MediaSfera
Pripremila: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Paraklis Svetog Georgija manastir Visoki Dečani
Srpska pravoslavna crkva danas proslavlja jedan od najvećih prolećnih praznika – Đurđevdan. U kalendaru SPC praznik Svetog velikomučenika Georgija obeležen je crvenim slovom kao zapovedni praznik i slavi se uvek 6. maja (23. aprila po starom kalendaru).
Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje svetog Georgija, koje se desilo 303. godine. Koliko je ovaj svetac poštovan u našem narodu govori i činjenica da se on slavi dva puta godišnje – 6. maja kada se obeležava dan njegove smrti (Đurđevdan) i 16. novembara kao praznik prenosa moštiju svetitelja (Đurđic). Budući da Đurđevdan slavi veliki broj porodica, ova slava se nalazi na četvrtom mestu po broju slavara. Takođe,slavi se i u katoličkim zemlјama.
Sveti Georgije
Sveti Georgije je bio legendarni rimski vojnik u gardi rimskog cara Dioklecijana, koji je mučenički stradao tokom progona hrišćana. Kod pravoslavnih hrišćana se slavi kao sveti Đorđe. U umetnosti se često prikazuje kako ubija zmaja, odnosno aždaju.
Sveti Georgije je rođen je između 275/280. godine u maloazijskoj oblasti Kapadokiji, (Kapadokija se nalazi u današnjoj državi Turska) u imućnoj porodici od časnih roditelja hrišćana. Otac mu je bio rimski vojni oficir. Još dok je bio dete, kada je njegov otac poginuo, majka se sa Georgijem preselila u Palestinu, današnja država Izrael, na majčino porodično imanje, gde je dobio visoko obrazovanje. U rimskoj vojsci se brzo istakao svojom hrabrošću i vojnim zaslugama. Već u dvadesetoj godini car Dioklecijan ga je proizveo u čin komita, tj. vojvode (najstariji vojni čin, kojim se postaje i carev savetnik).
Za vreme cara Dioklecijana organizovan je 303. godine, strašan progon hrišćana. Kada je počeo nemilosrdan progon hrišćana po celoj zemlji, Georgije (Đorđe) deli svu svoju imovinu siromašnima. Kao pravi hrišćanin Georgije nije krio svoju veru u Hrista, čak je i caru otvoreno rekao da je hrišćanin. Car je zato naredio vojnicima da ga kazne.
Po carevom naređenju, vojnici su položili Georgija na zemlju, stavili mu noge u klade, a na grudi mu postavili veliki, teški kamen. Tako pritisnut, u velikim bolovima, dočekao je jutro, kada ga je posetio car, međutim, Georgije (Đorđe) je i dalje odbijao da se odrekne svoje vere. Car tada naređuje da se donese veliki točak za mučenje, sa daskama prepunim velikih eksera, noževa, mačeva. Vezan za takav točak dok se točak sa njim okretao, to je trajalo dok mu celo telo nije bilo u ranama. Sa točka su ga odvezali, misleći da je mrtav. Kada su se uverili da nije mrtav, car naređuje da Georgija (Đorđa) zakopaju u negašeni kreč tako da mu je samo glava bila van zemlje, i da ga tako ostave tri dana da bi sagoreo. Nakon tri dana, kada su ga otkopali – uvideše da je i dalje živ.
Dioklecijan zatim odlučuje da pozove najvećeg vračara Rimskog carstva, po imenu Atanasije, da on savlada Georgija (Đorđa). Atanasije se odaziva caru i priprema dva napitka – jedan, od koga bi Georgije trebalo da se pokori caru, a drugi smrtonosan. Dioklecijan naređuje da silom napoje Georgija prvim napitkom, a pošto se Georgije i dalje nije pokoravao, onda naredi da mu se da i smrtonosni napitak. Međutim, Georgije opet ostaje živ. Na kraju car naređuje da Svetom Georgiju odseku glavu mačem, i to se desilo 6. maja 303. godine.
Kanonizovan je 494. godine od strane pape Gelazija I.
Kult Svetog Đorđa
U srednjevekovnim pravoslavnim hramovima i manastirima on je u redu sa svetim ratnicima, borcima za hrišćanstvo, koje predvodi sveti arhangel Mihailo, predstavnik sila dobra i čistote novozavetne vere.
Na Đurđevdan 1237. u manastiru Mileševa sahranjene su mošti Svetog Save, prvog srpskog arhiepiskopa, koji je umro 27. januara 1235. u Velikom Trnovu (Bugarska).
Ime Sv. Đorđa, u prevodu sa grčkog simgolizuje ratara, radnika i ratnika koji beskrajnom snagom razgoni sile tame. Poznato je da su se na njegovom grobu kasnije dešavala razna čuda, a mnogima koji ga poštuju i slave – javljao se u snovima.
Posvećene su mu mnoge crkve i manastiri, među kojima su manastir Đurđevi stupovi, Staro Nagoričino, Temska, Kasteljan, Vraćešnica, Bogovađa, crkva na Oplencu, kao i Saborna crkva u Novom Sadu. Sveti Đorđe danas je poštovan kao zaštinik mnogih država i gradova u Evropi. Poštovan je i kao zaštitnik konjice, vitezova i viteštva i krstaških pohoda. Proslavlјaju ga Grci, Rusi, Bugari, Srbi, Englezi, Francuzi, Nemci, Italijani, itd. Novi Hram Svetog Georgija je podignut u Lidi na mestu starog 1872. godine i postoji još uvek.
Sveti Georgije na ikonama
U hrišćanskoj ikonografiji Sveti Georgije se još od 7. veka, prikazuje kao vojnik (bez konja, u stojećem stavu) i sa kopljem ili mačem u desnoj ruci. Od 9. veka se pojavljuje još jedan prikaz svetog Georgija: na konju, u vojvodskom odelu, kako kopljem ubija aždaju. Na tom prikazu se, pored njega, malo dalje nalazi jedna ženska figura u gospodskom odelu kako stoji. Smatra se da je žena koja je na ikoni zapravo carica Aleksandra koja je poverovala u Isusa Hrista, i da ona simbolizuje ranu hrišćansku crkvu, a da aždaja koju Đorđe ubija simbolizuje mnogoboštvo.
Sveti Georgije je sahranjen u Lidi u Palestini, današnjem Izraelu. Na mestu njegovog groba za vreme vladavine vizantijskog cara Konstantina Velikog (306 – 337) podignut je hram njemu posvećen. Mnoga čuda su se dešavala na njegovom grobu. Kult Svetog Georgija se raširio veoma brzo i na Istoku i na Zapadu. Ovaj hram je srušen 1010. godine, ali su ga krstaši obnovili. Godine 1191, tokom Trećeg krstaškog rata, hram je ponovo uništen, od strane islamskog sultana Saladina. Novi hram Svetog Georgija je podignut na mestu starog 1872. godine i postoji još uvek.
Đurđevdan
Verovatno nema slave toliko opevane u pesmama kao što je to slučaj sa Đurđevdanom. Starije generacije sigurno pamte pesmu “Na Uskrs sam se rodila, na Đurđevdan krstila” koju je otpevala Vasilija Radojčić. Bila je u to vreme rado pevana na svadbama i raznim drugim veseljima. Onako iz inata. Srpskog. Sportski i neki drugi navijači pesmu “Đurđevdan” Gorana Bregovića iz filma “Dom za vešanje” uzele za svoju nezvaničnu himnu, a žene su zavolele njenu ljubavnu poruku.
Još su naši stari govorili “Đurđev danak – hajdučki sastanak”, podsećajući da su se u vreme turskog zuluma hrabri, brkati hajduci posle zimskog odmora okupljali na Đurđevan i počinjali svoj novi okršaj sa zulumćarima. Prema narodnom, običajnom računanju vremena Đurđevdan je polutar godine. Naime, nekada se kada sat i kalendar nisu bili dostupni svima, vreme računalo do i od Đurđevdana. Đurđevdan najavljuje dolazak toplih i sunčanih prolećnih dana, što cvrkut ptica i raskoš zelenila i cveća caruju, pobedu Sunca nad silama tame i zime, i sa njim oživljavanje prirode.
Narodna verovanja
Za proslavu Đurđevdana vezuju se i brojni običaji i verovanja. U različitim krajevima obeležavaju ovaj prolećni praznik na razne načine, međutim kada je u pitanju priprema same slave pojedini rituali ovde ne odstupaju. Pripremom slavskog kolača, koljiva i vina, i osveštanjem koje obavlja sveštenstvo Srpske pravoslavne crkve obeležava se jedan od najvećih prolećnih praznika.
Običaji i verovanja vezana za Đurđevdan u srpskom narodu su svakako postojali i pre nego što je primljeno hrišćanstvo, pa se tako u nekim krajevima ne jede ovčije mleko i jagnjeće meso, niti se spava u prirodi. Domaćini koje slave ovu slavu očekuju vedro i lepo vreme, jer je to znak da će godina biti rodna, ali i zato što se toga dana ruča u prirodi.
Đurđevdan je prepoznatljiv po okićenim kućama ili kapijama raznim biljem koje su ukućani ubrali toga jutra na proplanku i prirodi nedaleko od svog doma. Uveče, uoči Đurđevdana, pletu se venčići od zelenih grančica i „đurđevskog cveća“ – đurđevaka. Njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana. Da čuvaju dom i one u njemu.
Dodaj komentar