Kolumne Sizifov posao

Sizifov posao: Kako da odgajamo „zdravo” dete u „nezdravom” društvu?

MediaSfera

 

Piše: Milica Ašćerić

Foto: privatna arhiva

 

 

Kao roditelj troje dece sebi često postavljam pitanje – koliko snažan uticaj stabilne porodice može biti na dete koje hteli mi to ili ne odrasta u nezdravom društvu, u ozbiljno kulturološki zagađenoj sredini?




Pored rijaliti emisija, društvenih mreža, igrica, jutjuba, svega i svačega što im se servira putem raznoraznih mašina za pretraživanje, sajtova, medija i aplikacija koje korisnicima nameću određene popularne sadržaje vidimo da smo u problemu do guše.

Kao prvo – dete ne možemo izolovati od svakodnevice, trendova, medija, društva, drugo – koliko god da smo uticajni kao roditelji, mi smo ipak samo pojedinci u svetu gde se većinskim lukavstvima, obmanama i profitom diktiraju trendovi, stilovi, pa i način ponašanja i ono što je podobno, a to što je podobno ne znači da je dobro ali mora da bude islativo ili bolje rečeno – potkupljivo.

Sve je otišlo u bescenje.

Treće – porodice, vrtići, škola i druge vaspitno-obrazovne ustanove kojima je zadatak da se brinu i rade sa mališanima, takođe, trpe veliki pritisak zbog raznoraznih zakona, propisa i mera koje MORAJU da se poštuju u odgajanju i radu sa decom i tako trpe svi u tom začaranom lancu koji ne samo da ograničava već i nameće ono što možda i nije najbolje ni za vas ni za vaše dete. U kom smislu?

Pa osvrnuću se samo na ovaj period „pre korone” i „posle korone”.

Od uvedenih preventivnih mera pri ulasku u vrtić, do potvrda od doktora da je dete zdravo za kolektiv kada se posle letovanja ili zimovanja vraća u vrtić ili ako je bilo odsutno duže od pet radnih dana… Mi smo, na primer, doputovali u subotu s mora i u ponedeljak sam najnormalnije zdravo dete odvela u vrtić…

Potpuno sam smetnula s uma tu potvrdu od lekara i pretrpela ozbiljnu kritiku vaspitačice što to nisam donela, pa sam sa detetom morala da trčim do lekara i taj dan, naravno, kasnila na posao. Okej, nisu vaspitači krivi ceo taj pravno-birokratski sistem nije najslavnije postavljen, jer meni je logičnije ako dovedeš dete koje je zdravo, ali pod sumnjom da možda i nije, uprkos svim preventivnim merama pri ulasku u vrtić da postoji neki dokument gde roditelj na svoju odgovornost potpisuje da ostavlja dete taj dan (samo jedan dan) da bi im naknadno doneo potvrdu. Čemu toliki pritisak?!

Četvrto – deca trpe „nasilje”! Kako verbalno tako i fizičko, gde god da su. U kući čak iako ih roditelji ne ograničavaju niti grde oni su izloženi direktno ili indirektno nekoj vrsti vršnjačkog nasilja… Nekima se zamera što deca imaju profile na društvenim mrežama (Fejsbuk koji je navodno samo za starije generacije dok je Instagram rezervisan za influensere… kako god okrenete uvek nekome nešto ne valja), nekima se pak podsmevaju što su aktivni korisnici TikTok-a i snimaju izazove bez roditeljskog nadzora… Helou, roditelji ne moraju da bdiju nad svojom decom 24 sata i to nije normalno, a i nemoguće je.

Naša deca moraju sama da znaju da se sačuvaju od svega i svačega što ih uznemirava?! Biti sam u ovom svetu je problem… veliki problem.

Znači ne mogu sami da se izbore! Moramo im pomoći.

Što se tiče fizičkog nasilja mislim na gurkanje, jače stiskanje ruke ili cimanje, lupanje čvrga, prskanje vodom, da ne govorimo o batinjanju, šamaranju… Nekada je to bilo normalno, ali danas više nije. Nekada su sve to bile dečje čarke ali danas te čarke kulminiraju u probleme između roditelja jer su danas roditelji mirođije u svakoj čorbi a deca uživaju sva prava ovog sveta. Deca mogu da prijave vaspitača, nastavnika, roditelja…

Deca su podignuta na pijedestal koji sam nazvala „ZA NJIHOVO DOBRO” a izvinjavam se ko kaže da oni znaju šta je to dobro za njih? Ko im diktira to što je dobro za njih? Mediji, društvo, jutjuberi, tiktokeri… Ko? Pitam se, zaista, ozbiljno – KO? Ljudi, kada sve ovako rezimiram shvatam da je svima nama potrebna pomoć, jer smo nemoćni ako dopustimo da nam nenormalnosti budu deo svakodnevice a dopustili smo da se razvijaju?!

Evo koje ideje meni padaju na pamet…

Prihvatila smo realnost i vrlo sam svesna problema i novih izazova, da je lako– nije. Nikome nije lako a biće i teže ako ništa ne preduzmemo. Što se tiče mog najmlađeg deteta koje je u vrtiću, tu nema šta. Poštuju se „vrtićka pravila”, redovno se donose potvrde i sve što treba da se uradi – bilo da treba da se nauči pesmica, oboji crtež, napravi i dekoriše kartonska kućica… nekad su to radili tamo sada sve češće kod kuće, ali i to je okej. Nije problem sve stižemo… još uvek.

Čini se da im je lakše da nas pojedinačno organizuju nego da dolazimo na radionice kojih od početka korone gotovo i da nema. Sa decom školskog uzrasta je teže oni već barataju „zabranjenim informacijama” i sa njima nema šale, potkovani su argumentima, te je i komunikacija složenija i zahtevnija. U tom slučaju što više vannastavno-školskih aktivnosti (sportići, škole stranih jezika, muzička… – nešto što dete voli i prema čemu pokazuje afinitet) i da se deca sklone sa ulice.

Mislim prvenstveno na gradsku decu pošto je njima sve dostupno. Ako je, ipak, finansijski momenat determinišući i roditelji ne mogu zbog nedostatka novca i drugih prioritetnih stvari (tu mislim na neke egzistencionalne a ne na pedikir, manikir, frizera, skupa kola, nove zavese…) svom detetu da priušte neke dodatne aktivnosti verujem da ima bespatnih radionica i sekcija koje im mogu biti interesantne. U tim slučajevima vreme je dragocenost koju roditelj treba da izdvoji za svoje dete.

U ovom brzom i napetom vremenu čini se da nam vremena ponestaje, jer ga netremice trošimo na ono što nam zagađuje svest i mrači um a da toga nismo svesni te roditeljstvo trpi, deca trpe… i zato verujte sa vrata kad uđem u kuću i odložim torbu, presvučem se, telefon stavljam na radni sto i bavim se svojom decom. Nije važno šta radimo: da li se hranimo, igramo, zajedno gledamo film ili crtani, idemo u šoping, na sportić… Tu sam!

Budite i vi tu za svoju decu, brzo će nam porasti i otići u potrazi za svojom srećom, gradiće svoj put i u najboljem slučaju imati svoje porodično gnezdo. Zato mislim da je primer, ne ono što ćete reći već ono što ćete stvarno DOBRO uraditi za njih mnogooooo važnije. Biti tu za njih ne znači gušiti njihovu kreativnost, slobodu i pravo da budu svoji, biti tu za njih znači VOLETI IH i osluškivati njihove potrebe i želje i bodriti ih u izborima pošto im od toga zavise sutra sreća i budućnost. Još uvek ne znam da li će moja misija biti (o)mogućena, ali ono što znam je da želim da ih vidim srećne i sa 5, 10, 25, 50… godina. Uvek! Ne mislim ni na „sreću po svaku cenu”, već na onu „zdravu” sreću koja ne unesrećuje druge. Jedna divna dečja pesma kaže „sreća je u ljubavi”, a ja bih možda rekla…

Sreća je i u dobrom vaspitanju!

 


Milica Ašćerić

Rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Majka je troje dece (Aleksandar, Maja i Lazar), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021).

Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” u kompaniji Ringier Serbia i pohađa master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.

 

 

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .