MediaSfera
Foto: Wikipedia
Pre tačno 77 godina, u Berlinu je 16 minuta posle ponoći potpisana bezuslovna kapitulacija nemačkih oružanih snaga. U ime Nemačke akt je potpisao feldmaršal Vilhelm Kajtel, u ime Sovjetskog Saveza maršal Georgij Žukov, a u ime zapadnih saveznika britanski vazduhoplovni general Artur Teder. Time je formalno završen Drugi svetski rat u Evropi, ali su ostaci nemačkih trupa još nekoliko dana davali otpor, najduže u Jugoslaviji – do 15. maja. U ratu koji je trajao šest godina, učestvovala je 61 država i oko 110 miliona vojnika. Poginulo je između 55 i 60 miliona ljudi, a oko 35 miliona je ranjeno.
Kako je slom nacističke Nemačke bio sve izvesniji 1944. i 1945. godne, Sovjetski savez, Sjedinjene Države, Francuska i Velika Britanija razmatrali su ideje o uslovima nemačke predaje. Međutim, nije bilo sasvim jasno na koji način će vojna ili politička kapitulacija Nemačke biti sprovedena, u vreme kada je Hitler 30. aprila izvršio samoubistvo.
Proglašeni naslednik u slučaju smrti Adolfa Hitlera bio je admiral Karl Denic (Karl Dönitz), ali njegova sudbina nije obeležena vladavinom. Denic je imenovao generala Alfreda Jodla da sa savezničkim generalom Dvajtom Ajzenhauerom započne pregovore o predaji svih nemačkih snaga, nadajaući se da če tako imati vremena da skloni znalajne snage koje su se Sovjetima našle na putu. Takođe, polagao je nadu da će uspeti da ubedi Saveznike da se okrenu protiv Sovjetskog saveza. Ajzenhauerov odgovor bilo je insistiranje da Jodl potpiše bezuslovnu predaju.
Dve predaje…
Jodl je 7. maja i potpisao „Dokument o bezuslovnoj vojnoj predaji“ u Remsu, a koji je stupao na snagu dan kasnije, 8. maja u 11.01 po Centralnoevropskom vremenu.
Ova vest je razljutila sovjetskog vođu Josifa Staljina, koji je zahtevao da, zbog najvećeg broja vojnih i civilnih žrtava koje je Sovjetski savez podneo, nemačka predaja treba da se odvije u prisustvu visokih sovjetskih oficira, a ne jednog koji je bio svedok u Remsu. Takođe, zahtevao je da čin predaje bude obavljen u Berlinu, kao prestonici Trećeg rajha i da kapitulaciju potpiše glavnokomandujući oficir, a ne imenovani Denicov zamenik Jodl. Feldmaršal Vilhelm Kajtel bio je oficir koji je kao glavnokomandujući trebalo da potipe dokumet o predaji.
Saveznici su pristali na Staljinove zahteve i čin predaje preselili u Berlin.
Stoga je organizovana druga ceremonija na neoštećenom imanju van Berlina uveče 8. maja, kada je već bio 9. maj u Moskvi zbog razlike u vremenskim zonama. Feldmaršal Vilhelm Kajtel kao načelnik štaba Vrhovne komande Vermahta, general-pukovnik Hans-Jirgen Štrumpf kao predstavnik Luftvafe i admiral Hans Georg fon Frideburg su potpisali nemačku kapitulaciju u štabu sovjetske armije u Berlin-Karlshorstu. Ispred Saveznika nemačku predaju prihvatili su sovjetski maršal Žukov i britanski maršal Artur Teder. Kajtel je zahtevao period od najmanje 12 sati kako bi bio siguran da su nemački vojnici dobili obaveštenje o prekidu ratnih dejstava.
Usled ovog odlaganja dokument o predaji nije postao punovažan – do 9. maja.
Vest o predaji u Remsu objavljena je naknadno u sovjetskim medijima; prema nekim tumačenjima Staljinovi zahtevi bili su propagandni potez kako bi se istakla sovjetska zasluga za okončanje rata.
Istorijska rečenica
U zapadnoj Nemačkoj, sve do kraja osamdesetih godina, ovom datumu se nerado pripisivao neki određeni pojam. Jer, dok je za jedne tog dana 1945. Nemačka poražena, za druge je taj dan predstavljao čin oslobođenja od tiranije i početak nove, demokratske Nemačke.
Jedan od prvih koji je u Nemačkoj javno progovorio o 8. maju kao o danu oslobođenja je bivši nemački predsednik Rihard fon Vajceker. Nemci su na takav istup čekali 40 godina. U istorijskom govoru povodom 40-godišnjice završetka II svetskog rata, on je u Bundestagu 1985. zaključio kako “8. maj nije dan za slavlje”. „Nemačka se 8. maja 1945. nalazila u stanju u kome je jednim okom gledala u istorijski ponor a drugim – u neizvesnu budućnost“, rekao je tada Vajceker. Zatim je dodao: „8. maj 1945. bio je dan oslobođenja. On nas je sve oslobodio nasilne vladavine nacionalsocijalista i sistema koji je prezirao ljudskost“.
Time je prekinuo ćutanje zapadnonemačkih političara koje je trajalo pune četiri decenije. Vajceker, koji važi za jednog od najznačajnijih nemačkih političara, i lično je povezan sa događajima iz prve polovine 20. veka. Njegovom ocu Ernstu posle rata se sudilo kao državnom sekretaru u Hitlerovom ministarstvu spoljnih poslova. Branilac pred sudom mu je bio – niko drugi do sin Rihard.
Na istoku pobeda, na zapadu – poraz
Za vreme Nemačke demokratske republike sovjetske vlasti su osnovale „Muzej bezuslovne kapitulacije fašističke diktature u Velikom domovinskom ratu“. Istočni Nemci su tu ustanovu jednostavno zvali „muzej kapitulacije“. Višeznačni naziv, dobro odliskava i višeslojnost ovog datuma.
Dok je zapad Nemačke s teškom mukom prihvatao pojam oslobođenja, na istoku je od samog početka gajen kult pobede nad fašistima. Fašisti su, naravno, bili „oni drugi“. Službeno, DDR nije imao problema s fašističkom prošlošću, jer uska povezanost sa Sovjetskim Savezom je od antifašizma napravila ideologiju koja se podrazumevala, bez obzira na podeljenu prošlost.
Nakon pada Berlinskog zida, „Muzej kapitulacije“ preuzela je jedna nemačko-ruska izdavačka kuća. Tako nekadašnji protivnici zajednički upravljaju institucijom koja tematizuje zajednički rat.
Izvor: National Geographic, DW
Dodaj komentar