Eksplozija mašte Kolumne

Jovana Ješić: Emotivna praznina

MediaSfera

 

 

 

Nedelju veče najčešće provodim sa knjigom u jednoj i vinom u drugoj ruci, zavaljena u fotelju, odmarajući telo i um od nedeljnih obaveza. Prošlu nedelju sam provela u krevetu potpuno bezvoljna. Uveče sam odgledala film “Pariz može da sačeka”. Otišla sam rano u krevet, ali mi san nije dolazio na oči. Razmišljala sam o dečku i o hrčku. O dečku kog nemam i o hrčku i njegovom točku.




Osećam se kao hrčak. Danas sam se ceo dan mrcvarila po krevetu kao hrčak po piljevini, ali sve prethodne dane sam provela kao hrčak u točku. Trčim, trčim i čini mi se da samo tapkam u mestu. Svaki dan mi je isti. Jurcanje na sto strana. Konstantan rad na ostvarivanju svojih snova, ali i konstantan rad na stvarima koje su deo života svakog od nas, a to je kuvanje, čišćenje i nabavka. Pre par meseci sam ostvarila jedan od svojih većih snova. Tada nisam ništa osetila, rekla sam sebi “dobro, idemo sada dalje, čekaju se druge stvari”. To me je jako uplašilo. Nisam ispoljila ni jednu jedinu emociju. Osećam da sam emotivno prazna. Tek kasnije sam sebe naterala da mislim o tom ispunjenju svog sna kako bih došla do nekih emocija. Kažem drugarici “kada čovek ostvari svoj san, on je presrećan, a ja samo tražim razlog da to ne budem”.

“Razumem te, jasno mi je sve to. I ja sam baš kao i ti emotivno prazna, mislim da nam fali neko sa kime ćemo da podelimo sreću. To je normalno, imamo prijatelje i porodicu, ali prosto sada smo u tim godinama, prirodno je da sada u najplodnijem periodu života želimo nekoga kraj sebe. Želimo da volimo i da budemo voljene i da kasnije stvaramo i svoje porodice. Sada samo želimo da na kraju dana budemo sa nekim, a ne same”, odgovara mi drugarica.

Dugo sam razmišljala o njenim rečima. Ja želim nekog kraj sebe, ali želim i da budem sama. Volim da izađem sama, da prošetam, da odem sama na kafu, sama u šoping centar, sama u pozorište. Volim da budem sama sa svojim mislima, ali opet želim i da imam nekoga kraj sebe. Čovek nije stvoren da bude sam. Neda Arnerić je jednom rekla “Dođete kući, skuvate kafu, sednete u fotelju, a oko vas tišina. I svako sam bira šta je to… Samoća ili sloboda”, za mene je to sloboda, ali ako se to ponavlja svakog dana ta sloboda postaje samoća. A ja to ne želim, ne želim da se moja sloboda pretvori u samoću.

Već dugo sam sama, bilo je par prilika da se moj status veze iz slobodna promeni u zauzeta, ali nisam želela da kraj sebe imam nekog pored kog ću se osećati usamljeno i prazno. Nije mi potreban neko samo da zadovolji moje potrebe, nekako mi je sve teže “kliknuti” sa nekim. Mislim da sam ja više zaljubljena u ideju o ljubavi, nego u samu osobu. Zaljubljena sam i želim onu filmsku ljubav, koja je po svemu sudeći moguća samo u filmu.

Plašim se da zbog tog mog zaljubljivanja u ideju o ljubavi ni sa kim na kraju se neću osećati potpuno, neću se ostvariti kao žena. Ali ko zna, možda je naišao samo takav period emotivne praznine. Sve u svoje vreme, uskoro će doći nešto dobro ili neko dobar, a i ako ne dođe, znate kako kažu, žena će se u životu ostvariti kao žena uz pravog ili uz potpuno pogrešnog muškarca. Sve zavisi od toga koliko brzo uči.

 


 

Jovana Ješić


Rođena je 20.01.2001. godine u Beogradu. Studentkinja novinarstva koja kroz tekstove promoviše svoj pogled na svet. Radi kao novinarka Original magazina i PR književnice Ljiljane Šarac. Hobi joj je pisanje, u slobodno vreme čita knjige i bavi se preduzetništvom. Promoviše svoj pogled na svet i oplemenjuje čitalački um tekstovima koje piše. Voli da putuje. Ima svoju stranicu: https://jovanajesic.wordpress.com/

 

 

 



NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .