MediaSfera
Piše: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević
Na pomen plantaža čaja, mnogi od nas pomisle na Indiju, Kinu ili Šri Lanku. Oni koji malo bolje poznaju prilike, i na Vijetnam, Keniju ili Iran. Samo dva sata leta od Istanbula, na severoistoku Turske nalaze se najveće plantaže čaja najbliže Evropi i šeste po veličini na svetu.
Najpopularniji topli napitak azijskog kontinenta koji se na Himalajima i na Tibetu konzumira slan, sa buterom – kao supa, do sredine XX veka još nije prekrivao zelene obronke planina Kačkar, na crnomorskoj obali Turske. Tek kada su Turci odlučili da plitka pirinčana polja zamene poljima svog nacionalnog pića, negde između Trabzona i Ardešena na obali Crnog mora, počeo je da se masovno gaji čaj. Početna ideja bila je da se čaj iz ovog područja sadi radi izvoza, ali je na kraju ispalo drugačije. Sedamdeset sedam miliona stanovnika Turske, zavoleli su svoj domaći proizvod do mere da ove plantaže danas otprilike uspevaju da podmire potrebe domaćeg tržišta. Država se pobrinula i da njena kompanija „Čajkur“ ponudi najbolje otkupne cene ovog zelenog zlata, pa se kraj obala Crnog mora, na obroncima planinskog venca čaj sve više sadi. U fabrici – pogonu za izradu crnog čaja, listovi prolaze kroz proces sušenja, a zatim se pakuju u kese ili kutije, i završavaju u prodavnicama. Reski, ukusni zagasito-crveni napitak služi se u staklenim čašicama u obliku lale, uz kockice šećera pride, po ukusu.
Sečenje listova čaja, na obroncima planina Kačkar najčešće se odvija glomaznim, teškim metalnim makazama koje su jednim delom spojene velikom mekanom kesom. Kada makaze iseku gornje listove žbunaste biljke, oni direktno upadaju u kesu, a kada se ona napuni i zaveže – sama se otkotrlja u podnožje često neverovatno strmih brda na čijim se kosinama plantaže čaja najčešće sade. U podnožju listopadnih, zelenih kanjona planina Kačkar, nadomak modrih planinskih rečica koje jure ka moru brzinom koja ih pretvara u belu penu, kese čaja se preuzimaju i nose na najbliže mesto za otkup, gde se tovar meri, a sadržaj istresa u kamion. Putujući autoputem koji duž obale Crnog mora vodi ka Gruziji, spazila sam jedan takav kamion, te smo se zaustavili da fotografišem. Kraj velike vage na postolju tik do otvorenog teretnog dela kamiona, u hladu perde na podnevnom suncu, uz čašicu crnog čaja opušteno je sedeo lokalac. Kada je video da slikam, predusretljvo mi je rukom pokazao tovarni deo kamiona i ponudio da uđem u vozilo prepuno zelenih listova. Zatim mi je iz ruke uzeo fotoaparat. Tako su nastale fotografije sa listovima čaja skoro do kolena, nalik onim kada se grožđe stavi u drvene kace i gazi. I listovi koji su leteli uvis! Samo su umesto grožđa, pod mojim nogama bili listovi mog odveć omiljenog napitka.
Osim plantaža čaja, u ovom delu Turske – nadomak crnomorske obale nalaze se najveće plantaže lešnika na svetu. Žbunasto drvo koje iz zemlje raste u vidu nekoliko drvenastih grana visine oko dva do tri metra, kao i čaj, daje plodove u toku letnjih meseci. Branje lešnika obavlja se ručno – svaki plod pojedinačno, otkupna cena nije naročito povoljna i sve manje lokalaca odlučuje da se bavi ovim poslom. Njih zamenjuju oni siromašniji koji posao ne biraju, mnogi pristigli iz daleke unutrašnjosti Anadolije. Zbog plantaža lešnika kojima se ponekad ne vidi kraj, u ovom delu Turske postoji fabrika koja vrši otkup i koja je deo italijanskog giganta Ferera (Ferrero). Čuvena Nutela – krem od čokolade i lešnika, pravi se od lešnika ubranih upravo na ovom mestu – nadomak crnomorske obale Turske.
Zelena boja listova čaja i svetlo-zelene grane drveta lešnika, nisu jedine zelene nijanse planina Kačkar. Neverovatno gusta listopadna šuma, koja na najvišim vrhovima postepeno prelazi u zimzelenu, jedan je od razloga zbog čega ovaj planinski venac još nazivaju i „Turskim Alpima“. Kako bi nadimak planina bio još verodostojniji, u centru Ajdera – jednog od najlepših mesta na oko 1500 metara nadmorske visine, krave su puštene da slobodno šetaju planinskim livadama, između turista i autentičnih „jajli“ (yayla), tradicionalnih drvenih kuća. Lokalno stanovnštvo – Turci i određen broj pripadnika naroda Laz i Hemšin, nekada su do svojih domova na strmim obroncima planina stizali žičarom-sajlom (zip-line). Danas se sajlama kojih ima svuda, do jajli na strminama prevoze namirnice. Mnoge jajle danas su planinski butik-hoteli, a sajle deo turističke ponude. Osim za potrebe snabdevanja, sajle postavljaju i između dve strane klanca – u kanjonu nabujale reke, i turistima omogućavaju adrenalinski ugođaj. Zimi je dolazak do kuća gotovo nemoguć, zbog čega današnji vlasnici jajli – berači čaja ili ugostitelji, ovde obično borave tokom proleća i leta, dok se u zimskom periodu vraćaju u njihove primarne domove, najčešće u Istanbul.
S obzirom da je pre dolaska turskih plemena, ovaj deo Male Azije – osim vizantijskog, bio i deo jermenskog kraljevstva, za narod Hemšin pretpostavlja se da su poreklom Jermeni jer imaju jezik nalik jermenskom, ali nemaju pismo. Takođe, i sama reč kačkar je jermenskog porekla i označava kameni krst. U udaljenim selima iznad obala Crnog mora žive „neobični“ Turci koji govore – antičkim (pontskim) grčkim. Potomci Grka iz vremena antičkog, Pontskog kraljevstva, pre bolne razmene stanovništva između Grčke i Turske (1922 – 1923) najverovatnije su prešli u islam i time osigurali ostanak u svom zavičaju. Njihov jezik u Turskoj nazivaju i romejka (romeyka), ali je u suštini reč o verziji arhaičnog grčkog jezika koji ni današnji Grci ne razumeju najbolje, a kojim su u starom veku govorili antički Grci.
Osim krava, sajli i jajli, na kosinama livada Ajdera postoje drvene ljuljaške sa izuzetno visoko postavljenom konstrukcijom, koja omogućava da kada je zaljuljana – visoko leti. Zaljuljani do najviše tačke, posmatrali smo panorame sela, kuća i zelenih pejzaža koji su iz ovog položaja bili još čarobniji. Jedina opasnost bile su krave, koje ne mareći šetaju livadama i često prođu tik pored ljuljaške u punom zaletu, a ponekad zbog njih morate i da naglo „zakočite“. Vlasnici ovih „panoramskih“ ljuljaški naplaćuju ljuljanje, a s obzirom da ih na obroncima ima priličan broj, svi se trude da ih učine lepšim od onih kod konkurencije.
Tekst i fotografije deo su internet stranica „Umetnost putovanja“ i knjige „Umetnost putovanja II“, zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje.
Knjigu Umetnost putovanja II možete naručiti OVDE
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu
Dodaj komentar