Diktafon

Filip Bulatović: Džez se sluša sada samo uživo

MediaSfera

 

Piše: Jovana Ješić

Foto: Filip Bulatović, privatna arhiva

 

 

Njegov ples je mnoge prijatno iznenadio.  Iako voli da pleše, to nije ono po čemu je Filip Bulatović najprepoznatljiviji. On je dirigent, džez pijanista, di – džej, kompozitor. Za sebe kaže da je uživalac muzike, a njegov stvaralački opus posvećen je ženama i muško – ženskim odnosima.




U ram za Filipovu biografiju staje da nakon završene srednje muzičke škole “Stanković” upisuje muzičku akademiju u Kelnu, gde formira svoj prvi internacionalni trio. Ubrzo izdaje i svoj prvi trio album ,,Filip Bulatovic Trio – Live At Bechstein Centrum’’ a godinu dana kansnije osvaja 3. mesto na internacionalnom takmicenju za džez pijaniste u Freiburgu. Prvo autorsko iskustvo u pop/funk muzici započinje kompozicijom “Love And Trust” kao autor, producent i tekstopisac. Tada postaje i član Udruženja Kompozitora Srbije. 2015. godine svoju karijeru nastavlja u gradu džeza, Njujorku. Zatim sledi i snimanje albuma “Portrait In Black And White” koji izdaje 2016. godine. U svoj rodni Beograd vraća se Nakon izbijanja pandemije izazvane korona virusom, Filip se vraća u Beograd i postaje član Big Benda RTS-a. Ubrzo nakon toga postaje dirigent orkestra. Uskoro će posle dužeg vremena nastupiti sa svojim devtočlanim bendom u Bitef Art Cafe-u.

U petak, 8. aprila, će održati svoj peti koncert u Bitef Art Cafe-u i predstaviće novi singl “Ti i ja”, tim povodom razgovarali smo sa Filipom Bulatovićem.

Možete li nam otkriti šta znači Vaš pseudonim MAPO KEYS?

F.B: Filip Bulatović postoji i kao narodni pevač, pa se jako teško dolazi i do mojih pesama te sam ja tako krenuo u potragu za pseudonimom. Mislio sam da ću nastaviti da živim u Njujorku i tada sam želeo da nađem neko univerzalno ime, koje će opet imati neko značenje. MAPO znači “Multiple Artistic Personality Order” do te skraćenice je došlo kroz razgovor sa mojom tadašnjom cimerkom iz Njujorka Tijanom Đurđev.

U tom trenutku sam završavao svoju drugu pesmu, organizovao sam svirku za svoj džez trio, pa sam tražio po gradu gde bih mogao da budem di – džej, a ona mi je tada rekla: “Čoveče daj odluči se! Hoćeš jednu stvar”, ja sam joj na to rekao “ne mogu da se odlučim, želim sve”, a ona mi je rekla da imam “Multiple Personality Disorder” iliti poremećaj višestruke ličnosti. Ja sam je pitao šta sada da radim, a ona mi je rekla: “ali dobro, taj poremećaj imaš samo na nivou umetnosti, onda imaš “Multiple ARTISTIC Personality Disorder, ako hoćeš sve da radiš što ti onda ne napraviš pseudonim pa da ti sve što radiš bude pod jednim imenom i da ti umesto “disorder” bude “order”?” MAPO je trebalo da mi bude pseudonim, međutim video sam da već postoji nekoliko njih sa tim pseudonimom, pa sam onda dodao “KEYS”, a to je zapravo skraćenica za keyboard (klavijatura). Tako je nastao moj pseudonim “MAPO KEYS”.

Koji su Vaši hobiji? Vaša interesovanja?

F.B: Prvenstveno ja najviše volim muziku. Ja sam stvaralac i uživalac muzike. Što se hobija tiče, nema ih mnogo, sport, PES igrica za fudbal, plivanje i to je to. Voleo bih da mogu da letim, ali još ne znam da budem pilot.

Vi ste jedan od retkih koji je izašao iz tog nekog nametnutog “kalupa” očekivanja. Koliko je teško objasniti ljudima da ne moraš da budeš samo dirigent i da je okej da sva svoja interesovanja prikažeš i da na taj način daš svoj lični pečat?

F.B: Pa znate kako, teško je onoliko koliko to vas pogađa. Nekada mi teško padaju mišljenja nekih mojih kolega, ali srećom moji najbliži prijatelji me podržavaju u tome. Ljudi koji me znaju lično najbolje misle da ne radim ništa loše i onda kada dobijem njihov “Amin” nemam potrebu da se pravdam dalje. Bitno mi je da oni to razumeju i onda znam da radim pravu stvar. Za mišljenje ostalih me je baš briga.

Nedavno ste u jednom intervjuu  izjavili da je “svrha svakog performansa da izazove lep osećaj kod publike”, kakav osećaj Vi želite da izazovete?

F.B: Ljubav.

U detinjstvu ste saznali da imate apsolutni sluh da li Vas je to saznanje primoralo da se opredelite za muziku ili je muzika bila Vaša ljubav?

F.B: To je samo neki poklon koji možete da dobijete. To saznanje je samo dobitak, apsolutno nije bitno i nije uticalo na moje opredeljenje za muziku. Ja sam imao toliko strogog profesora u Nižoj muzičkoj školi pa sam maltene razmišljao da ostavim klavir, jer mi se smučio taj vid vežbanja, pa zbog ljubavi prema muzici nisam odustao. Ljubav prema muzici je nadjačala sve.

San svakog profesora je da predaje na najprestižnijim akademijama, san svakog novinara je da radi u najboljem mediju, šta je onda san muzičara, šta je Vaš san?

F.B: Moj san je da ja izvodim svoju muziku pred što više ljudi i da na taj način usrećujem što više ljudi.

Recite nam nešto više o radu Big Benda RTS-a. Kako se postaje njihov član?

F.B: Ko god da dolazi u Big Bend dolazi na probu, na preporuku, provede neko vreme u Big Bendu pre nego što bude pozvan da bude njegov deo. Još kao klinac sam dolazio na probe da slušam Ivana Aleksijavića, mog mentora i slobodno mogu reći svog omiljenog pijanistu sa ovih prostora, a onda sam krenuo i da sviram sa sadašnjim direktorom benda Fredijem Stanisavljevićem, tada je on svirao aktivno po gradu. Svirao sam sa njim i sa sadašnjim urednikom Markom Đorđevićem. Ja sam od Fredija, biću iskren, čak i pre nego što sam otišao u Njujork dobio poziv da se priključim Big Bendu kao pijanista, međutim tada sam imao druge planove i samo zbog tih razloga nisam pre pristupio Big Bendu. Ne znam koji bi moj put bio da sam tada pristao i da sam ostao ovde. U svakom slučaju, poziv je ponovo usledio nakon mog povratka u Beograd i tada sam rešio da prihvatim poziv i za početak sam bio pijanista.

A kako ste postali dirigent?

F.B: Mi smo tada već imali jednog klaviristu, u tom momentu sam ja bio drugi klavirista. Po zakonu ima mesta za klaviristu i klavijaturstu i to je opravdano. Tražio se dirigent, Fredi me je predložio za dirigenta. Ja sam stao ispred orkestara. To je bila proba i za mene i za bend. Onda je usledio jedan lakši koncert, za njim i jedan teži koncert. Nakon toga se ispostavilo da funkcionišemo dobro zajedno i tako je zapečaćena saradnja. E sad, koliko će to da traje ja ne znam, nadam se što duže.

Koliko je teško voditi sve te ljude?

F.B: Meni nije teško. Mada sve zavisi od dana, kako su oni raspoloženi, da li su dovoljno fokusirani muzičari. A zavisi i od mene, možda ja nekad imam manje živaca i tada mogu da budem baš netrpeljiv, ali što se same muzike i posla tiče nema šta da bude teško. Slično je kao pravljenje pop muzike. Ja sedim kod kuće, slušam i nameštam neke elemente, a ovde radim sa živim ljudima i pokušavam da ispravim i namestim nešto što mi se ne dopada. Samo taj deo koji nije vezan za muziku, već zavisi od nas samih, našeg raspoloženja može nekad da bude izazovan.

Dugo ste živeli i stvarali u Njujorku, pa  nam recite koliko se razlikuje muzička scena u Srbiji i Njujorku?

F.B: Mnogo se razlikuje. U svakom aspektu. Ne znam odakle da počnem, pre svega od uslova. Ako pričamo samo o džez muzici, mi nemamo ni jedan džez klub, u Njujorku ih ima bar 20. Ako pričamo o džez koncertima, Big Bend se trudi da ima džez koncert jednom mesečno, u Njujorku su džez koncerti gotovo svakog dana. Mi imamo jedan džez festival godišnje, u Njujorku ih ima više. O konkurenciji neću ni da pričam, jer je ogromna.

Foto: Srđan Kalinić

S obzirom na to da ste se školovali u inostranstvu recite nam da li se i koliko razlikuje rad muzičara tamo i ovde?

F.B: Isto kao i NBA i naša košarka. Sve je stvar discipline. Muzičar u Njujorku ode na 3-4 probe dnevno, mi u Srbiji, mislim na najveći orkestar, odnosno na Big Bend, imamo jednu probu dnevno u trajanju od 4 sata, ponekad ih imamo ih više. U Njujorku sam posle jedne probe išao na drugu, pa posle nje na treću, pa uveče smo imali koncert ili neku laganu svirku i tako svaki dan. NBA igrači treniraju 3- 4 puta dnevno, u Evropi se trenira jednom, eventualno dva puta dnevno. Ne bih da zvučim sad kao da se žalim ili vređam, ali jednostavno kilometraža koju Amerika prelazi je sumanuta, ne znam da li ćemo mi ikada to moći da postignemo. U svetu bendovi mnogo vežbaju zajedno. Može muzičar individualno da vežba, ali da ima priliku da vežba sa više različitih bendova po ceo dan moguće je samo u Americi.

Slušamo li džez muziku u Srbiji?

F.B: Stvarno ne znam. Evo ja prvi lično ne slušam toliko džez, ja sad slušam najviše house i disco muziku. Slušam to što radim, što moram da miksam i menjam. Ili slušam svoju muziku, u smislu nešto što nisam završio, na šta treba da obratim pažnju. Mislim da se džez sluša sada samo uživo, retko ko sluša džez kod kuće.

Šta Vas je navelo da se vratite u Srbiju?

F.B: Pandemija. Za nekog ko je frilenser muzičar nije baš jednostavno da živi u Njujorku. Ja sam baš iz tog razloga se vratio.

Zbog čega ste onda odlučili da ostane u Srbiji?

F.B: Zbog porodice, prijatelja, posla. Samo mi se dešavaju lepe stvari, tako da mi ne bi bilo lako da sve to ostavim, zato i ostajem.

Za sada imate samo dve pesme na srpskom jeziku – “Mirisi u Magli” i novi singl “Ti i ja”. Recite nam koju poruku pesme nose kao i kakvi su utisci slušalaca?

F.B: Moji prijatelji kažu da im je pesma “Mirisi u Magli” jedna od naših omiljenih pesama što se tiče domaće muzike. Pesma “Ti i ja” još nije izašla, izlazi tek za koji dan. Moj stvaralački opus je posvećen ženama, muško – ženskim odnosima. Kroz pesmu se ja obraćam ženama, ili se neka žena obraća muškarcu. Nekad su to moje biografske problematike, teme, nešto što sam proživeo, a nekad je to produkt moje mašte, neki zamišljeni scenario. Ja nemam želju da pošaljem ovakvu ili onakvu poruku, pogotovo ne neku političku, samo pišem ono što osećam u tom trenutku. Ja zapišem, stavim na papir, a svako prema sebi neka pronađe poruku koju želi.

U Bitef Art Cafe-u nastupate 8. aprila sa Vašim bendom. Ako se ne varam ovo nije prvi put da upravo ovde nastupate…

F.B: Ovo je peti put da sviramo u Bitefu. Istorija mog benda počinje sa Filip Bulatović Funk Edition to je bio prvi put kada je trebalo da ja izvedem moje pop numere uživo na televiziji u emisiji “Tri boje zvuka” i ja sam jako entuzijastično za to snimanje skupio 13 ljudi i raspisao aranžmane. Nisam mogao da smanjim broj muzičara, delovalo mi je da je neophodno da imam 13 ljudi u bendu. To je bio prvi put da sam ja krenuo da izvodim svoju pop muziku. “Qzama Quartet”, čiji sam ja deo, se razvijao paralelno sa tim još od 2012. godine i onda sam ja polako krenuo da rearanžiram neke pesme koje sam pisao za taj “Qzama Quarter” za taj novi veliki bend. I tako, postojao je proces da bismo na kraju došli do devetočlanog sastava. Proces je bio dug. Kada sam dobio poziv da nastupam u Njujorku u jednom od najboljih klubova za ovu vrstu muzike moj bend sam sveo na 10 članova. Nakon toga je krenulo i da se menja ovo oko mog pseudonima i po povratku u Beograd moj bend je imao 9 članova.

Predstavite nam članove Vašeg benda.

F.B: Moj devetočlani bend se sastoji od 2 vokala, 4 duvača (2 trube i 2 saksofona) i ritam sekcije (bubanj, klavir i bass). Ilija Mihajilović je prvi član koji je nastupio u Njujorku sa mnom, a potom i u Beogradu. Aleksandra Bjelić Aleksijević je vokalna solistkinja sa kojom najduže sarađujem. Sada imam najbolje muzičare u bendu sa ovih prostora. Peđa Milutinović je bubnjar koji ima autorski CD iza sebe, Dragan Ivanović koji je i basista VanGogh-a, u mom bendu je i prvi trubač Big Benda Nikola Cvetković, tu je Andrija Gavrilović koji je producent i trubač, kao i Rastko Obradović saksofonista Big Benda, moj prijatelj Luka Ignjatović koji je profesor saksofona na Akademiji. Dakle, stvarno je to jedna sjajna ekipa. Ovog puta je Ilija Mihajilović u Bostonu na studijama, pa njega menja Marko Vlahović.

Šta je ono što ćete osim dobre muzike pružiti publici na koncertu?

F.B: Dobro pitanje, ali ja ne volim i ne želim ništa publici da obećam, ali mogu da kažem samo šta je do sad bilo, a to je da će da uživaju i da će da zaborave na svakodnevicu i probleme. Publici ću pružiti putovanje u nepoznato i interesantno. Publika će se lepo provesti, biće tu dosta dobre energije, dosta pozitivne energije.

Imate li u planu još neki koncert ili pak gostovanje na nekom festivalu?

F.B: Što se Big Benda tiče imamo bogatu sezonu. Što se tiče mog benda za sada će biti samo ovaj koncert, sigurno ću imati neke nastupe kao di – džej, ali za sada to ništa nije isplanirano. Ko god želi da bude u korak sa svim tim nastupima predlažem mu da me zaprati na Instagram-u, jer sam na toj mreži najaktivniji i tu kačim sve svoje nastupe i planove.

Hoće li biti reprize koncerta?

F.B: Ja pravim jednom kvartalno koncert, tako da reprize dan posle neće biti. Kada će biti sledeći koncert zavisi od interesovanja, logistike i obaveza svih nas.

I za sam kraj, recite nam koji su Vaši dalji planovi?

F.B: Samo da stvaram! Ja bih voleo da više stvaram. Mislim da je tempo kojim ja stvaram jako spor. Stvaram jednu pesmu godišnje. Problem je što ja to radim jako studiozno i baš do detalja, Trudim se da radim to na svetskom nivou. Zato sam i angažovao producenta iz Australije. U pitanju je producent JaFunk, jedan od meni najbolji producent house muzike.Voleo bih da stvaram više i brže.

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu

 

 

 




Vodovodska 187 L

PTICE NA UZGLAVLJU

Jedna od mnogih

(Post) istina (post) demokratije

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .