MediaSfera
Na današnji dan, 30. maja 1917. godine pesnik Vladislav Petković Dis utopio se u Jonskom moru. Bio je neshvaćeni pesnik i boem. Iako su kritičari njegovog vremena smatrali da nema talenta, njegove pesme poput „Možda spava“, „Tamnica“, „Nirvana“, „Među svojima“ ubrajaju se u najlepša dela srpske poezije. Njegovo pesništvo, koja se danas svrstava u vrhunce srpske lirike, ipak je prošlo trnovit put da bi bilo priznato.
Dis je rođen 10. marta, u malom mestu Zablaće, kod Zaječara. On je bio deveto od trinaestoro dece, Marije i Dimitrija Petkovića. Od samoga početka, život Vladislava Petkovića Disa bio je težak, obeležen siromaštvom. U Zablaćima je Disova porodica posedovala mehanu, od koje je živela. Po gubitku mehane, sele se u Čačak.
Vrlo rano će ostati bez oca, pa je njegova majka bila ta koja je izdržavala porodicu. Mladi Dis će u Čačku započeti gimanzijsko obrazovanje, završivši šest razreda gimnazije. Maturu će pokušati da završi u Zaječaru, no neće uspeti. Otuda se prvobitno zapošljava kao učitelj u Prliti i Melnici, kod Zaječara.
Ljubav prema poeziji
Prvu pesmu „Na prozoru sveća gori“, napisao je tokom školovanja u Čačku, a ljubav prema poeziji godinama nije jenjavala. Nakon dve godine učiteljskog staža, 1903. goidine daje otkaz i dolazi u Beograd, u želji da se istakne kao pesnik. Prvobitno će raditi u opštinskoj trošarini, a potom i na carinarnici.
Tu upoznaje mnoge beogradske pesničke velikane od kojih se posebno zbližio sa Simom Pandurovićem koji je za njega govorio:
„Veći deo dana i noći provodio je u kafani. Nije bio ni gurman, ni pijanac. Jeo je retko, malo, pa i to mrljavo i bez volje. Voleo je da popije čađu dobrog vina, ali se, koliko znam, nije nikada opijao… Iako je bio siromah, imao je neku naklonost ka gospodstvu i averziju prema prostakluku. Nije nikad povao, ni bio razvratan, razuzdan i bučan…“
SaSimom Pandurovićem, za kojeg se pretpostavlja da delom mogao uticati na Disovo pesništvo, uređivaće list „Književna nedelja”, a pored toga objavljivati svoje pesme u „Srpskom književnom glasniku”, „Novoj Iskri”, ali i u „Brankovom kolu”, koje je izlazilo u Sremskim Karlovcima. Srpski književni listovi bili su značajni i za Disa, ali i za sve boeme i umetničke duše, koje su, skupljajući se redovno u kafanama, čitali dela koja su ovde objavljivana.
Njegov stil bio je drugačiji od do tada prihvaćenog standarda Sime Pandurovića, Milana Rakića, Jovana Dučića… Njihove pravilne rime, optimistična i skladna poezija, razlikovala se od Disove pesimistične, mračne, one u kojoj se smrt i mrak pominju češće nego svetlo.
Svoju prvu zbirku pesama „Utopljene duše“, o svom trošku objavljuje 1911. godine. Mogla se primetiti Disova „nezrelost“ u poeziji i mogućnost da pesme budu nešto kvalitetnije. Stil toliko drugačiji upadao je u oči perfekcionisti Jovanu Skerliću koji je bio priznati knjževni kritičar u to vreme.
Pesnik mističnog i iracionalnog, setnog i boemskog, nije se uklapao u tip Skerlićevog idealnog pesnika, te su njegove oštre kritike negativno obeležile Disa i otežale mu put do čitalaca i književnih izdavača.
Čak ni književni kritičar Bogdan Popović, Disovu zbirku nije uvrstio u svoju „Antologiju novije srpske lirike“. Njegove stroge kriterijume da pesma mora imati emocije, mora biti jasna i cela lepa, Disova poezija nije ispunila.
Neobično i spotano venčanje
U međuvremenu upoznaje ljubav svog života, mladu Hristinu- Tinku. Sreo ju je na Kalemegdanu, te je očaran njome, saznao gde radi kako bi je stalno viđao.
„Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod „Čivutske kafane“. Iz kancelarije idem kući, a on se nađe ispred mene- sad vi presudite je li to sudbina ili nešto drugo?“, kasnije je prepričavala Lenka.
Njihovo venčanje bilo je spontano i neobično, svedočila je Lenka:
„Venčanje? Bilo je za anegdotu, mada se preteruje, naročito ono sa prstenom. Ja sam prsten bila zaboravila, a bez njega se nije moglo, pa je Disova sestra otrčala da ga donese. Doduše, kum je nudio alku od kišobrana, ali je pop objasnio da prstena mora biti…“
Sa njom je dobio dvoje dece- Gordanu i Mutimira. Kako je sada trebalo izdržavati porodicu, a tada je jedino rodoljubiva poezija „dobro prolazila“, Dis je izdao zbirku pesama „Mi čekamo cara“, 1913. godine.
„Ja imam dva deteta i ženu i zato sam posvetio tu knjigu toj ličnosti (kralju). Ja sam tamo u knjizi Utopljene duše, a ne u onome što sam napisao docnije. Ali sam morao da pišem – trebalo je živeti, kad se stvorila porodica.“
Smrt u Plavoj grobnici
Porodicu je ostavio u Srbiji, dok je on kao dopisnik učestvovao u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Kao ratni novinar verno je opisivao borbe srpske vojske, a sa njom se i povlačio preko Albanije. Odlazi u Francusku, da opiše sa čim se sve vojska suočavala.
U to vreme do njega dođe vest da njegova Tinka sa decom gladuje, jer osam meseci ne prima novčanu pomoć. Prijatelj koga je zadužio na Krfu da podiže njegovu platu trošio je novac po kafanama, a u Srbiju ni dinara nije slao. Povređen takvim ponašanjem bliskog prijatelja pošao je za Grčku da raščisti tu nepriliku.
Pri povratku na Krf, brod „Italija“, kojim je Dis putovao, potopila je nemačka podmornica. Tako je Dis, zbirkom „Utopljene duše“, predvideo svoju smrt tog 16. maja 1917. godine.Dva dana kasnije izvučeno je telo velikog srpskog pesnika. U džepovima su mu nađene naočari i drahma i po. Telo je vraćeno nazad, u plavu grobnicu.
Kada se rat završio, njegova žena Hristina smatrala je da kao žena srpskog pesnika i kurira Ministarstva prosvete ima pravo na penziju. I dok je čekala da se molba reši, zadesila ju je nova tragedija. Njihova kćerka Gordana umrla je od opekotina u požaru izazvanom nesrećnim okolnostima. Novi udarac sudbine usledio je godinama kasnije. Njihov sin Mutimir nestao je bez traga kao pripadnik jedinica Draže Mihailovića. Žena čije je srce prepuklo tri puta, poživela je sama još nekoliko godina.
Ispred svog vremena
Disovo pesništvo nije toliko veliko kvantitetom, jer ovaj srpski pesnik nije, nažalost, doživeo svoje zrele godine, kada je još mogao pisati. No, pesme koje su ostale za njih bile su izuzetne, ispred svoga vremena. Dis je svojim pesničkim osećanjem najavio novu generaciju pesnika, koja će se naročito oglasiti po završetku Prvog svetskog rata.
Njegova zbirka pesama „Utopljene duše” pojavljuje se 1911. godine, i u njoj su jedne od najlepših srpskih pesama „Možda spava”, „Nirvana”, „Tamica”. Zbog ove zbirke tadašnji najznačajniji srpski književni kritičar Jovan Skerlić oglasio se u tekstu pod naslovom „Lažni modernizam u srpskoj književnosti”.
Skerić je vrlo negativno ocenio Disovu poeziju,nazvavši je dekadentskom, suviše pesimističkom; osudio ga je da je kopirao Bodlera, da je pisao kao u bunilu. Kritika je bila žustra, sa ciljem da se uguši svaki dalji Disov pokušaj da dalje objavljuje ovakve pesme. To potvrđuje Disova druga zbirka, „Mi čekamo cara”, koju objavljuje 1913. godine. Ona je pisana naglašenijim rodoljubivim osećanjem. No, ona nije dosegla one pesničke domete kao „Utopljene duše”. I sam Dis potvrdio je da je ono što je on odistinski smešteno u njegovu prvu zbirku.
Veličina Disovog pesništva je u tome što on zaista nije bio obrazovan, što mu se zameralo, ali je u pesništvu uspeo da dosegne najviše domete, tolike čak da mu Skerlić, mada ne pohvalno, pripisuje da je kopirao Bodlera. Dis je pisao svoju prvu zbirku, zbog koje je osuđen, i nadahnuto i promišljeno.
Jezičke manjkavosti zbog kojih je optuživan u stvari su bile i njegov način da se skloni od načela beogradskog stila. I kompoziciono, Dis je vrlo pažljivo sklapao zbirku. „Tamnica” se nalazi na samom početku, određujući ton i tok zbirke, definišući Disa kao kosmološkog pesnika, kakvi su bili Laza Kostić ili Njegoš.
Dis zalazi u iracionalno, onostrano,njegove pesničke slike su pesimistične, pune slutnje i strepnji. Motiv pada, ali i boja, koje samo on vidi, i jedino su što je ostalo od prostora koje je „iza svakog zla”, obeležiće njegovo pesništvo. Dis je srpski pesnik čije je pesništvo puno simbola, koje svedoči o osetljivoj prirodi, koja nije bila podređena utilitarnom pesništvu, već onom punom refleksija i modernosti, patnji, zagledanosti u transcedentalno, što je bilo nesvojstveno za njegovo vreme. Otuda ne čudi što je morao sačekati decenije da bi se istinska vrednost njegovog pesništva mogla prepoznati.
Odlomak iz pesme „Nirvana“
„Noćas su me pohodili mrtvi.
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.
Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.
Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.
Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.“
Odlomak iz pesme „Možda spava“
„Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.
Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.“
Disovo proleće
Gradska biblioteka u Čačku , u okviru manifestacije „Disovo proleće“ od 1964. godine dodeljuje „Disovu nagradu“ za životno delo. Takođe, svake godine se nagrađuju mladi autori do 31. godine starosti čije zbirke pesama do tada nisu objavljivane.
Ova starosna granica uzeta je zbog činjenice da je Dis prvu zbirku pesama objavio u 31.-oj godini. Biblioteka takođe nagraćuje i prozne, ali i likovne radove.
Izvor: Wikipedia, Danas, Portalibris
Dodaj komentar