MediaSfera
Piše: Mila Milosavljević
Foto: Slobodanka Rakić-Šefer, privatna arhiva
-Svaki istinski umetnik je veliko dete jer deca retko gube dečju iskrenost i ozarenost koju Bog daje i umetnicima. Retko kome umetnost može da obezbedi lagodan život ali može da ga oboži onom kosmičkom energijom koja ga čuva od svakog zla, od svih iskušenja od kojih na primer političari ne mogu da se sačuvaju. Zato umetnicima i nije mesto u politici, da ne bi izgubili dušu, kaže akademski slikar Slobodanka Rakić Šefer u intervjuu za naš portal.
Na radost ljubitelja likovne umetnosti, u beogradskoj galeriji Singidunum od 25.07-05.08 održana je izložba slika naše sagovornice pod nazivom Tatine princeze.
Kako su ,,tatine princeze,, postale Vaša tema, stvaralačka preokupacija? Ko su zapravo princeze koje su Vas inspirisale toliko da čitav jedan ciklus posvetite upravo njima?
Slobodanka Rakić Šefer: Kad sam slučajno naslikala prvu gospođicu, a bilo je to pre petnaestak godina, nisam ni slutila da će naići na veliko interesovanje i odobravanje. Uradila sam ih nekoliko a najviše su im se obradovali muškarci koji su u kući ili porodici imali svoju malu princezu, bilo kćerku, bilo unuku bilo sestričinu. Kad sam naslikala nekoliko velikih formata očevi su ih radosno prepoznali kao slike za svoje kućne princeze. Tako se spontano rodio naziv za čitav spektar slika: Tatine princeze.
Neminovno se postavlja pitanje autobiografskog kada je ovaj opus u pitanju. Da li ste I Vi sami bili tatina princeza?
Slobodanka Rakić Šefer: Da, i sama sam odrastala kao očeva princeza. Zaista, iako sam odrastala u vreme socijalizma imala sam sve što se tada moglo kupiti. Kao gimnazijalka dolazila sam u Beograd da kupim cipele, sandale, haljinu…, nije ni ovde bio neki sjajan izbor ali sam bar nalazila raznobojne šarene materijale iz uvoza. Kupovala bih gomilu tih svilenih tkanina a onda bi mi šabačke krojačice šile dekoltovane tufnaste haljine na falte, lepršve suknje, prekrasne bluze.
Volela sam ženstvenost a kako sam kupovala časopis Filmski svet kopirala sam haljine poznatih glumica. A danas nigde ne možemo pronaći prirodnu svilu, sve je od veštačkih materijala. Kupovala sam i knjige iz istorije umetnosti, imam ih i danas, pa engleske akvarel boje, nemačke olovke, talijanski akvarel papir, holandske uljane boje, češko laneno platno… Vracala bih se u Šabac natovarena teškom robom a na autobuskoj stanici čekao me je moj otac. Zato tako prisno osećam dušu mlade devojke ili žene, znam šta se dešava u njenom odrastanju, prepoznajem faze i preobražaje, snove, lutanja, maštanja, strepnje i sve one slatke muke kroz koje mora da prođe.
Tu su i bajkoviti snovi o princu, nežni poetski snovi kroz lirske stihove, citati pesnika, muzičke note i instrumenti, haljine, torbice, cipele, parfemi, nakit, ogrlice… Svaka devojčica ima pravo na svoje snove i svoje odrastanje. Nemojmo joj to oduzeti. Pomozimo joj da odraste na najbolji način, da sve strepnje, sumnje, snove, muke i verovanja budu u njoj utemeljeni na najbolji način kako bi ona sutra bila jaka žena i nežna majka, i kako bi se u potpunosti ostvarila i lično i porodično i profesionalno.
Kako danas, kad se osvrnete iza sebe vidite svoj put i sudbinu?
Slobodanka Rakić Šefer: Da, često sam razmišljala da li je moglo bolje, više i drugačije. Moglo je drugačije da sam izabrala profesuru na nekoj od likovnih akademija. Imala sam tri šanse za tri različite akademije ali sam te pozive smelo odbila jer bi me profesura svakako odvela na drugačiji put. Manje bih radila, više bih se posvetila studentima i naravno izgubila bih onu dragocenu kosmičku nit koja se otkriva samo i isključivo posvećenima.
Umetnost je svojevrsna lična molitva; ako je čovek duboko u svome radu, ako često čuje otkucaje svoga srca a ne čuje buku i galamu oko sebe, ako razgovara i živi sa slikom, sa idejom koju pokušava da osmisli, ako ga i vreme pretekne, tada dolazi Anđeo Gospodnji donoseći obilje darova i slika se rađa i oživljuje u veličanstvenoj energiji, otelotvoruje se kao dar Božji. Tako Bog časćava posvećene i iskrene, one koji traže pomoć Njegovu.
Naravno, nikad se nisam zadovoljavala prosečnim,već viđenim rezultatima, nikad nisam krala tuđa jaja iz tuđeg gnezda mada je bilo puno umetnika kojima sam se divila, i naših i onih kroz istoriju umetnosti. Diveći se takvima samo sam studirala njihove sjajne rezultate pokušavajući da od njih uzmem samo ono iskonsko, samo onu energiju koja sve nas povezuje i da doznam puteve i načine kojima su dolazili to tako sjajnih rezultata. Tako sam i saznala da i mene privlače iste i slične senzacije u prirodi kao i Leonarda da Vinčija, Gogena, Van Goga ili Šagala. Čak se i moje detinjstvo neverovatno podudara sa Šagalovim detinjstvom u Vitbesku u Rusiji.
Dakle, zadovoljna sam što me profesura nije zarobila i što mi je ostalo dovoljno vremena da u dubinama svoga bića kopam i iskopam nekoliko dragocenih ciklusa slika. Naravno, bilo je pomoći sa strane, sugestija i predloga od nekoliko sjajnih ljudi koji su mi se uvek nalazili na putu u momentu mojih dilema. Bio bi greh da ne pomenem samo neke od njih, poput slikara i akademika Miće Popovića, Mladena Srbinovića, Milana Kecića …, pa likovnih kritičara Katarine Adanje, Srete Bošnjaka, Vladete Vojinovića, Dejana Đorića i drugih. Imala sam sreću da su me u kontinuitetu pratili i kritika i publika i mediji, te sam opet Bogu zahvalna što mi je dao tu lićnu, ljudsku a onda i umetničku dimenziju da slikam samo ono što je pozitivno, samo ono što je svakome čoveku potrebno, samo ono što mu vraća izgubljenu energiju i uspostavlja ravnotežu i harmoniju u duši.
Slovite za umetnika posve osobenog karaktera ali i poetike. Kako ste se gradili, izgradili kao umetnik i kako ste se izbrusili i odredili tu gde ste sada?
Slobodanka Rakić Šefer: Nismo mi toliko pametni koliko mislimo da jesmo. Što sam starija sve sam svesnija da u razgovorima treba sto manje koristiti ono ja pa ja. Meni su ideje dolazile same sa neba i uvek sam bila iznenađena. Prve tzv.‘’bele slike’’ inicirao mi je slikar i profesor Milan Kecić uputivši me pravo na moje detinjstvo u mojoj beloj kićenoj Mačvi. Pišući jedan tekst u Novostima, novinar i knjizevnik Novo Tomić prozvao me je mačvanskom kićankom. Dakle, trebalo me je samo navesti na nešto što mi je blisko i trebalo me je ubediti i pokazati na izvorište a onda se od malenog potočića otvorila široka reka ideja.
Kasnije su mi moje lično sazrevanje, gledanje izložbi, lično iskustvo i posete svetskim muzejima inicirali sve veću i veću slobodu i sve hrabrije iskorake.Uvek sam se oslanjala i na veliku ličnu biblioteku iz istorije umetnosti koja mi je često bila najbolji sagovornik. Imala sam i među kolegama iskrene sagovornike i istomišljenike a to su bili talentovani umetnici koji se nisu trpali po partijama i klanovima, već su kao i ja ušli u umetnost vođeni Božjim promislom. Ideje su dolazile i sustizale jedna drugu.
Bela faza sa belim ornamentalnim miljeima, školjkama, belucima, mineralima, travama, nakitom, drangulijama, trajala je najduže, desetak i više godina i sa njom sam napravila svoj originalni i prepoznatljivi znak. Bile su to slike sna i mašte, detinjarija i snova, originalne, hrabre i smele. Likovno su bile dobro osmišljene a estetski su bile harmonične, uravnotežene, optimistične, nežne, lepe. Voleli su ih i stari i mladi a ono što je najzanimljivije, nekoliko desetina istoričara umetnosti iz cele ondašnje Jugoslavije su dolazili u Beograd ili poručivali makar jednu takvu sliku. Te slike su vam vraćale izgubljenu energiju i punile su vas lepotom i harmonijom jer su bila zadovoljena oba principa – esteticki i etički.
Kad sam radila ciklus slika sa pčelama opet nisam mogla niotkuda ništa da uzmem jer je tema bila originalna i takoreći skoro neprevodiva na likovnu umetnost. Kao dete pčelara svašta sam znala o njima ali šta, kako slikati, kako zaviriti u njihove medene vajate, na koji način ih učiniti likovno prepoznatljivim? Jesam se mučila ali sam iznedrila moćan ciklus od stotinak slika. Danas jedva imam nekoliko u svome vlašnistvu. Kasnije sam lako i brzo izlazila iz jednog a ulazila u novi ciklus ideja otvarajući širom paletu i radujući se kao malo dete novim sadržajima. A kako bih sve te ideje dobila da sam radila u profesuri? I danas ako preskočim samo jedan dan da ne radim paleta se skoruši, osuše se na njoj sve one divne i dragocene nijanse koje nastaju mešanjem boja i treba mi sat vremena da ponovo ‘’probudim‘’ paletu.
Bogatstvo naše narodne tradicije, svu raskoš motiva koja ona poseduje preneli ste i prenosite na svoja platna. Imate li svest o tome koliko zapravo Vaša dela čuvaju od zaborava već davno zaboravljene uspomene i slike iz domovine naših dedova i pradedova?
Slobodanka Rakić Šefer: Putovanja i razgledanja mnogih izložbi savremenih umetnika doneli su mi nevidjenu hrabrast i vrlo smele iskorake. Vraćajuci se kući bila bih poput ptice, ponekad su mi se čak i u avionu javljale ideje šta bih i ja mogla novo da uvedem a da opet budem svoja. Videvši kako Endi Vorhol od sasvim običnih drangulija pravi neobične naivne slike meni su pale na pamet naše predivne kuvarice sa naivnim crtežima i čistom estetikom ćirilicnog pisma. Na njima su utkani i radost i humor, jednostavan crtez, toplina i nežnost. A tek inteligentne dosetke su prava radost koja spontano ozrači čoveka.
Ljudi su oduvek ulepšavali unutrašnjost svojih kuća, svoje bašte i dvorišta, voćnjake, pa čak i njive. To je jedna velika epopeja u slavu čoveka i nastanka sveta. Tako je o tome kao i onim belim ornamentima pisao Jesenjin u svom prelepom eseju a što je i sami Vorhol prepoznao u našim narodnim kuvaricama kupivši ih svih pedeset na jednoj aukciji koliko je bilo ponuđeno. Ako su tako veliki umetnici pronašli lepotu i bili zadivljeni vezenim miljeima na jastucnicama, na posteljnom rublju, ako su bili zadivljeni svekolikom ornamentikom na čezama fijakerima, preslicama, vretenima, ćilimima, zašto bih se ja toga stidela?
Do mene je bilo samo da pronađem način kako da tu obimnu i svekoliku ornametiku implementiram sa likovnošću i na najbolji način uvedem u slike ne samo narodnu ornamentiku već i elemente svekolikog našeg obimnog kulturnog nasleđa sa naših fresaka, ikona, stećaka, iz Miroslavljevog jevanđelja i drugih rukopisnih knjiga.Naša tradicija je toliko bogata i obimna da bi bio greh da sam se bavila praznim estetiziranjem, pogotovo ja koja sam odrasla uz sve te lepe naše običaje, Božić, Uskrs, slave, preslave, kićenja nevesti, čak pamtim i prela i posela ispod Krivog bagrema u neposrednom komšiluku dedine kuće u Lipolistu.
Pored pirotskog ćilima, šumadijske tkanice, čiple, narodnih vezova Vi dobrano kao likovni stvaralac baštinite i veličanstvene motive iz same prirode, prenoseći njenu lepotu na svoja platna.
Slobodanka Rakić Šefer: Naravno, detinjstvo je doba čuda. Kako mogu da zaboravim sočne jedre, tamne kupine zbog kojih mi je tekla krv po rukama i nogama jer sam se pentrala po obalama i jendecima da dohvatim baš one najsočnije i najtamnije. Pa zar da one ne nađu mesta na mojim slikama? I ne samo kupine već i maline, šljive, žabe što izviruju ispod lokvanja, laste u gnezdima, merdevine na štali, trmke kosnice, perunike po baštama ali i one po barama, devojačko srce, đul bašte i jorgovani, šimširi, muškatle u tufnastim šerpama i loncima, loze oko krova, dedin fijaker, petao u dvorištu, ma svašta još! To je za mene ta velika Božja bašta, koju nam je Gospod dao da se u njoj krećemo, da sa njom i u njoj živimo sa svim tim živim svetom. Sve to volim, sve to sanjam, svemu tome se divim i neprestano zahvaljujem Gospodu što nam je dao tako raskošnu i veličanstvenu BAŠTU ŽIVOTA.
Pored toga što slikate, Vi neumorno i pišete. Šta Vas posebno inspiriše kada je pisanje u pitanju?
Slobodanka Rakić Šefer: Naravno, misleći sam čovek i osećam potrebu da kadgod mogu, nešto i zapišem. Ne pišem ostrašceno, već iskreno, ponekad je to moj bol i krik na vreme u kome živimo a ponekad samo zapisi o umetnosti. Ima toga dosta jer su mi to inicirali moj profesor, akademik Mladen Srbinović, slikar i akademik Mića Popović, vajarka Mira Sandić, novinar Ratko Nikić i mnoštvo kolega koji naročito vole kad im čitam te svoje tekstove.
Mene sve inspiriše; od mojih ptica senica i njihove blesave igre po vasceli dan, preko stršljena koji uporno godinama hoće da se ugnjezdi baš, ama baš kod mene na mojim terasama kao da mu je tu najlepše, preko predivne pesme ptice kosa, inspiriše me i susedna bašta prepuna retkog starinskog cveća, mnoštvo jorgovana u mojoj okolini, ma ne znam šta me ne inspiriše?
Nosilac ste mnogo priznanja i nagrada za svoj rad. Dobili ste pored ostalog i Vukovu nagradu. U kojoj meri Vas je ona obavezala i odredila na daljem putu?
Slobodanka Rakić Šefer: Vukova nagrada je baš po mojoj meri jer sve što sam radila i što radim na Vukovom je putu. Nikad se nisam udaljavala od istorije, kulture, običaja i tradicije svoga naroda. Oni su utkani u moje biće. To nosim rođenjem i genetskim kodom nasih dedova koji su prolili onoliko svoje krvi od Kosovskog boja preko Prvog i Drugog ustanka protiv Turaka, preko Balkanskih ratova, Prvog Svetskog rata, Sremskog fronta. Pa zar ja da izneverim takvu svetlu tradiciju, zar da se ja utopim u sveopšte beznađe i da postanem samo zrnce šljake koje će se utopiti u sivu bezličnu masu? I da nisam dobila Vukovu nagradu već me je Gospod nagradio NjEGOVOM božanskom nagradom – veličanstvenom kosmičkom energijom koju sa radošcu nosim!
Vi ste verujući čovek nadasve. U kojoj meri Vam kao umetniku polazi za rukom da na svoja platna prenesete ono božansko nadahnuće kojim ste ispunjeni?
Slobodanka Rakić Šefer: Svaki istinski umetnik je veliko dete jer deca retko gube dečju iskrenost i ozarenost koju Bog daje i umetnicima. Retko kome umetnost može da obezbedi lagodan život ali može da ga oboži onom kosmičkom energijom koja ga čuva od svakog zla, od svih iskušenja od kojih na primer političari ne mogu da se sačuvaju. Zato umetnicima i nije mesto u politici, da ne bi izgubili dušu. Zato su istinski umetnici Božja deca. Oni su iskreni i humani. Toliko puta sam u svome biću osetila anđeosko nevidljivo strujanje koje me ozari i ispuni ljubavlju, nežnošcu i toplinom pa se osetim tako blaženo, kao da nisam od ovoga sveta. Takvo blaženstvo sa najvećom radošću prenosim i na svoje slike želeci da ga svi osete i da se raduju zajedno sa mnom. To je ta istina koju decenijama tkam na svojim slikama i za koju se i dalje borim verujući rečima Jovana Zlatoustog: “Do smrti se bori za Istinu, a Gospod će pobeđivati za tebe!’’
Pratite nas i na našim društvenim mrežama:
Dodaj komentar