Istorija

Austrougarski ultimatum Kraljevini Srbiji

MediaSfera

 

 

Pripremila: Gordana Radisavljević-Jočić

 

 

 

Na današnji dan 1914. godine, nepunih mesec dana nakon Sarajevksog atentata, Austrougarska je uputila ultimatum Srbiji da sprovede istragu povodom atentata na prestolonaslednika Franca Ferdinanda.




Austrougarski poslanik u Beogradu baron Gizl od Gislingena predao je u šest časova po podne predstavniku predsednika Vlade i ministru inostranih poslova Lazi Pačuu notu upućenu Vladi Kraljevine Srbije. Ultimatum je težio da unizi Srbiju, ali i da ospori njenu državnost i nezavisnost.

Srpska vlada je uslovno prihvatila sve zahteve ultimatuma, sem tačke broj 6 koja je zahtevala mešanje austrougarskih organa u sudski postupak, jer bi to predstavljalo kršenje ustava i suvereniteta Srbije.

Odgovor srpske vlade napisali su Nikola Pašić i Stojan Protić a lično ga je kao gest dobre volje uručio u austro-ugarskom poslanstvu predsednik Vlade.

Austrougarski ambasador je odmah po prijemu uputio već sročen odgovor u kom se naglašava da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve austrougarske vlade i da su odnosi prekinuti, iako ovaj srpski odgovor predstavlja primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti.

Vlada Austrougarske je nakon svega u utorak, 28. jula 1914. godine uputila običnom poštom telegram vladi Srbije u kom joj objavljuje rat.

Ultimatum.jpg

Julski ultimatum

Baron Gizl fon Gizlingen, poslanik Austro-Ugarske u Beogradu

Dr Lazi Pačuu, vršiocu dužnosti predsednika vlade i ministra inostranih poslova

Beograd, 10/23. jul 1914. godine

Gospodine,

Čast mi je, Ekselencijo, da Vam dostavim priloženu notu koju sam primio od moje vlade, upućenu vladi Kraljevine Srbije.

(Uručeno lično u 6.00 časova popodne)

Tekst Note:

Beč, 22. jula 1914. godine

Ekselencijo, predaćete sledeću Notu Kraljevskoj Vladi u četvrtak popodne, 23. jula:

Dana 31. marta 1909. godine, poslanik Kraljevine Srbije na Bečkom Dvoru dao je, u ime svoje Vlade, sledeću izjavu Carskoj i Kraljevskoj Vladi:

„Srbija priznaje da njena prava nisu pogođena stanjem koje je stvoreno u Bosni, i izjavljuje da će se shodno tome prilagoditi odlukama koje postignu Sile u vezi sa članom 25. Berlinskog ugovora. Prihvatajući savet Velikih Sila, Srbija se obavezuje da će odustati od stava protesta i protivljenja koji je usvojila u pogledu aneksije od oktobra prošle godine, i nadalje se obavezuje da će izmeniti tendenciju svoje sadašnje politike prema Austro-Ugarskoj, kao i da će odnose sa njom u buduće zasnivati na prijateljstvu i dobrosusedstvu“.

Razvoj u poslednjih nekoliko godina, a naročito bolni događaji od 28. juna, pokazali su da u Srbiji postoji subverzivni pokret, čiji je cilj odvajanje izvesnih delova teritorije od Austrougarske Monarhije. Taj pokret, koji je nastao pred očima srpske Vlade, kasnije je došao do izražaja u nizu pokušaja atentata i u ubistvima izvan teritorije Kraljevine.

Umesto da ispuni zvanične obaveze sadržane u izjavi od 31. marta 1909. godine, Vlada Kraljevine Srbije nije učinila ništa da suzbije ovaj pokret. Tolerisala je zločinačke aktivnosti raznih saveza i udruženja uperene protiv Monarhije, nekontrolisane izjave u štampi, glorifikaciju počinalaca atentata, učešće oficira i zvaničnika u subverzivnim intrigama; tolerisala je nezdravu propagandu u javnoj nastavi; i najzad, tolerisala je svaku manifestaciju koja je mogla da odvede narod Srbije u mržnju prema Monarhiji i nepoštovanje njenih institucija.

Ova tolerancija za koju krivicu snosi Vlada Kraljevine Srbije još uvek je bila očigledna u trenutku kada su događaji od dvadeset-osmog juna pokazali celom svetu užasne posledice takve tolerancije.

Iz izjava i priznanja zločinačkih počinilaca atentata od dvadeset-osmog juna jasno proizlazi da je ubistvo u Sarajevu zamišljeno u Beogradu, da su ubice dobile oružje i bombe kojima su ih opremili srpski oficiri i zvaničnici koji pripadaju Narodnoj Odbrani i, konačno, da je slanje zločinaca i njihovog oružja u Bosnu organizaovano i izvršeno pod rukovodstvom srpskih pograničnih organa.

Rezultati istrage više ne dozvoljavaju Carskoj i Kraljevskoj Vladi da očuva stav strpljive tolerancije koji je godinama pokazivala prema ovoj agitaciji čiji je centar u Beogradu i koja se otuda širi na teritorije Monarhije. Umesto toga, ovi rezultati nameću Carskoj i Kraljevskoj Vladi obavezu da stane na kraj ovim intrigama koje predstavljaju stalnu pretnju miru u Monarhiji.

Da bi se postigao ovaj cilj, Carska i Kraljevska Vlada smatra da je prinuđena da od srpske Vlade zahteva da joj pruži zvanično uveravanje da će osuditi propagandu uperenu protiv Austro-Ugarske, odnosno, da osudi čitav niz pokušaja čiji je krajnji cilj da se od Monarhije odvoje teritorije koje joj pripadaju; i da se obaveže da će svim sredstvima koja joj stoje na raspolaganju suzbijati ovu zločinačku i terorističku propagandu. Da bi ovim uveravanjima dala svečani karakter, Vlada Kraljevine Srbije će na prvoj strani svog služenog glasila od 26/13. jula objaviti sledeću izjavu:

– Vlada Kraljevine Srbije osuđuje propagandu uperenu protiv Austro-Ugarske, odnosno, čitav niz pokušaja čiji je krajnji cilj da se od Monarhije odvoje teritorije koje joj pripadaju, i najiskrenije žali zbog užasnih posledica tih zločinačkih aktivnosti.

Vlada Kraljevine Srbije izražava žaljenje zbog toga što su srpski oficiri i zvaničnici učestvovali u gore pomenutoj propagandi i na taj način doveli u opasnost prijateljske i dobrosusedske odnose, za čije je negovanje Kraljevska Vlada dala najsvečanije obećanje u svojim izjavama od 31. marta 1909. godine.

Kraljevska Vlada, koja ne odobrava i odbacuje svaku ideju i svaki pokušaj mešanja u sudbinu stanovništva bilo kojeg dela Austro-Ugarske, smatra svojom dužnošću da najenergičnije skrene pažnju oficirima, zvaničnicima i celokupnom stanovništvu Kraljevine na činjenicu da će u buduće postupati s najvećom strogošću protiv takvih lica koja budu okrivljena za bilo koje takve aktivnosti, za čije sprečavanje i suzbijanje Vlada neće štedeti napora.“

Na ovu izjavu će se istovremeno skrenuti pažnja i Kraljevskoj vojsci putem naredbe Njegovog Veličanstva Kralja, kao i njenim objavljivanjem u službenom glasilu vojske.

Vlada Kraljevine Srbije će nadalje obećati sledeće:

  1. Da će zabraniti svaku publikaciju koja raspiruje mržnju i nepoštovanje prema Monarhiji, a čija je opšta tendencija uperena protiv teritorijalnog integriteta Monarhije;
  2. Da će odmah raspustiti Narodnu Odbranu i konfiskovati sva njena sredstva propagande, kao i da će na isti način postupiti protiv ostalih saveza i udruženja u Srbiji koji se bave propagandom protiv Austro-Ugarske; Kraljevska vlada će preduzeti mere koje su neophodne da bi se obezbedilo da raspuštena udruženja ne budu u mogućnosti da nastave svoje aktivnosti pod drugim imenom ili u drugim vidovima;
  3. Da bez odlaganja isključi iz javne nastave u Srbiji sve što služi ili bi moglo poslužiti pothranjivanju propagande protiv Austro-Ugarske, bilo da je vezano za nastavno osoblje ili za metode nastave;
  4. Da ukloni iz vojne ili administrativne službe uopšte sve oficire i službena lica koja snose krivicu za vođenje propagande protiv Austro-Ugarske, a čija imena Carska i Kraljevska Vlada zadržava pravo da saopšti Kraljevskoj Vladi prilikom dostavljanja materijalnih dokaza koje sada poseduje;
  5. Da se saglasi da organi Carske i Kraljevske Vlade sarađuju u Srbiji na suzbijanju subverzivnog pokreta uperenog protiv integriteta Monarhije;
  6. Da pokrene sudsku istragu protiv svakog učesnika u zaveri od dvadset-osmog juna koji bi mogao biti pronađen na teritoriji Srbije; organi Carske i Kraljevske Vlade određeni u ovu svrhu učestvovaće u postupcima koji budu pokrenuti u tom cilju;
  7. Da će s najvećom hitnošću uhapsiti majora Vojislava Tankosića i nekog Milana Ciganovića, srpskog zvaničnika, koji su kompromitovani rezultatima istrage;
  8. Da će efikasnim merama sprečiti učešće srpskih vlasti u krijumčarenju oružja i eksploziva preko granice; da će otpustiti iz službe i strogo kazniti pripadnike Pogranične službe u Šapcu i Loznici koji su pomogli počiniocima zločina u Sarajevu da pređu granicu;
  9. Da će dati objašnjenje Carskoj i Kraljevskoj Vladi koje se odnosi na neopravdane izjave visokih srpskih funkcionera u Srbiji i inostranstvu, koji, bez obzira na svoj službeni položaj, nisu oklevali da se izraze na način koji je neprijateljski prema Austro-Ugarskoj nakon atentata od dvadeset-osmog juna;
  10. Da bez odlaganja obavesti Carsku i Kraljevsku Vladu o sprovođenju mera predviđenih u napred navedenim tačkama.

Carska i Kraljevska Vlada očekuje odgovor Kraljevske Vlade do subote, dvadeset-petog jula, najkasnije u 6.00 sati popodne.

Uz ovu notu priložen je podsetnik koji se odnosi na rezultate istrage o Sarajevu, u meri u kojoj se oni odnose na zvaničnike čija su imena navedena u tačkama 7.i 8.(gore).

Podsetnik:

Krivična istraga koja je preduzeta u sudu u Sarajevu protiv Gavrila Principa i njegovih drugova zbog ubistva počinjenog na dan 28. juna ove godine, uključujući i krivicu saučesnika, dovela je do sada do sledećih zaključaka:

  1. Plan da se ubije nadvojvoda Franc Ferdinand za vreme njegovog boravka u Sarajevu skovali su u Beogradu Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović, izvesni Milan Ciganović i Trifko Grabež, uz pomoć majora Voje Tankosića.
  2. Šest bombi i četiri pištolja tipa Brauning, uključujući i municiju – koje su zločinci upotrebili kao oruđe – nabavili su i dali Principu, Čabrinoviću i Grabežu u Beogradu izvesni Milan Ciganović i major Voja Tankosić.
  3. Bombe su ručne granate koje potiču iz skladišta oružja srpske vojske u Kragujevcu.
  4. Da bi se obezbedio uspeh atentata, Ciganović je obučio Principa, Čabrinovića i Grabeža kako se koriste granate a Principu i Grabežu davao časove iz gađanja pištoljem tipa Brauning u šumi u blizini strelišta u Topčideru.
  5. Da bi se Principu, Čabrinoviću i Grabežu omogućio prelaz preko bosansko-hercegovačke granice kao i da prokrijumčare oružje Ciganović je organizovao čitav tajni sistem prevoza. Ulazak zločinaca i njhiovog oružja u Bosnu-Hercegovinu omogućili su glavni pogranični zvaničnici u Šapcu (Rade Popović) i Loznici, kao i carinski službenik Budivoj Grbić iz Loznice, uz učešće više drugih lica.

Prilikom predaje ove note, molim Vas, Ekselencijo, da usmeno dodate takođe da – u slučaju da da se bezuslovno pozitivan odgovor Kraljevske Vlade ne dobije u međuvremenu – po isteku roka od 48 sati koji se pominje u ovoj noti, a koji se računa od dana i sata kada Vi to objavite, obavezni ste da napustite Carsku i Kraljevsku ambasadu u Beogradu, zajedno s svojim osobljem.

Karikatura_iz_autsrijske_stampe_na_kojoj_su_Nikola_Psaic_i_baron_Gizl.png

Reakcija stranih diplomata na ultimatum

Tekst ultimatuma stavljen je na uvid svetskim silama tek sutradan, 24. jula. Time se značajno smanjila mogućnost reagovanja i savetovanja srpskih saveznika, na šta je Austrougarska i računala.

Britanski državni sekretar za spoljne poslove ser Edvard Grej je, čitajući ultimatum, rekao austrougarskom ambasadoru da je to “najužasniji dokument koji je jedna država ikada uručila nekoj drugoj državi”.

Francuski ambasador u Beču je, videviši dokument, izvestio svoju vladu da je “neočekivana i preterana oštrina zahteva austrijske note, tj. ultimatuma Beogradu, iznenadila i one najogorčenije neprijatelje Srbije”.

Ipak, najupečatljivija i zauvek zabeležena u svedočanstvima austrougarskog amasadora ostala je reakcija ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Sazonova. Nju je u knjizi “Srbija u Prvom svetskom ratu” zabeležio i srpski istoričar dr Andrej Mitrović.

Kada je u Petrovgradu ambasador Austrougarske saopštio sadržaj ultimatuma ruskom ministru on je, po svedočenju samog ambasadora delovao “više potišteno nego ljutito”.

“Znam šta hoćete. Hoćete rat sa Srbijom… Vi u Evropu podmećete požar… Hoćete rat i spaljujete mostove za sobom… Vidi se koliko ste miroljubivi pošto Evropu bacate u oganj”, izjavio je tom prilikom Sergej Sazanov.

Austrougarska je objavila rat Srbiji 28. jula. Rusija je istog dana naredila mobilizaciju, a na ovo je reagovala Nemačka koja je 1. avgusta objavila rat Rusiji. Dva dana kasnije, u rat je ušla i Francuska, a zatim i Britanija.

Do kraja leta u ratu se našlo preko dve trećine Evrope, sa više od 70 miliona ljudi je bilo pod oružjem. Do 1918. stradalo je više od 15 miliona ljudi. Najveće gubitke imala je Srbija koja je ostala bez trećine svog stanovništva.

Pozadina

Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, u Sarajevu, ubijen je austrougarski prestolonaslednik Franc Ferdinand. Na prestolonaslednika je najpre pokušao neuspešan atentat Nedeljko Čabrinović koji je na Ferdinanda bacio bombu. Prestolonaslednika je ubio omladinac Gavrilo Princip koji je u njega ispalio dva hica iz pištolja, ubivši pritom i njegovu suprugu Sofiju Hoenberg.

Obojica atentatora odmah su uhapšeni, a istraga je ubrzo pokazala da je u Sarajevu bilo čak šestorica atentatora. Uhapšena su još trojica, dok je šesti, Muhamed Mehmedbašić, uspeo da pobegne u Crnu Goru. Otkriven je i uhapšen i širi krug atentatora; ukupno 25 lica. Princip, Čabrinović i Trifko Grabež su u Sarajevo nedavno došli iz Beograda, gde su bili povezani sa izbeglicom iz Bosne, Milanom Ciganovićem i sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske, Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili potrebno oružje (proizvedeno u kragujevačkoj fabrici oružja) i oni su ih prebacili u Bosnu.

Inače, atentat je patriotsko delo samih izvršilaca koji su u postpupku i sami izajvili da su radili iza leđa srpskih vlasti. Službenik Vizner, poslat iz Beča u Sarajevo, izjavio je 13. jula da, posle sprovedene istrage, se može reći da je pokret u Bosni i Hercegovini podržavan od strane nekih srpskih organizacija koje vlada toleriše.

Srpske vlasti osudile su ubistvo prestolonaslednika. Saučešće su izjavili ministar pravde i ministar inostranih dela, kao i ministar dvora u ime kralja Petra. Tako su se vlasti ogradile od atentata. I zvaničnici Crne Gore naredili su petnaestodnevnu dvorsku žalost. Vesti o atentatu su u Beču i Berlinu primljene kao izgovor za potezanje oružja.

O tome je postojala saglasnost između dva cara još u početku istrage u Sarajevu. Mađarski predsednik vlade (Ištvan fon Tisa) bio je protiv rata. Međutim, Franjo Josif i Vilhelm II već su se odlučili za rat. U ministarstvu spoljnih poslova u Berlinu mogle su se čuti izjave da će Srbija morati pružiti ubedljive dokaze svoje nevinosti. Berlin je sasvim jasno podstrekivao Austro-Ugarsku na rat. Već 5. i 6. jula potpuno su usaglašeni stavovi dva carstva. Cilj dve države je, međutim, bio mnogo širi od političkog obračuna sa malom i vojnički slabom Srbijom.

Srpski poslanik u Beču, Jovan Jovanović, uzaludno se trudio da rečju i delom ospori optužbe protiv Srbije. U stvarnosti, Ferdinand je u Austro-Ugarskoj, čak i na samom dvoru, imao mnogo neprijatelja, te je žalost bila samo farsa. On nije bio omiljen u masama, a na čelu njegovih najozloglašenijih neprijatelja stajao je sam Franjo Josif. Podstrek austrougarskoj vladi da se pokrenu rfepresalije protiv srpske vlade pružila je katolička crkva koja je u Ferdinandu imala čvrst oslonac. Crkveni krugovi jedini su i žalili zbog njegove smrti. Klerikalni elementi okupljali su desničarske snage.

 

Pratite nas i na našim društvenim mrežama:

Facebook

Instagram

Twitter

LinkendIn

 

 

 




1 komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .