MediaSfera
Piše: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević
Esauira, primorski gradić na obali Atlantika, dobar je primer da Maroko ne čine samo arapske medine o kojima najčešće slušamo pre putovanja u ovu zemlju, već mešavina raznolikih kultura i uticaja sa strane koji su Maroko pretvorili u jednu od najzanimljivijih država sveta.
Nalik Esauiri, i u ostalim obalskim mestima ove severnoafričke države, susreću se renesansna portugalska i kolonijalna francuska arhitektura, arapska, hebrejska i berberska kultura. Sve zajedno, u Esauiri su nekako uspele da naprave savršen spoj kojem putnici ne mogu da odole. Godine 2001, gradić Esauira dospeo je na listu Uneskove svetske kulturne baštine.
Na zapadu doline argana, na kraju brežuljkastih brda drum je krenuo da se spušta ka obali i pred nama se ukazao Atlantik. U daljini, na kraju puta ugledali smo gradić i unutar njega obrise „male tvrđave“, kako sa feničanskog jezika glasi prevod imena grada Mogadora – nekadašnjeg naziva Esauire. Sve do 1960-tih, grad je nosio ovaj naziv koji su mu nadenuli portugalski osvajači. Kada smo se vozeći magistralom spustili do obale, duž velike peščane plaže na šetalištu prošli smo alejom norfolškog ostrvskog bora, vrste drveća za koju se tvrdi da uspeva na mestima gde je vazduh izuzetno čist.
Pre osnivanja grada na obali, u antičko vreme prvo naselje bilo je podignuto na obližnjem stenovitom ostrvlju koje do izvesne mere još uvek brani grad od jakih vetrova i stuja Atlantika. Kada su ljudi odlučili da pređu na kopno, grebene nadomak obale naselile su kolonije ptica. Iako podaci govore o tome da su prvo naselje na ovom mestu još u starom veku, na svojim mnogobrojnim trgovačkim putovanjima duž obala ovog dela sveta osnovali Feničani – a kasnije obalom vladali njihovi sunarodnici Kartaginjani, Esauira danas važi za najstariji portugalski grad Maroka u kojem je još uvek u izvesnoj meri prisutan duh kolonijalne dekadencije.
Nadomak velikog platoa kojim završava francusko-arapska medina, na obali gde se talasi Atlantika obrušavaju o stene koje stameno stoje uz visoke zidine, počinje jedan od najslikovitijih delova grada. Stara luka sazidana je početkom XVII veka za vreme portugalske vladavine, o čemu svedoči arhitektura njenih zidina, prolaza i oblik glavne kapije. Nadomak kule u manuelin (ili manuelskom) stilu i prolaskom ispod luka kapije kojom trg završava, kao da smo prošli nevidljivu granicu i ušetali u potpuno drugu dimenziju, gde nas je vremenska mašina odjednom vratila jedan vek unazad. Oronule ribarske brodove na čijim se spoljnim oplatama rđa i ostaci jarkih boja intenzivno ljušte od starosti, na sve načine pokušavaju da spasu i život im produže njihovi vlasnici, premazujući ih novom, jarko plavom bojom.
Nepregledan broj zbijenih pletenih košara sa kesama od ulova i otpaci od čišćenja ribe, zajedno doprinose onom specifičnom imidžu užurbane ribarske luke. Prizor dopunjuju neobično veliki galebovi, koji se – kričeći u jatima, u letu otimaju o ostatke sipe – robe koju prodavci na kraju dana nisu uspeli da prodaju i pre odlaska je ostavili na tezgama, i čiji dugački pipci – praćeni grajom galebova, lete na sve strane. U ograđenoj, starinskoj marini, veliki drveni čamci ofarbani u prugama predivne marinske i tamno plave boje, tiskaju se jedni do drugih i gledani izdaleka, nalik su kolaž-pačvorku. Ribari Esauire spremili su ih za polazak na pučinu, i uz veru u dobar ulov nadaju se da će od ribarenja uspeti da zarade, kad se već na vreme nisu preorijentisali na mnogo izvesniji turizam.
Širokih glavnih ulica i vijugavih sokaka, nova medina Esauire podignuta je posle razornog, Lisabonskog zemljotresa, kao svojevrsna mešavina arapskog i mediteranskog. Uzani prolazi, kuće i kapije u jarkim bojama kojima dominira plava, mali trgovi sa uličnim česmama, galerijama i tavernama, danas dopunjuju radnje sa šarenom robom tipičnom za arapske medine. Samo je atmosfera ležernija nego u drugim mestima Maroka – skoro ni traga navalentnim trgovcima koji po svaku cenu žele da prodaju svoju robu. U jednom delu medine, u prolazima ispod lukova smestila se pokrivena pijaca.
Zeleniš i voće naslagano na musavim tezgama, petlovi i kokoške međusobno zavezanih nogu koji leže i naizgled mirno čekaju svoju sudbinu, nalaze se nadomak velikih ćasa sa već spremljenim šarenim salatama od raznobojnih maslina posutih začinima, turšijom od limuna (zvuči kao pleonazam) sa bezbroj ukuvanih i ukiseljenih limunova naslaganih u obliku ogromne kupe, i tezgama sa sveže ceđenim sokom od slatke šećerne trske koji se pravi na licu mesta. U najudaljenijem delu nalazi se riblja pijaca, gde svež ulov izložen na tezgama neobično podseća na onaj sa pijaca sedamsto kilometara udaljene pijace portugalske Madeire (ili Madere), predivnog vulkanskog, tropskog ostrva u Atlantiku, sedamsto kilometara zapadno od Esauire.
Sa večernjim satima, do afričkih obala sa Atlantika stiže neočekivano iznenađenje – magla, koja do Esauire kao da dolazi niotkud – odjednom se prikrade, uvuče u uličice i potpuno obavije medinu. Kao od šale, na kraju tropskog dana za manje od pola sata Esauira se naglo pretvori u grad mističnog severa, gotovo bez ljudi i sa izmenjenom sivo-modrom scenografijom u koju kao da smo se zalaskom sunca nekim čudom odjednom izmestili. Ovaj neočekivani suton, još jedan je od razloga neodoljivog šarma Esauire. Kao da na ovaj način i sasvim promišljeno, želi putnika da zbuni – podstakne ga da u svojim mislima pokuša da razjasni na koji način je ova nekadašnja glavna luka saharskog trgovačkog grada Timbuktu (u Maliju), s zalaskom sunca postala nalik severnoevropskim mestima hladnog Atlantika.
Tekst i fotografije deo su knjige „Umetnost putovanja II“ i internet stranica „Umetnost putovanja“ i zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje.
Knjigu Umetnost putovanja II možete naručiti OVDE
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu
Dodaj komentar