MediaSfera
Piše: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević
Šezdeset nautičkih milja severno od Krita i sto trideset milja južno od atinske luke Pirej, na pučini u južnom delu kikladskog arhipelaga nalazi se Santorini.
Ovo čudesno ostrvo u obliku polumeseca ili kroasana, divlje lepote, prepuno kontrasta i skoro bez vode, poznato je po slojevima crnih i crvenih vulkanskih stena sa zapadne strane – bliže grotlu vulkana, i obali sa plažama crvenog i crnog peska na istoku. S obzirom da dužina ostrva iznosi samo dvadeset pet kilometra, a širina između dva i šest, veoma lako smo ga obišli tokom jednog dana.
Osim avionom – iz Atine, do Santorinija se može stići brodom – trajektom ili hidrogliserom. Brodovi na Santorini pristaju u malenu luku Atinio, nekoliko kilometara južno od gradića Fire. Oni veliki, imaju problem da se ukotve uz dok u unutrašnjem delu ostrva, ne zbog strmine uz koju pristaju već zbog činjenice da sa te strane – zbog erozije koju je pre oko četiri hiljade godina stvorila erupcija vulkana, dubina mora – kaldera, seže do dubine od četiristo metara, nedovoljno za dužinu prosečnog lanca brodskog sidra. Francuski putopisac koji je u XIX veku nacrtao mapu Santorinija, označio je taj deo kao “more bez dna”.
Kada smo se hidrogliserom sa Krita približili Santoriniju i prvi put ugledali vulkansku stenu visine oko trista sedamdeset metara u slojevima crno-crvenih nijansi, razumela sam želju mnogih da dramatični pejzaž ostrva isečenog po sredini, vide uživo. Na vrhu stene i iz daljine, na nekoliko mesta naziru se grupisane, prosute bele kockice – lavirint mediteranskih kućica od kojih je dve trećine danas u službi turizma.
Parčići zift-crnih vullkanskih kamenčića, na različite načine ubacuju se kao dekoracija fasada kuća, restorana, čak u kupole crkava. U prodavnicama nakita, crni obluci nalaze se na privescima ogrlica i minđuša, i čine tipične suvenire ostrva. Iako se u mnogim radnjama na ostrvu vulkansko kamenje nalazi u prodaji i reklamira kao kamen za struganje peta, možete ga pronaći i sami ako u nekom od sokaka ili napuštenih placeva, malo bolje pogledate po pločniku.
Pre skoro pet hiljada godina, prvi stanovnici Santorinija – Minojci, svoje malo ostrvo sa dva manja i jednim velikim grotlom vulkana nazivali su Strongyle, što znači „kružno”. Nakon velike erupcije u XVII veku pre nove ere kada je u moru “nestala” polovina ostrva kružnog oblika, njegov ostatak – „isečak“ koji nije uronio u pučinu poprimio je oblik polumeseca.
Na mestu nekadašnjeg grotla vulkana nastalo ostrvce Nea Kameni do kojeg se stiže čamcem. U blizini grotla i susednog ostrvca Palea Kameni, oseća se neprijatan miris sumpora i vidi vulkanska aktivnost u moru koje zbog vrelih, sumpornih izvora u nekim delovima dobija žuto-zelenu boju.
Neki naučnici tvrde da je erupcija vulkana pre trideset sedam vekova bila toliko jaka da se mogla čuti do severne Evrope, i da je stvorila cunami visine dvesta pedeset metara i brzine talasa od 350 km/h. Zbog neverovatnih priča vezanih za njegovu daleku prošlost, neki i danas smatraju da je Santorini ostrvo iz legende o čuvenoj, potonuloj Atlantidi. Skoro pola milenijuma nakon erupcije, ostrvo su naselili Feničani i dali mu naziv Kalliste, što znači “predivno”. Tek krajem XII veka pre naše ere na Santorini su stigla prva grčka plemena – Dorci iz Sparte, i ostrvo prozvali Tera (Thera) po svom kralju Terasu……
Još o Santoriniji, čitajte u knjizi „Umetnost putovanja II“.
Tekst i fotografije deo su knjige „Umetnost putovanja II“ i internet stranica „Umetnost putovanja“ i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje.
Knjigu Umetnost putovanja II možete naručiti OVDE
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu
Dodaj komentar