Bregalnička bitka: Najkrvaviji boj srpske vojske

MediaSfera

Bitka na Bregalnici, koja se od 30. juna do 9. jula 1913. godine vodila između srbskih i bugarskih snaga za odbranu Stare (Južne) Srbije u rejonu reke Bregalnice i Maleševske planine, oko 215 km jugoistočno od Skoplјa, najznačajnija je bitka iz Drugog balkanskog rata.

Prostor na kome se odvijala bitka, protezao se od Carevog vrha na Osogovskoj planini, niz oba njegova grebena, koji se spuštaju na jug i jugozapad, obema stranama Zletovske reke do njenog ušća u Vardar.

Srbske snage u ovoj bici su bile sačinjene od jedinica: Prva i Treća armija, ukupno oko 190.000 vojnika i 250 artilјerijski oruđa, dok su bugarske snage brojile 185.000 vojnika i imali su 130 topova, što je uglavnom sačinjavala bugarska 4. armija. Sa kakvom je upornošću vođena bregalnička bitka, najbolje pokazuju veliki obostrani gubici. Gubici kod 1. i 3. srpske armije bili su oko 20.000 mrtvih i ranjenih, kod 4. bugarske armije oko 30.000 mrtvih, ranjenih i zaroblјenih.

Srbske snage su imale i pomoć vojnika Kralјevine Crne Gore.Nakon što je Bugarska zbog pretenzija prema Makedoniji bez objave rata napala Srbiju i Grčku, kralј Nikola uputio je proklamaciju Dečanskom odredu, formiranom da pruži pomoć Srbiji u borbi protiv Bugara.Komandant crnogorske vojske, koja je brojala oko 12.000 vojnika i podnela velike žrtve na Bregalnici, bio je serdar Janko Vukotić.

Naredba Kralјa Petra Prvog Srpskoj vojsci glasila je:

„Vojnici! U ime Boga i naše pravedne stvari napred!

Razvite opet srpsku ponosnu trobojku i pronesite je pobedonosno kroz redove našeg novog neprijatelјa, kao što ste je pobedonosno proneli Vardarom do Soluna, preko Prilepa i Bitolјa, preko Kosova i Prizrena.

Napred vojnici! Pregaocu i pravedniku i Bog pomaže!“

Obe strane su imale jako velike gubitke, pa se ova bitka i smatra za jednom od najžešćih bitaka 20. veka i istovremeno jedna od najznačajnijih bitaka svih oslobodilačkih ratova vođenih od 1912. do 1918. godine. Na Bregalnici je odlučena sudbina Drugog balkanskog rata, ali i razrešeno pitanje čijoj vojsci pripada primat na Balkanskom poluostrvu.

Tokom Drugog balkanskog rata Srbija je već imala bežične telegrafske sprave, za koje Bugari nisu znali. Tako je jedno vreme srpska vojska prisluškivala bugarske telegrafe.

Kako je počeo II balkanski rat

Londonskim ugovorom iz maja 1913. godine Osmanlijsko carstvo se odreklo teritorija na Balkanu. Velike sile su sprečile izlazak Srbije na Jadran, a stvorena je Kneževina Albanija na uštrub srbske teritorije. Još tokom potpisivanja mira u Londonu, došlo je do „čarki“ između srpske i bugarske vojske. Postignutim sporazumom najveći deo Makedonije je pripao Grčkoj – Egejska Makedonija, dok je Vardardarski deo Makedonije pripao Srbiji, a najmanji deo Pirinska Makedonija uzela je Bugarska.

Srbija se osećala oštećenom, te je nagovestila reviziju ugovora o savezništvu sa Bugarima iz 1912. godine, predlažući da svako zadrži osvojene teritorije iz Prvog balkanskog rata, a da u slučaju spora arbitrira ruski car, kako je bilo i predviđeno istim dokumentom. Predsednik srpske vlade Nikola Pašić, u pismu predsedniku bugarske vlade Gešovu, kao razloge za reviziju ranijeg dogovora oko podele Makedonije navodi sledeće:

1. – Bugarska nije poslala ugovorom predviđeni kontingent trupa na vardarsko bojište, pa je Srbija sama podnela sve žrtve na ovom bojištu;
2. – Srbija je, pokoravajući se odluci velikih sila, napustila jadransko primorje i na taj način žrtvovala svoju neospornu teritoriju da bi sačuvala sebe i Bugarsku;
3. – Srbija je, na molbu bugarske vlade, poslala preko 50.000 vojnika sa teškom artilјerijom na maričko bojište, iako to po ugovoru nije bilo predviđeno;
4. – posle izvršenja svog ratnog zadatka, Srbija više od tri meseca stoji sa celom svojom vojskom na strani Bugarske pomažući joj da dobije Jedrene i teritorije na koje nije pretendovala prilikom sklapanja srpsko-bugarskog ugovora.

Srbija je, po saveznom ugovoru iz 1912., smatrala da rešenje spora treba da se preda arbitražnom sudu Rusije.

Bugarska je mislila da su njena teritorijalna proširenja nedovolјna. Još jedan problem za Bugarsku je bio stav Rumunije. Oni su tražili bugarsku tvrđavu Silistriju na Dunavu kao cenu za neutralnost u Prvom balkanskom ratu. To je bila cena koju Bugari nisu bili spremni da plate.

Podsticana sa austrougarske strane i bez objave rata, 30. juna 1913. godine, Bugarska je izvršila prepad na srpsku i grčku vojsku i time započela rat u isto vreme i bitku na srpskom frontu.

Orlov bair

Iznenadnim noćnim napadom bugarske Četvrte i Pete armije na srpske položaje, 30. juna 1913, počela je Bregalnička bitka, čime je izazvan Drugi balkanski rat. Bugari su pokušali da unište srpsku vojsku kroz centar i sa severne strane, ali i da je opkole sa juga, kako bi je zbrisali. Na toj, južnoj strani, ostavljena je samo Timočka divizija II poziva.

Timočka divizija II je uspešno na vrhu znanom kao “Orlov bair” branila juriše dva puta nadmoćnijih Bugara. „Drugopozivci su bili lјudi od 32 do 38 godina. Nisu bili “udarna pesnica” vojske, nisu imali ni najbolјe oružje, koje  je davano “prvopozivcima”, ali su bili regularna vojska Srbije, organizovana upravo po takvom, starosnom  i regionalnom sistemu. Po četiri puka od po dve, tri hilјade lјudi, činili su diviziju drugopozivaca. Timočku diviziju drugog poziva činili su lјudi iz Negotina, Knjaževca i Zaječara.“

Naspram sebe je Timočka divizija II imala tri i po puta jačeg neprijatelјa. A onda, četiri dana, maltene bez hrane i sna, trajala je bitka. Drugopozivci nisu hteli da prepuste „Orlov bair“, jedan tako mali, ali tako važan vrh kod Krivolaka, blizu Kavadarca, vrh preko koga je vodio najbliži put ka ostalim srpskim snagama.

Kada su vojnici izginuli, ranjenom majoru Rakeliću pridružili su se graditeljska, „pionirska“ četa, telefonisti i pomoćno osoblje štaba. I izginuli su. Skoro svi. Od 4.000 koliko ih je pošlo, živih i zdravih ostalo je 530. Povukli su se na kraju, ali je tada već bilo kasno za bugarski plan: centar srpske vojske, kao i njeni severno postavlјeni delovi, kontaofanzivom je slomio neprijatelјa.

Devet meseci kasnije, na samom vrhu vrha Orlovog baira nađeno je oko 200 leševa srpskih i bugarskih vojnika, od kojih znatan broj u stojećem stavu uzajamno probodeni bajonetima, što najrečitije govori o drami koja se te noći odigrala na ovom položaju.

Gvozdeni puk

Bugarski plan za bitku bio je da koncentrisanim snagama 4. armije izvrše iznenadan prepad na srpsku vojsku, da povedu ofanzivan boj s ograničenim ciljem (zauzimanje spornog teritorija), u kojem da potuku srpsku vojsku na frontu od Vardara duž Bregalnice i Zletovske reke do Carevog vrha, i da zauzmu Ovčje Polje.

U odlučujućim trenucima bitke kada je trebalo zauzeti kvotu 650, jedan od srpskih pukova krenuo je nezadrživo prema neprijateljskim položajima. Bio je to Drugi pešadijski puk „Кnjaz Mihailo“ Moravske divizije I poziva, sastavljen pretežno od regruta mobilisanih u Toplici 1912. godine.

Pod veoma teškim uslovima u punoj ratnoj opremi, zimskim šinjelima na visokoj letnjoj temperaturi, Puk je jurišao i zauzeo veoma važnu stratešku kvotu 650. Uspeo je da odbije napade elitne bugarske „6. Rimske divizije“, pređe u kontra napad, razbije bugarski 15. puk i primora neprijatelja na povlačenje, nanoseći mu nesagledive gubitke.

Bugarski vojnici bili su zaprepašćeni snagom, voljom, hrabrošću, odlučnošću … ovih srpskih vojnika. Počeli su da beže sa svojih položaja uz povike: „Begajte! Begajte! Ide vtori železni! Ide ludi puk!“

U bici na Bregalnici Bugari su pretrpeli velike gubitke, ali velike gubitke je imao i Drugi pešadijski puk „Кnjaz Mihailo“. Ostao je bez polovine svojih vojnika, kao i bez svog dotadašnjeg ratnog komadanta i osnivača, potpukovnika Vladimira Ristić, a poginuli su i svi komandiri četa.

Od Bregalničke bitke Drugi pešadijski puk „Кnjaz Mihailo“ nosi naziv „Gvozdeni puk“ koji mu je dao neprijatelj.

Tok Bregalničke bitke

Srbske snage sačinjene su od Prve armije kojom je komandovao tada general Živojin Mišić i Treće armije kojom je komandovao general Božidar Janković. Pored njih komandni kadar je bio pojačan sa vojvodom Petrom Bojovićem, tada načelnikom štaba Prve armije Vojske Kralјevine Srbije, ali i sa vojvodom Radomirom Putnikom, načelnikom štaba srbske Vrhovne komande.

Borbe su se vodile na frontu od Kitke na Osogovskoj planini, duž Zletovske reke, Bregalnice, Krive Lakavice do železničke stanice Udovo, a u vojnoj istoriji poznate su pod imenom Bregalnička bitka. Bugarski vojnici nastavili su sa napadima na srpsku vojsku i sledećeg dana, ali su bili proterani uz osetne gubitke. Posle neuspešnog napada, Bugari su uputili parlamentarce da traže primirje. Srpska strana je to odbila i borbe su nastavljene.

Sutradan, Treća armija prešla je u napad i proterala bugarske vojnike na levu obalu Bregalnice. I sledećih pet dana smenjivali su se napadi jedne i druge strane. Kada su srpske trupe 8. jula prodrle do neprijateljskih položaja, nisu naišle na vojnike pošto su oni u međuvremenu napustili položaje. Moravska divizija drugog poziva zauzela je 17. jula Crni Kamen, gde je zadržana vrlo jakom vatrom sa Kiselice. Za to vreme leva kolona divizije zaobišla je visove kod Dulice da sa severa napadne bugarske položaje kod sela Kalimanci.

Posle teških borbi Moravska divizija uspela je da posle šest dana zauzme Kiselicu i odbaci Bugare na položaj kod Grljana. U napadima se posebno istakao drugi puk prvog poziva. Puk je 29. jula nekoliko puta jurišao, zauzimao bugarske rovove a potom u neprijateljskim protivjurišima bio vraćan. Zbog pokazanog junaštva puk je bio nazvan gvozdeni. Poslednje napade na utvrđene bugarske položaje srpska vojska izvela je noću 29/30. i 30/31. jula, opet bez uspeha. Neuspeh Treće armije objašnjavan je jačinom utvrđenih položaja i brojnom nadmoćnošću Bugara (sedam srpskih prema devet bugarskih pukova).

Prvobitno je bugarski plan bio da iznenadnim napadom potuku srbske trupe i da preko Zletovske reke zauzmu Ovčje Polјe. Međutim, taj plan je osujećen jer je Živojin Mišić naredio da se krene u kontranapad i time izazove rastrojstvo neprijatelјa. Istovremeno su grčke snage krenule da napadaju Bugare.

Bugarska vlada je 30. jula zatražila primirje. Luka Stević je zapisao: „Najedared su se digle bele zastave kod Bugara. Neko je govorio da hoće da se predaju, neko je mislio da je prevara. Mi smo odmah stali i iskopali utvrđenja. Najedared su došli parlamentarci i kazali da je zaključeno primirje. Naši su očekivali da od komande stigne obaveštenje. Malo je prošlo, a ordonans je stigao iz divizije i doneo zvaničnu depešu koja je nama saopštena. Mi smo odmah naložili vatre i pekli ovce koje smo danju zaplenili. Tu smo bili cele noći. Odatle su se videle sve bugarske vatre tako da se videlo vatri koliko je na nebu zvezda.

Posle devet dana ogorčenih i krvavih borbi srbske trupe počinju da gone Bugare koji se povlače u paničnom begu.

Posle podne 27. stiglo je poluzvanično obaveštenje da je zaključen mir, a uveče je stiglo zvanično. Vojska je bila mnogo vesela.

Emocije suverena

Cele noći su vojnici igrali i pevali.“ Po podne 31. jula vojnicima je pročitana naredba komandanta Treće armije, generala Božidara Jankovića da je zaključen mir. U naredbi je objašnjeno „kuda su ostale granice“ Kraljevine Srbije i istaknuta zahvalnost kralja Petra Karađorđevića srpskoj vojsci. Veoma dirljivo obraćanje srpskog suverena izazvalo je jake emocije „tako da je u svakog vojnika sijala suza“. Ratne operacije prekinute su 31. jula u podne, a Drugi balkanski rat završen je potpisivanjem mirovnog ugovora u Bukureštu 10. avgusta 1913. godine.

Srpska vojska nije se dugo odmarala, jer je već u septembru došlo do upada albanskih četa u zapadnu Makedoniju.2 U početku su to bile „čarke“ na graničnoj liniji duž Crnog i Belog Drima, koje su brzo prerasle u prave borbe. Albanci su u borbama protiv vojnika Kosovske i Vardarske divizijske oblasti, koje su činili 10. i 19. puk, pobili na veoma svirep način više od 1.000 vojnika i ušli u Debar, Strugu i Ohrid. Napali su i na Gostivar, ali nisu mogli da ga osvoje. Na ovaj upad srpska Vlada i Ministarstvo vojno reagovali su tako što su novooslobođena područja proglasili ratnom zonom, u kojoj je uvedeno ratno stanje i radio preki sud, objavili delimičnu mobilizaciju (dve divizije i tri pešadijska puka) i naredili da se preduzmu operacije radi izbacivanja neprijatelja sa teritorije Kraljevine Srbije.

Posledice

Rumunija i Turska ulaze u rat protiv Bugara, tako da je Bugarska ostala bez Dobrudže koju su osvojili Rumuni, ali i bez Jedrena koju su vratili Turci u svoje ruke. Suočen sa porazima na svim frontovima bugarski car Ferdinand je prisilјen na kapitulaciju, dok je general Mihail Savov smenjen i sastavlјena je nova Vlada. Srbi su na Bregalnici 1913. godine zadobili materijalnu i moralnu pobedu, a zarobili su i veliki plen i znatan broj bugarskih vojnika.

Bukureškim mirovnim, potpisanim 10. avgusta 1913. ugovorom Srbija je dobila Vardarsku Makedoniju, Kosovo i istočni deo Raške oblasti, čime je teritorijalno gotovo udvostručena, Crna Gora je dobila deo Metohije i Raške oblasti i Vasojeviće, Grčka – deo Trakije, Egejsku Makedoniju, Epir i neka ostrva, Rumunija – južnu Dobrudžu, Turska je posebnim mirom uspela da povrati Jedrene i deo Trakije, dok je Bugarska izgubila skoro sve teritorije zadobijene u Prvom balkanskom ratu, izuzev dela Pirinske Makedonije i skromnog pristupa severnoj obali Egejskog mora.

Srpska parola bila je tada: Za Kosovo – Kumanovo! Za Slivnicu – Bregalnicu!

Memorijali

Po završetku rata ostaci većine poginulih srpskih vojnika premešteni su iz privremenih grobnica u spomen-kosturnicu koju su na bregu Kalenica kod Štipa, iznad same kasarne, podigli su 1928. svojim prilozima vojnici, podoficiri i oficiri tadašnjeg štipskog garnizona (autor projekta bio je Ivan Meštrović a freskopisa Krsto Hegedušić). Samo tu na tom potezu je bilo sahranjeno oko šest hilјada poginulih srbskih vojnika. Kada su 1941. godine, kao nemački saveznici, Bugari okupirali grad, srušili su ovu spomen-kosturnicu, da bi posle rata na toj lokaciji izgrađena meteorološka stanica. Posle rata razbacane kosti srpskih vojnika bile sakupljene i u drvenim buradima pokopane u blizini grobljanske Crkve Svete Trojice u naselju Novo Selo.

Od 2015. godine obeležavanje Bregalničke bitke postalo je sastavni deo Državnog programa obeležavanja godišnjica istorijskih događaja oslobodilačkih ratova Srbije. Udruženje za zaštitu i očuvanje srpskih spomenika u Makedoniji, postavilo je 2015. spomen ploču na mestu nekadašnje spomen-kosturnice.

U Senjaku kod Štipa podignuta je 1931.  kapela sa kostunicom koja danas ne postoji. Memorijal stradalima u Drugom balkanskom ratu  srušen je od strane bugarskih trupa 1941. godine,  a na toj lokaciji danas se nalazi pijaca.

U mestu Donje Karaslare kod Velesa kapela sa kosturnicom podignuta je između 1928. i 1930. godine po projektu Vladimira Devića u čast vojnicima stradalim između 1912. i 1918. godine. Sanacije je izvršena 1975. godine i danas je u relatnivno dobrom stanju.

Posle rata

Dan po potpisivanju mirovnog ugovora, 11. avgusta 1913. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi održano je u prisustvu srpskog kralja svečano bogosluženje. Beograd je pripremio svečani doček s fronta Prve armije i njenog komandanta, prestolonaslednika Aleksandra. Štab armije je iz Skoplja na stanicu u Topčideru prispeo 24. avgusta 1913. godine. Svečana povorka krenula je u trijumfalni marš k centru grada. Na kraju Šumadijske ulice (Bulevar oslobođenja), kod Slavije, bio je podignut cvetni slavoluk pod kojim su predstavnici vlade, Skupštine, grada Beograda, vojske i naroda, s nestrpljenjem očekivali dolazak pobedničke vojske.

U 8.45 časova, na čelu kolone, pojavio se prestolonaslednik, kome je predsednik beogradske opštine Ljubomir Davidović predao sablju sa zlatnim balčakom i srebrnom kanijom i sečivom. Na njoj su bile urezane reči: „Svom junačkom prestolonasledniku – Beograd”, a zatim imena mesta gde su se sve važnije bitke u turskom i bugarskom ratu vodile, s godinama 1912. i 1913. U pozdravnom govoru, Davidović je rekao: „U znak zahvalnosti, Beograd Vas moli da primite, Visočanstvo, ovu sablju… Neka ona nikada ne sine bez potrebe, a kad sine, neka se nikad ne povrati u korice bez časti za Vaše Visočanstvo, bez slave za srpsko pleme.” Nažalost, do danas nije sačuvana ne samo ova sablja, nego ni njen precizniji opis.

Istoga dana otkriven je na Beogradskoj tvrđavi spomenik rodonačelniku kraljevske dinastije Karađorđu Petroviću.

U čast pobeda u Balkanskim ratovima,od Slavije preko Nemanjine, Karađorđevei Knez Mihailove ulice , sve do Kalemegdana i na samom Kalemegdanu, bilo je podignuto 14 slavoluka. Slavoluci su bili ukrašeni nacionalnim simbolima, krunama, grbovima, zastavama, kraljevskim monogramima i lovorovim vencima.

Autor jednog slavoluka, na Terazijama, bila je Jelisaveta Načić.

Zanimlјivosti

Tokom 10. i 11. jula 1913. godine snimatelјi producenta Đoke Bogdanovića su kamerama zabeležili napad na Žedilovo u blizini Ćustendila, tokom Bregalničke bitke, od strane XII puka Car Lazar iz sastava Šumadijske divizije prvog poziva pod komandom Milivoja Stojanovića Brke. Takođe je filmski arhiv u Berlinu otkrio snimak pod nazivom „Bitka na Bregalnici” koji je 2018. bio prikazan u Jugoslovenskoj kinoteci.

Izvor: Novinska arhiva