MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Kad sam bila mala panično sam se plašila smrti.
Ne znam da li se sva deca plaše umiranja, ali ja sam se baš plašila. To je verovatno zato što sam kao mala mamu najčešće viđala u crnini. Mami su za vreme mog detinjstva umrli mnogi bliski rođaci te je ona za njima nosila crninu.
Kada sam malo porasla stalno sam joj to prebacivala i uz nerazumevanje pričala da ne treba da nosi crninu zato što ću je ja u crnini zapamtiti.
Bila sam strogo protiv crnine, kada su deda i baba umrli jedva sam izdržala da nosim flor 40 dana. Međutim, kad je mama umrla crnina mi je prijala. I crnina, i to što ne pevam, i to što se u kući ne čuje muzika. Nosila sam crninu godinu dana.
Ja koja sam bila strogo protiv te crnine nosila sam je. Zbog mame, jer je ona taj običaj poštovala. Čak i sada kada sam skinula crninu, ja žalim i uvek ću žaliti za mamom.
Moj tata ne voli crninu, za svojim roditeljima je nosio flor 40 dana, a za svojom ženom crninu 40 dana. Rekao je bratu i meni da za njim ne nosimo crninu, jer on to ne voli. Elem, malo sam skrenula sa teme.
Dakle, kao mala sam se panično plašila smrti, kada sam porasla strah je nestao, ili sam ja bar mislila da je nestao.
Vratio se. Stalno zatičem sebe kako govorim u sebi “uradi to i to možda te osobe ili tebe ne bude sutra”.
Priznajem, za devojku u dvadesetim godinama ovo su poprilično morbidne misli.
Zašto ih imam? Ne znam. Kako da ih ignorišem i potisnem? Ni to ne znam.
U neku ruku možda je i dobro plašiti se smrti. Mislim, ona će neminovno doći, ali niko od nas ne zna kad. To što svako od nas kao što ima svoj početak ima i svoj kraj je normalno. I ponekad budem srećna, što zbog tog straha ne odlažem stvari. Zovem na kafu, jer sutra možda ne bude ni mene, a ni te osobe. Jednostavno, strahujem da će umreti neko koga volim.
I baš zato ne želim da prođu meseci, a da se sa nekom meni bliskom osobom nisam videla ili čula. Iako ranije nisam bila najobzirnija osoba, sada to jesam. Redovno zovem mog tatu i mog brata, redovno pišem tetkama i rođacima da vidim da li su dobro, redovno zovem prijatelje. Redovno zovem osobe do kojih mi je stalo.
Postojala je gomila reči koje sam držala pod ključem, usne su večito odbijale da izgovore sve te reči, duša je odbijala da se otvori, a onda sam se baš zbog tog straha od smrti oslobodila. Ne vagam reči. Kažem šta mislim. Kažem šta ili ko mi se dopada, govorim ljudima da ih volim.
Sve te reči koje nisam izgovarala ni sada ne koristim olako, već samo onda kada srce to stvarno oseti. To savetujem i vama. Život je prekratak da bismo ćutali. Život je prekratak da bismo dozvolili sebi taj luksuz da ne radimo ništa, da ne viđamo nama drage ljude. Živite život punim plućima, jer u jednom času izdahnućete po poslednji put.
Jovana Ješić
Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu
Dodaj komentar