Eksplozija mašte Kolumne

Jovana Ješić: FIKUS

MediaSfera

 

Piše: Jovana Ješić

 

Ima dana kada je čoveku potrebno da bude fikus kako kaže moja Jelena. Nije ti ni do čega, nemaš volju, inspiraciju, nemaš vetar da te nosi. Jasno pokazuješ simptome depresije i potrebno ti je da se učauriš, ne radiš ništa, potrebno ti je da budeš kao fikus, da sediš u nekom ćošku i da ljudi ne budu previše zainteresovani za tebe. Ovih dana sam ja fikus. Ima li razloga da to budem? Ako racionalno gledam verovatno nema, ali sada se racio ovde ne pita. Kaže mi Jelena da dam malo više sebe ovde, da pustim emocije do kraja, ali to mi baš teško ide. Najteža stvar je pisati o emocijama i suočiti se sa njima.




Ljudi ne žele ni da pokušaju da razumeju druge i njihove emocije. Ljudi misle da to što imaš krov nad glavom, dovoljno novca da jedeš i obučeš se i što ne trpiš nasilje da je to dovoljno razloga za sreću. Delimično su u pravu. Mnogi nemaju sve to. Mnogi su bolesni. Mnogi trpe nasilje. Mnogi nemaju dom. Mnogi nemaju hranu i vodu. Mnogi ne mogu da zadovolje egzistencijalne potrebe.

Čovek ima pravo da bude tužan i nesrećan iako je zbrinut i nema neki realan problem ili barijeru.

Imam 21 godinu. Iliti napunila sam 21 godinu, uzela sam 22 godinu. Kao mala sam mislila da će mi do sada život biti sređen na gotovo svim poljima, ali ipak nije. Toliko loših stvari se desilo i ja se osećam izgubljeno. Jurim za nekim planovima za koje se nadam da će mi doneti sreću. Onda se premorim, pregorim od tog jurcanja i potrebno mi je da budem fikus.

Ovih dana moj um odvlači moje misli u negativnu krajnost. Anksioznost se vraća. Moj lek je šetnja, šetnja koja me smiruje i opušta. Moj lek je i da dozvolim sebi da budem fikus, da budem sama sa sobom i da se tada preispitujem, da gledam film svog života i da sama sebe tešim.

Znam da će proći ovo moje fikus stanje, prošlo je već hiljadu puta. Anksioznost ne remeti moj svakodnevni život, moje planove i ciljeve, samo ih malo usporava i pravi barijere u mojoj glavi, stvara strahove. Ali uvek sebi kažem utešno: “Bog ti je dao krst koji možeš da poneseš, loši dani će proći i o njima ćeš sutra pričati bez suza i drhtanja”.

Fikus stanje me natera da se suočim sa svojim strahovima i da ih kontrolišem. Lako je učauriti se i ništa ne raditi. Mnogo je teže pokrenuti se. Mnogo je teže osluškivati sebe, a to je nešto što je svako od nas dužan da radi, da osluškuje sebe i da otkrije ono što ga ispunjava i da onda to radi svakog dana.

Ja znam da mogu više i da mogu bolje, ali me anksioznost i paranoja ponekad blokiraju. Isto kao i sve vas. Svako od nas mora da bude racionalan i da prevaziđe svoje barijere i da radi na sebi. Ja hoću da radim na sebi, hoću da se disciplinujem da ranije ležem u krevet. Bioritam mi se potpuno promenio i to mi ni malo ne prija. Želim da više brinem o sebi i o onome što moje telo traži.

Trudim se i učim da budem dobro i da se pokrenem. Lako je učauriti se, ušuškati se u nerad i dopustiti da to preraste u nezadovoljstvo, tugu, razočarenje i depresiju. Teško je pokrenuti se, a to moram, moramo svi! Stavimo fokus na dobre stvari i krenimo, korak po korak. Savladaćemo strah, pobedićemo anksioznost, bićemo dobro.

 


 

Jovana Ješić


Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/

 

 




NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .