Diktafon

Marijana Dujović : Muzičko prijateljstvo Jenka i Mokranjca

MediaSfera

 

 

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Ana Batrićević, privatna arhiva Marijana Dujović

 

 

U novootvorenom Zavičajnom muzeju Žarkova, koji je u sastavu Muzeja grada, otvorena je izložba „Muzičko prijateljstvo – Davorin Jenko i Stevan Stojanović Mokranjac”.




U adaptiranom prostoru stare žarkovačke škole iz 1840. godine izložene su retko izlagane fotografije i različita arhivska građa. Pažnju posetilaca privlači i Mokranjčev pušački sto sa priborom za motanje duvana. Postavka je upotpunjena digitalnim sadržajima uz koje publika može da pristupi muzici ovih kompozitora, kao i da se prošeta kroz rodnu Mokranjčevu kuću pomoću virtuelnih naočara.

Kompozitori Davorin Jenko (1835–1914) i Stevan Stojanović Mokranjac (1856–1914) su među najznačajnijim ličnostima, koje su zaslužne za razvoj srpske muzičke kulture, i umetnosti uopšte, u drugoj polovini 19. veka.

Zahvaljujući Jenkovom radu, u Beogradu je obogaćen pozorišni život, time što je u repertoar Narodnog pozorišta uvršten i niz komada s pevanjem, čiji je muzički autor bio upravo Jenko. Ovaj specifičan muzičko scenski žanr, doprineo je daljem razvoju primenjene muzike, a Jenko je opet svojim delovanjem uticao na mlađu generaciju srpskih kompozitora da upravo pišu muziku za pozorište.

Malo mlađi savremenik Jenka – Mokranjac u isto vreme je bio kompozitorski aktivan, ali na drugom polju. Mokranjac se zalagao za očuvanje srpske narodne tradicije, koja mu je ujedno bila i glavna inspiracija za njegovo stvaralaštvo i time je postao utemeljivač nacionalnog stila u Srbiji. Njihove profesionalne karijere su se preplitale, kao i životne okolnosti. Ova izložba predstavlja mali uvid u njihov rad i dugo prijateljstvo koje su negovali.

Autor izložbe je Marijana Dujović, a autori postavke Jelena Medaković, direktorka Muzeja grada Beograda i Filip Šoln. Saradnik na projektu – Ivan Milošević, dok je digitalni sadržaj realizovao Ocolo Studio.

Kroz izložbu vodi nas muzikolog Marijana Dujović, autorka izložbe.

– Izložba je napravljena za potrebe manifestacije Dani slovenačko-srpskog prijateljstva, koja se održala  u Ljubljani u junu ove godine. Imajući u vidu da je Davorin Jenko Slovenac i da je celu svoju profesionalnu karijeru proveo u Srbiji bilo mi je očito da se na ovaj način bavim njegovim životom i radom. S druge strane bilo je interesantno da tamošnjoj publici predstavim našeg najznačajnijeg kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca. Izložbu smo potom preselili ovde za domaću publiku.

Za potrebe ove izložbe istraživala sam arhvisku građu sa više mesta i više institucija (Muzej grada Beograda, Arhiv Srbije gde se nalazi jedan od Jenkovih rukopisa Srpske himne, Muzej pozorišne umetnosti Srbije, Arhiv SANU…). Jenko je živeo u Beogradu, a onda je početkom 20. veka, kada se penzionisao vratio u Ljubljanu. Koji predmeti iz njegove lične zaostavštine su sačuvani, gde je njegov legat u Ljubljani i da li uopšte postoji to ne znamo. Mi raspolažemo sa fotografijama i arhivskom građom.

 Šta sve povezuje ova dva kompozitora, osim malo poznate činjenice da su živeli u istoj ulici i umrli u istoj godini – Jenko u Sloveniji, a Mokranjac u Skoplju u kući Branislava Nušića?

Marijana Dujović: Njih dvojica jesu bili savremenici. Stvarali u isto vreme, u istom mestu. Oni se jesu susretali i na neki način podržavali jedan drugog kada im je to bilo potrebno. Imajući u vidu da je Beograd tada imao jednu malu muzičku scenu bilo je neizbežno da se njih dvojica susreću pa i da sarađuju.

Konkretni podaci nam govore da su se oni tri puta sastali.

Prvi njihov susret je u Beogradskom pevačkom društvu, kada je Jenko vodio taj zbor a Mokranjac došao kao gimnazijalac. Mokranjac će kasnije zameniti Jenka na mestu dirigenta.

Sa sigurnošću znamo da su se sreli još 1903. godine kada su imali dva koncerta na sceni Narodnog pozorišta, na kojima su dirigovali jedan za drugim. Jedan koncert je bio posvećen jubileju 50 godina od osnivanja Beogradskog pevačkog društva, a drugi kraljevom rođendanu.

Njih povezuje još mnogo toga. Spomenuli ste da su živeli u istoj ulici – Dositejevoj. Mokranjac u Dositejevoj 16, a Jenko u broju 33, pa sam sigurna da su se oni mnogo češće susretali i viđali.  Njihov razvojni put je bio sličan na neki način, obojica su delovali i kao pedagozi.

Koje momente biste kao najzanimljivije izdvojili iz njihove radne i lične biografije?

Marijana Dujović: Davorin Jenko je bio veoma popularan u javnosti, bio je proslavljen kao hitmejker, kako bismo mi to danas rekli. Komponovao je pozorišne komade sa pevanjem, jedna veoma zanimljiva i specifična muzička forma, možemo čak da kažemo preteča mjuzikla na našim prostorima. Te numere su bile jako popularne, pevale su se u narodu. Međutim, stručna javnost je znala da mu uputi oštre kritike za kvalitet te muzike u smislu da je to laka i zabavna muzika, prigovarali su mu pogrešnu akcentuaciju pošto on nije nikada uspeo u potpunosti da savlada srpski jezik.

Posle jednog natpisa povodom komada “Seoski lola” Mokranjac je stao u Jenkovu zaštitu. Objavljen je tekst u Srpskom književnom glasniku, koji je citiran ovde na izložbi, u kome je pokazao jedno pravo, kolegijalno prijateljstvo.

Dakle, Mokranjac ne poriče da tu nema grešaka, ako uopšte i sme da se kaže da greška postoji, međutim on s druge strane govori koliki je značaj Jenka, da njegova muzika živi.

Izložba je upotpunjena digitalnim sadržajima, uz koje publika može da pristupi muzici ovih kompozitora? Šta je za Vas predstavljalo najveći izazov dok ste pripremali postavku?

Marijana Dujović:  Publika voli da vidi neki vizuelni sadržaj. Mi pratimo ono što je aktuelno u svetu i bez ovakvih pomagala prosto više nećete moći da napravite izložbu. Ne treba bežati od toga.

Možemo mi istraživači da se trudimo i da pokazujemo nove informacije, ali postavka mora da bude zanimljiva, mora da bude atraktivna i sa novim tehnologijama. Mi smo sa ovakvim pristupom privukli neku publiku koja možda ne bi inače došla. Njima je zanimljivo da šetaju Mokranjčevom rodnom kućom, da preuzimaju kjur kodove i na taj način sami istražuju kod kuće opus ova dva kompozitora.

Pitanje arhivske građe

Mi nemamo jedinstven muzički arhiv, nemamo jedinstvenu muzičku biblioteku, nemamo ni jedinstvenu muzičku bazu na nacionalnom nivou, ali smo bogati građom koja je rasuta po različitim institucijama. Nismo mi nešto u velikom zaostatku za svetom. Treba biti realan. Dobro je što smo mi kao zemlja deo velikih bibliotekarskih sistema, dosta toga se sada digitalizuje i to se nalazi na zvaničnim sajtovima biblioteka. Što se tiče arhiva situacija se popravila od vremena kada sam ja počela da istražujem, što je bilo u vreme mojih studija.

Marijana Dujović

Marijana Dujović (1989, Beograd) deluje kao samostalni istraživač – muziklog u oblasti nacionalne istorije muzike, koncertna delatnost u Beogradu do Prvog svetskog rata, istorija srpske muzike i muzičara tokom Prvog svetskog rata, biografija Stanislava Biničkog itd. Osnovne i master studije muzikologije završila je na Fakultetu muzičke umetnosti na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Saradnik je na projektu „Velikanima u pohode“ fondacije Nada. Napisala je nekoliko muzikoloških studija, koje su objavljene u domoćim i inostranim naučnim časopisima i zbornicima. Autorka je izložbe Moja mala bibliografija (2016) i koautorka izložbe Srpska Afrikijada 1916−1919 (2017). Održala je niz predavanja iz oblasti nacionalne istorije muzike u zemlji i inostranstvu.

 

 

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .