Eksplozija mašte Kolumne

Jovana Ješić: Plejada akademskih građana bez studentskih uspmena

MediaSfera

 

Piše: Jovana Ješić

 

 

Kroz par dana će se završiti ispitni rok. Onda sledi odmor i pauza od mesec i po dana. Da li je odmor koji sledi zaslužen ili neminovan za sada ne znam. To ću saznati tek kad profesori objave rezultate ispita, a bojim se da to neće biti skoro. Kod nas na fakultetu kad kažu da će rezultati biti za dve nedelje, lud je onaj ko u to poveruje, te “dve nedelje” su zapravo minimum četiri nedelje. Mi stariji studenti smo na to već navikli, brucoši se na to tek navikavaju. Ipak, ne znam čemu to laganje, da li se vode parolom da nas ionako svi lažu, i meteorolozi, i političari, pa što ne bi i oni? Ali ipak zar je to u redu? Zar su to budući akademski građani zaslužili? No, to je sad već druga tema.




Dakle, ispitni rok traje, učenje je u punom jeku. Neko uči u čitaonici, neko u kafiću u blizini fakulteta, ali ovih dana niko sa mog fakulteta ne uči kod kuće. Pitate se zašto? Zato što smo dobili jednu dodatnu obavezu u sred ispitnog roka, a to je upis svih onih ocena koje profesori nisu upisivali za vreme pandemije virusa kovid – 19. Redovi ispred profesorskih kabineta su ogromni, studenti su nervozni, a ni profesorima nije bilo svejedno kad su videli stotine indeksa na svom stolu koji ih strpljivo čekaju da lupe pečat u njih.

Elem, kada sam došla na prvi ovonedeljni upis ocene od pre dve godine prišla sam kolegama i javila sam im se, neki su me bledo gledali, neki su se osmehnuli, neku uzvratili sa “ćao”, a neki su mi prišli sa “jao čoveče koliko dugo se nismo videli”. Ocena je upisana, ja sam se vratila kući i umesto da učim samo sam razmišljala o tim ljudima, o svojim kolegama i o tome koliko nas je onlajn studiranje uništilo i udaljilo.

Sećam se, kad smo tek počeli da studiramo, prva godina, duge pauze između predavanja provodili smo po hodnicima fakulteta uz lošu kafu sa aparata ili uz malo bolju kafu u obližnjem kafiću. Upoznavali smo se. Družili. A onda, kad smo preživeli prve ispite i kad je došao mart, novi semestar i novi predmeti došla je i pandemija. Došla je onlajn nastava. Mi se nismo viđali, povremeno smo se čuli, a opet ne možeš se ni čuti sa svih 160 ljudi sa fakulteta. Nemaš sve brojeve i nisi sa svima toliko blizak. Ali ipak si dovoljno blizak da mu u prolazu kažeš “ćao”, sada više nismo bliski ni toliko da kažemo jedni drugima “ćao”. Nismo se videli dve godine, zapravo jesmo, ali kratko, na nekom kolokvijumu ili ispitu. Mimoilazili smo se, izbegavali jedni druge zbog pandemije i drržali ne samo fizičku već i socijalnu distancu.

Odavno su deca krenula u škole, sve je već odavno vraćeno u normalu, samo su fakulteti ostali “na braniku otadžbine” boreći se protiv virusa korona.

Ne želim sada da pišem o tome koliko smo, odnosno koliko nismo, stekli znanja tokom onlajn nastave, sada stavljam fokus na druženja kojih nije bilo, na kafe koje su trebalo da budu popijene, a nisu, na anegdote koje je trebalo da imamo. Završavamo treću godinu, a nismo proživeli najlepše studentske dane. Nismo se dovoljno družili. Nismo se gotovo uopšte družili. Nismo dovoljno upoznali jedne druge.

Nismo dovoljno puta pitali kolege kako su i kako napreduju sa učenjem. Nismo dovoljno puta kukali jedni drugima da nam je teško, da nam je gradivo preobimno. Nismo dovoljno šetali hodnicima fakulteta, nismo dovoljno udisali zagušljiv vazduh u amfiteatru, nismo dovoljno kasnili na predavanja, nismo dovoljno dremali u zadnjim redovima, nismo dovoljno bili aktivni na predavanjima, nismo se dovoljno družili. Ne zato što nismo želeli, nego zato što nam je to bilo zabranjeno.

Kolege iz unutrašnjosti su odjavili smeštaj i vratili se kućama. Sa njima se nismo viđali. Nismo se viđali ni sa kolegama iz Beograda, jer smo bili savesni građani i poštovali smo sve mere. Nismo mogli da se družimo na fakultetu, jer je bio zatvoren.

Oktobar je iza ćoška. Videćemo šta će tada biti. Videćemo da li će fakulteti otvoriti svoja vrata i pustiti studente da uče u instituciji koja je za to predviđena, ili će nas opet usmeriti na ZOOM, MC Teams i druge platforme za onlajn nastavu. Videćemo da li će tada biti nekog novog soja virusa, da li će tada biti neki novi pik, videćemo da li će tada možda biti nekog novog virusa, možda pandemija majmunskih boginja, možda će biti ratnog stanja. Ko zna…

Videćemo uskoro…

 


 

Jovana Ješić

Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/

 

 

 


 

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu

 

 




Dodaj komentar

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

59. Oktobarski salon

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .