Prof. Milanko Govedarica: Filozofija može da nas leči od duhovne dezorijentisanosti

MediaSfera

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto:  Predrag Mitić

-Psihoanalitička praksa, nešto što možemo nazvati psihoanalitičkom mudrošću, predstavlja pokušaj korigovanja nedostataka tradicionalne filozofske kulture. Ovi nedostaci tiču se preterane refleksije, odnosno preterivanja u razmišljanju, racionalnom planiranju i proračunatom svrsishodnom ponašanju. Nasuprot tom filozofskom imperativu logocentričke refleksije i organizovane raciokratije, Frojdova psihoanaliza je afirmisala ideju spontanosti, prepuštanja slobodnim asocijacijama i parapraktičnom ponašanju (omaškama, dosetkama, metaforičkim tvorevinama i drugim izrazima predsvesnih i nesvesnih psihičkih procesa), kaže profesor dr Milanko Govedarica sa kojim razgovaramo od odnosu filozofije i psihoanalize.

Prof. dr Milanko Govedarica predaje savremenu filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Filozofija psihoanalize predstavlja najužu sferu njegovih interesovanja. Pored nekoliko desetina naučnih članaka, objavio je tri knjige: Filozofska analiza iracionalnosti (2006), Filozofija psihoanalize (2013, drugo izdanje 2019) i Smisao erosa i ljubavi (2020). Trenutno priprema za objavljivanje članak o krizi mudrosti i psihoanalizi.

Na nedavno održanoj tribini u Domu omladine Beograda govorili ste o odnosu filozofije i psihoanalize. Jedno od pitanja bilo je i da li bez kvalitetne  filozofske prakse psihoanalitička mudrost može da bude održiv model prosperitetnog vođenja ljudskog života?

-Nesumnjivo je da takva psihoanalitička mudrost donosi privremeno rasterećenje ili relaksaciju, kao i da se na taj način mogu upoznati skriveni delovi vlastite i tuđe ličnosti. Međutim, na duže staze neminovno je to da spontano ponašanje poprimi obeležja rigidnih i automatskih radnji, a to da znači psihoanalitička mudrost ne može da bude postojan ili održiv model prosperitetnog vođenja ljudskog života, takvog življenja koje podrazumeva razvijanje i usavršavanje ljudskog bića. U tom smislu, za dugotrajni duševni mir i ukupno blagostanje ličnosti, pored privremeno blagotvorne psihoanalitičke prakse neophodna je i kvalitetna filozofska praksa čovekovog samoosvešćivanja. Dakle, represivna obeležja tradicionalne filozofske refleksije ne mogu na održiv način da budu prevaziđena putem puke spontanosti i spontane derefleksije, već samo pomoću nove, kvalitetnije i fleksibilnije filozofske samosvesti, koja uključuje i psihoanalitičke uvide.

Filozofija psihoanalize predstavlja najužu sferu Vaših interesovanja. Šta Vas je privuklo filozofskoj psihopatologiji koja je nova disciplina mišljenja u srpskoj filozofiji?

M.G: Filozofskoj psihopatologiji me je privukla jedna od osnovnih poenti Frojdovog učenja, a to je ideja da ne postoji nikakav suštinski jaz između normalnih i abnormalnih psihičkih procesa, već da je u pitanju kontinuitet između zdravog i patološkog. Drugim rečima, mentalno zdravlje nije i ne može biti potpuno odsustvo bolesti i mentalnih tegoba, nego sposobnost da se živi sa vlastitim traumama i da se one tako, samo u relativnom smislu, preboljevaju. Neki teoretičari ovakav način razmišljanja nazivaju “patologizacijom normalnosti” i podvrgavaju ga oštroj kritici, ali činjenica je da se uspon filozofske psihopatologije, kao jedne od novijih oblasti filozofije duha i filozofske psihologije, zasniva upravo na toj temeljnoj pretpostavci. U tom smislu, filozofska psihopatologija putem pojmovne analize ispituje različite mentalne poremećaje ne zbog njih samih, nego u cilju boljeg razjašnjavanja onoga što su univerzalne karakteristike ljudskog duha.

Da li filozofija može da leči?

M.G: Da, filozofija može da leči i to, uslovno rečeno, predstavlja jednu od njenih praktičnih funkcija. Kažem da je “uslovno” u pitanju njena praktična funkcija, zato što se filozofska praksa ne može strogo odvojiti od filozofske teorije, tj. od filozofiranja. Veliki Kant je tvrdio da se ne možemo naučiti filozofiji, u smislu zaokruženog teorijskog sistema, već samo filozofiranju, odnosno misaonom i praktičnom držanju koje je u skladu sa dostignutim filozofskim uvidima. To znači da je filozofija nešto što se živi, pa od kvaliteta filozofiranja zavisi i kvalitet življenja – loša filozofija donosi loš život, a dobra filozofija donosi duhovno zdravlje i dobar život. Radi se o tome da se filozofska praksa sastoji u razmišljanju o bitnim pitanjima vlastitog postojanja, čime se izgrađuje bolji ili lošiji okvir orijentacije u svetu i u istoriji, u odnosu na univerzalne i prolazne vrednosti. Boljim filozofiranjem može se poboljšati bazični okvir orijentacije i na taj način filozofija može da nas leči od duhovne dezorijentisanosti, bez obzira na to što ništa, pa ni filozofija, ne može potpuno da eliminiše patnju iz ljudskog života. Posredi je transformacija od besmislene ka smislenoj patnji.

Kako se filozofi bave psihološkim problemima i u čemu se to bavljenje razlikuje od psihoanalitičara?

M.G: Filozofi se bave psihološkim problemima u sklopu temeljnih, najopštijih i najširih ispitivanja o čoveku i njegovom mestu u svetu. Psihoanalitičari ispuštaju iz vida tu širu sliku i preterano se bave svim biografskim detaljima svojih analizanata, pogotovo onima iz ranog detinjstva. Međutim, za mentalno zdravlje često je važnije ne biti zaokupljen sobom i ne obraćati preteranu pažnju na vlastite psihičke smetnje, već se okrenuti ka univerzalnim vrednostima, ka nečemu što nas prevazilazi. Jaspers i Šeler spadaju u filozofe koji su ukazali na to da za rešavanje konkretnih psihičkih problema presudan značaj ima zadobijanje kvalitetne filozofske svesti o transcendenciji, a na njihovom tragu nastala je i logoterapija Viktora Frankla.

Kako filozofija može da nam pomogne da otkrijemo ko smo, odakle dolazimo, koji je smisao našeg postojanja?

M.G: Filozofija to čini kroz produbljenu komunikaciju, kroz dijalošku interakciju, koja je oduvek bila kraljevski put u samospoznaju. Jedan od važnih aspekata komunikacijskog samoosvešćivanja jeste i vođenje hermeneutičkog dijaloga sa tradicijom kojoj pripadamo, jer upravo na taj način otkrivamo svoj duhovni i kulturni identitet. U slučaju pripadnika srpskog naroda, tradicija koja ima odlučujuću ulogu u oblikovanju smislenog života obuhvata ne samo filozofiju starih Grka, nego i predanje pravoslavnog hrišćanstva.

Da li je Frojdovo učenje dovelo u pitanje tradicionalno ubeđenje o tome da se mudar i ispravan život može zasnovati samo na na čovekovoj racionalnoj kontroli vlastitih iskustava?

M.G: Može se tako reći, ali pri tome ne treba misliti da Frojdova psihoanaliza može da zameni filozofiju, da psihoanalitička mudrost može da eliminiše filozofsku mudrost, jer je neophodno njihovo objedinjavanje i uzajamno dopunjavanje. Psihoanalitička mudrost tiče se afirmacije umetničke inventivnosti i nekonvencionalnosti, što je na ubedljiv način manifestovano u nadrealističkom pokretu, ali njoj je na duže staze neophodna korigovana filozofska mudrost, tj. racionalno vođenje života na fleksibilan način i bez pretenzije za potpunom samokontrolom. Dakle, mudar život se ne može zasnovati samo na isprogramiranoj racionalnoj kontroli, ali on pored psihoanalitičko-umetničkih improvizacija mora da uključuje i filozofsku racionalnost, u vidu vođenja vlastitog života u skladu sa valjanom orijentacijom o svom mestu u svetu.

Reč po reč

Šta vam nikada u Vašem poslu ne može dosaditi?

M:G: Nikada mi ne može dosaditi produbljivanje značenja nečega što je na prvi pogled slučajno ili trivijalno. Draž filozofskog poziva sastoji se u mogućnosti da se začudimo pred nečim što izgleda sasvim obično, a zapravo krije u sebi duboku misteriju. Radi se o porivu za novim tumačenjima starih pojava, što nekome može ostaviti utisak vrćenja u krug i sterilnog filozofiranja, dok ja to doživljavam kao uzbudljiv način da se ponovo osveži iskustvo očaranosti svetom koji nas okružuje i životom koji nas ispunjava.

Da li su filozofi srećni ljudi?

M.G: Filozofi su srećni onoliko koliko je sreća dostižna nesavršenim smrtnicima. Kao što sam već rekao, patnja se ne može potpuno eliminisati iz ljudskog života, ali se može učiniti smislenom i filozofija nam može pomoći u tome. Parafrazirajući Dostojevskog, složio bih se sa stavom da je uzvišena patnja, patnja koja ima viši smisao, vrednija od jeftinog zadovoljstva ili besmislenog uživanja. Po mom shvatanju, sreća se sastoji u dostojanstvenom životu, pa se u tom kontekstu može reći da filozofi imaju velike šanse da budu srećni ljudi. Stoga, filozofska ispitivanja mogu biti blagotvorna u svim životnim dobima.

Koja pitanja, najčešće, zaokupljaju mlade filozofe?

M.G: Biti mlad filozof znači biti nonkonformista i razvijati ono što je autentično u vlastitoj ličnosti. Saglasno tome, pitanja koja zaokupljaju pažnju mladih filozofa jesu veoma raznolika i individuirana, odnosno obuhvataju najširi mogući spektar: od pitanja iz domena naučnih istraživanja i metafizičkih spekulacija, preko izazova umetničkih ukusa i političkih opredeljenja, do etičkih dilema i religijskih iskušenja. Izlazeći u susret takvim raznovrsnim interesovanjima, usvajanje studijskog programa filozofije na fakultetu na kome radim može biti od velike koristi kako za sticanje profesionalnih kvalifikacija, tako i za pronalaženje obuhvatnog okvira egzistencijalne orijentacije, koji je primeren konkretnoj ličnosti.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu