologija koju je iznedrio nekakav SF roman. Bio je to svet budućnosti koji je rastao zajedno sa mnom i gradio se pred mojim očima, i  koji je, pored svih svojih manjkavosti, patnji i opasnosti, ipak postajao nešto, nekakva skica u kojoj se nazire nada za čovečanstvo.

Uprkos svim problemima i posle mnogo razmišljanja, kada odgovaram na pitanje kuda to kao vrsta idemo, ja sam optimista. Bilo u društvenom bilo u evolutivnom ishodu, verujem da će naša, zemaljska inteligencija, uspeti da opstane i da se jednog dana raširi po kosmičkim prostranstvima.

  • Na kojim knjigama ste stasavali kao pisac?

Ivan Điković:  Čitao sam raznovrsnu fantastiku. Volim Embrouza Birza, Edgara Alana Poa, Orvela, Hakslija, Žila Verna, a posle tih „roditelja žanra“, čitao sam Isaka Asimova, Nivena, Bredberija, Artura Klarka, Džejmsa Bliša, Frederika Pola.

Tolkinov svet je ostavio na mene izuzetno snažan utisak, pa tu i tamo volim da pročitam i dobar roman epske fantastike. Pročitao sam nedavno „Sagu o Vešcu“ Andžeja Sapkovskog, na čijoj mašti su sazdane sjajne video-igre, a sada i igrana serija. Paralelno sam se interesovao i za istoriju i filozofska dela, kako naučna tako i ona iz domena beletristike.

Mislioci Platon, Aristotel, Kolakovski, Niče, a naročito Dekart i Bodrijar doprineli su tome da fantastiku ne gledam samo kritičkim okom već da sagledam i potencijalne ishode. Dok čitam, istovremeno maštam sa piscem i istražujem mogućnosti. Fantastika je zahvalan žanr za to.

U detaljima mog pisanja kriju se mikroomaži određenim autorima i nekim njihovim delima, likovima ili idejama. Za istreniran um ljubitelja fantastike nisu skriveni previše, ali ipak dovoljno da budu svojevrstan easter egg. Ostavio bih čitaocima da ih zapaze, jer je to deo zabave i lepote čitanja, a to ne bi trebalo da im kvarimo.

  • Ko su Vaši  književni uzori?

 Ivan Điković: Ako bih govorio o načinu pisanja, o stilu, to bi bio Isak Asimov, zato što piše jasno, inženjerski, pogađajući suštinu, bez mnogo šuškavog i sjajnog papira. Ali, na listu omiljenih autora upisao bih još nekoliko imena.

To je Artur Klark, zato što je genije, naučnik i vizionar, sve ono što bi svako od nas, zaljubljenika u žanr, želeo da bude kada pomislimo o sebi kao o piscu – dakle, gotovo nedostižan ideal. Zatim, tu su i Lari Niven, zato što je briljantan i brz, na granici da bude drzak u svojoj pronicljivosti, pa Orvel, Haksli i Bredberi, zato što su nepogrešivo objasnili kakve antiutopije može iznedriti tamna strana inteligencije, kada uspe da uguši empatiju i dozvoli sebi da potone u intelektualnu aroganciju.

A kada je reč o inspiraciji za teme o kojima razmišljam, to su Dekart, Bodrijar, Gistav le Bon, Niče i, naravno, tehnološka otkrića kojima nas nauka redovno iznenađuje i oduševljava.

  • Kako ste počeli da pišete, šta Vam je bio inicijalni podsticaj za to?

Ivan Điković: Kao što sam već rekao, kompjuteri su mi i hobi i profesija. Kako su prolazile godine, a već se bliži kraju treća decenija kako se interesujem za tehnologiju, shvatio sam da ona, sama po sebi, nije dovoljna i da se bez snažne filozofske i društvene komponente, budućnost ne može izgraditi sama od sebe i to na mikročipovima. U stvari, može, ali pitanje je kakva bi to bila budućnost.

Lutajući dijalektičkim bespućima, dobili smo društvene rezultate kakve imamo danas – naši odnosi su uvek bili proizvod naše inteligencije koja upravlja tehnologijom, a ne vice versa. To su razlozi koji su me naveli da počnem da razmišljam o tim odnosima, mehanizmima, svemu onome što čini psihološki, ljudski identitet i samosvest. Imao sam tu sreću da poznajem ljude, pa i da se družim s njima, kojima su psiha, društvo i filozofija profesije.

  • U kom pravcu planirate nastavak svog književnog puta?

Ivan Điković: U redovima koje pišem zabavljam se kako začetkom mašinske inteligencije tako i potencijalnim ishodima tog začetka. „Energokinetički gambit” je antiutopija i apokalipsa organskog čoveka, i to je samo jedan od mogućih ishoda. Ipak, postoji nada, pošto to nije armagedon inteligencije. Apokalipsa je napisana, ali se ne može reći da je stavljena tačka na ugljenik, silicijum pa čak i na fosfor, jer život želi da traje.

Ovu ideju razrađujem na više načina u romanu koji trenutno pišem. Videćemo da li ću uspeti da iscrpim tu temu pre nego što ona iscrpi mene. Usput beležim i ideje koje se bave društvenim pitanjima kroz prizmu naučne fantastike, pa ću, kada zaokružim ovo čime sam sada zabavljen, preći na takve, za nijansu angažovanije teme. Međutim, s obzirom na tehnološka otkrića koja nas iznenađuju iz dana u dan, ne bi me čudilo i da razmišljanje o prirodi mašinske inteligencije preko noći postane društveno angažovana tema. Naime, onog trenutka kada se uverimo da mašina zaista misli, te dakle i postoji, ne možemo a da joj ne priznamo status živog bića, čime bismo otvorili mnoge teme o emancipaciji – pravu na slobodan i samostalan život. Nisam siguran da smo, kao čovečanstvo, u ovom trenutku spremni da se uhvatimo ukoštac s tim.

  • Kakav odnos imate prema sadašnjem vremenu i kako zamišljate budućnost?

Ivan Điković: Danas je izražen i očigledan jaz između tehnoloških otkrića s kojima smo zakoračili u 21. vek i trenutno dominantnog društvenog sistema koji je, manje ili više modifikovan, proizvod naših odnosa s kraja 18. i početka 19. veka. Imamo SF tehnologiju i um parne mašine. Taj nedostatak balansa između društvenog i tehnološkog večiti je uzrok patnje koju proživljava naša vrsta. Ravnotežu verovatno nije moguće postići do kraja, ali se ne bih mogao složiti ni s postmodernističkim oblikovanjem sveta.

Odbacujući binarnu prirodu balansa i istina koje je moguće empirijski – aksiomatski potvrditi, ono posledično odbacuje i plemenito stremljenje idealu, ostavljajući nas u društvima u kojima ćemo nepravde večno krpiti (a i maskirati) flasterima, raznim fondovima za ugrožene, prikupljanjem donacija i drugim sličnim mehanizmima samopomoći. I ma koliko zvučalo filantropski, to nije sistemsko – inženjersko rešenje, već nas održava u stanju u kojem nadograđujemo društvo sve većih razlika i u kojem i dalje postoje siromašni, ugroženi, diskriminisani. Ne može baš sve biti stvar mišljenja, stava ili samoodređenja. Gravitacija postoji, verovali vi u nju ili ne.

Budućnost pripada svima, nema borbe za kvalitet života u svetu sutrašnjice ako ti napori ne budu kolektivni. Budućnost zamišljam kao pozitivan rezultat te borbe. Jer, ako želimo da dočekamo „kraj detinjstva” o kakvom govori Klark, najpre moramo početi da odrastamo.

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .