U potrazi za skrivenim blagom Mađarske – pođimo na istok

MediaSfera

Piše: Smiljana Popov

Foto: Smiljana Popov, ©Hungarian Tourism Agency

U ovoj epizodi vodim vas u ne tako poznat, a tako živopisan kutak Evrope gde živi jedno od najlepših sela na svetu i prvo na planeti proglašeno za kulturno blago. Tu je i glavni grad mađarskog baroka, ali i najseverniji grad Osmanskog carstva.

Kakav grad kontrasta: u toj “mađarskoj Atini” i “gradu crkava” i danas stoji najseverniji minaret Starog kontinenta. To je i “Grad hrabrih” sa najjačom evropskom srednjovekovnom tvrđavom koja je odolela dvadeset puta brojnijoj opsadi Turaka… To je i grad gde je 35.000 Srba sa patrijarhom Čarnojevićem našlo dom bežeći od Turaka. U blizini je i jedan od svega tri prirodna svetska fenomena (a jedini u Evropi!) – dolina lekovitih voda u slanom brdu. Ovaj kraj je najpoznatija vinska regija Mađarske čuvena po najpoznatijem slatkom vinu na svetu – Tokajac, ali i čuvenom crvenom – Bikova krv… Na ovom putešestviju otkrivam vam nedovoljno poznatu – istočnu Mađarsku, koja me je nenadano očarala.

 Prvo selo na svetu – zaštićeno kulturno blago

Kad od Budimpešte krenete na severoistok, na nekih 100 km u dolini ispod planina Čerhat drema jedan od najneobičnijih muzeja koje sam videla – muzej pod otvorenim nebom sa 58 kuća koje čuvaju neko davno prošlo vreme seoskog življenja – pre struje, mašina i tehnoloških čudesa. Dobrodošli u prvo selo na svetu (i jedno od svega tri na planeti) koje se još 1987. godine našlo na UNESCO-voj listi svetske kulturne baštine.

 Dobrodošli u Hollókő, tradicionalno mađarsko selo koje je sačuvalo i konzerviralo autentičnu ruralnu arhitekturu s kraja 19. veka, ali i starovremenski način života, netaknut modernizacijom. Holoko na mađarskom znači “Gavranov kamen”. Na ulazu u selo dočekuje vas njegov simbol – skulptura velikog crnog gavrana, jer legenda kaže da su gavrani skriveni u kamenju izgradili moćnu tvrđavu u brdu, iznad sela., koja se u istoriografskim spisima spominje još u 14. veku.

U Holoku i danas živi mala etnička zajednica paločkih Mađara, koja je prvobitno, po naseljavanju u Panonsku niziju, živela u severnim delovima Mađarske.

To pastoralno seoce (izmišljeno za neku mađarsku Hajdi) ima jednu ulicu, katoličku crkvicu, zamak na brdu iz 13. veka i 58 kuća sa kamenim temeljima i božanstveno izrezbarenim drvenim tremovima. Tu npr. živi lokalni grnčar koji će vam pokazati svoje tradicionalne rukotvorine. U tradicionalnim krčmama-domaćinstvima možete probati lokalne specijalitete, tzv. hungarikume, a u nekima od seoskih kućica smešteno je par muzeja (Babamúzeum ili muzej lutaka, seoski muzej ili Falumúzeum i Postamúzeum) koji slikovito pričaju o običajima, nošnji i načinu života Paloka koji ih čuvaju i u 21. veku.

Pokazali su nam nešto od narodnih nošnji, koja se, verovali ili ne, u ovom selu održala do 60-ih godina 20. veka, pa i kasnije. Jer tradicionalni Paloci dugo su se opirali urbanizaciji, nisu migrirali na rad u gradove – te su u svom rodnom Holoku očuvali drevni, autentični način života svojih predaka. Zato su se i našli na UNESCO-voj listi svetske kulturne baštine kao prvo selo na svetu koje je ponelo tu laskavu titulu. Pokazali su nam kako se mlada sprema za svadbu i oblači na desetine podsuknji, koje simbolizuju širok stas, te i plodnost.

Razume se da do sela dolazite asfaltnim putem, da Holoko ima struju i internet (selo se deli na Staro i Novo), no oko 300 starijih stanovnika, uglavnom penzionera, čuvaju paločku tradiciju – u gastronomiji, verskim običajima i folkloru, dok su tek malobrojni mladi zaposleni u turizmu. Holoko obilaze turisti iz celog sveta. Posebno je živopisan i atraktivan Uskrs u ovom selu, jer je rekonstrukcijom starih običaja nastao čuveni festival i svojevrsna turistička atrakcija, te se u to  malo etno selo oko najsrećnijeg hrišćanskog praznika slije više desetina hiljada ljudi sa svih strana.

U subotu pre Uskrsa, na seoskim gastronomskim svečanostima svi su dobrodošli da probaju ​​niz tradicionalnih mađarskih delikatesa i poslastica, pričaju mi upućeni, poput mađarske uskršnje pršute koja se puši i konzervira nekoliko meseci ranije, domaće štrudle i palinke (mađarske voćne rakije).

Hiljade posetilaca festivala degustira najbolje lokalne proizvode s domaćim džemovima, pecivima, medom, a seoska kuća sira putnicima namernicima pokazuje kako se tradicionalno pravi sir. Običaj nalaže da se svi mladi obuku u tradicionalnu nošnju Paloka: mladići onda po selu jure devojke da bi ih polili vodom – kako bi one ostale zdrave i mlade. Nekada je tradicija nalagala da se devojke dobrano poliju kantom ledene bunarske vode, danas je taj običaj poprimio svoju simboličnu varijantu: parfem ili tek malo vode. Kao nagradu, dečki koji zalivaju devojke dobijaju šarena jaja, slatkiše ili pića.

Pored uskršnje manifestacije, koja je najposećenija, u Holoko se rado dolazi i poslednjeg vikenda u julu, kada se održava paločki folklorni festival (Palóc Szőttes Fesztivál), a druge nedelje u septembru – vinska parada.

Savet

Kolima vam iz Budimpešte do Holoka treba sat i po; možete i autobusom – radnim danom jednom dnevno i dva puta dnevno vikendom, kreće sa stanice u blizini stadiona Puskás Ferenc. U tom slučaju treba vam dva sata do Holoka. Idealan izlet iz Budimpešte. Toplo preporučujem, posebno kad je lepo vreme, jer je priroda oko ovog seoceta čarobna. Kako stanovnici Holoka žive od turizma – kućice je moguće iznajmiti za smeštaj i mogu samo da zamislim kakav je doživljaj spavati u jednom od najlepših sela na svetu…Tamo gde je vreme stalo…

„Mađarska Atina“ – najjača tvrđava Evrope

Na 140 km istočno od Budimpešte leži Eger – centar mađarske arhitekture baroknog stila, poznat kao “mađarska Atina”. Razaranja Drugog svetskog rata ovaj gradić nisu dotakla, te je njegov barokni štimung u potpunosti ostao neokrnjen. I to je glavni utisak koji sam ponela iz Egera – teške, burne ali i raskošne naslage vekova koje je ovaj šarmantni gradić preturio preko svojih pleća – jasno su vidljive i danas. I šetnja tim šarmantnim gradićem vam dođe poput svojevrsnog istorijskog vremeplova. Tu je i srednjovekovni zamak, i grad monumentalnih crkava i katedrala, baroknih zdanja u raznim bojama, čuvenog Liceja sa prvom mađarskom školom medicine, a istovremeno je taj glavni grad mađarskog baroka i nasjeverniji grad Otomasnkog carstva u kom i danas stoji najseverniji minaret Evrope. Eger – srpska Jegra, bio je svojevrsna enklava našeg naroda i utočište Srba od 17. do 19. veka.

Elem, predlažem da vas povedem u šetnju Egerom. Njegovim urbanim pejzažom suvereno vlada srednjovekovna tvrđava, najpoznatija u Mađarskoj. Ali i šire. Jer to je utvrđenje u svojevrsnoj “staljingradskoj bici srednjeg veka” odbilo stravičnu opsadu Turaka, koji su 1522. godine stigli dovde. I gle čuda, ovaj ih je neveliki zamak zaustavio! To nam priča domaćin Gabor, iz perspektive hrabrog branioca zamka tokom turske opsade, inače profesor istorije i kustos muzeja u tvrđavi. Proveo nas je kroz lagume i tamnice utvrđenja u kojima izložbena postavka vraća u vreme strašne bitke za Eger. Turaka je bilo 15 puta više i ta je mnogoljudna, snažna, vojno superiorna i neuzaustavljiva otomanska vojska prvi put zaustavljena. Bio je to presedan. I dalje nije mogla. I neće moći proći više od 70 godina, te je egerski zamak dugo bio granica i štit hrišćanske Evrope. Sve do 1596. godine kad su ga Osmanlije zauzele i držale 91 godinu. Dok su ostalim delovima Mađarske Turci vladali 145 godina, ovde su se najkraće zadržali.

Domaćin Gabor napomenuo nam je da su leti u tvrđavi česti viteški turniri i sajmovi narodnih zanatlija, te dragi čitaoče, potencijalni putniče namerniče, imajte i to u vidu ako biste da posetite ovaj prešarmantni gradić.

Najseverniji grad Osmanskog carstva

Iz doba kad su Egerom vladale Osmanlije (1596 – 1687) ostao je sačuvan 40 metara visok minaret, sa 97 spiralnih stepenika. Taj, danas najsjeverniji minaret Evrope, ovom mađarskom, baroknom gradiću daje posve živopisan, egzotičan kontrast.

Ne znam jeste li znali – Mađarska je zemlja sa najviše sačuvanih turskih hamama u kojima se i danas može kupati. Tako je najreprezentativniji primerak tog turskog nasleđa javnog kupatila, tj. hamama baš u Egeru. Ovde se možete banjati u 6 bazena, a najimpresivniji je onaj ispod zlatne kupole stare 400 godina, koja je obnovljena, baš kao i veliki broj hamama širom Mađarske. Zamislite doživljaj kupanja u tradicionalnom turskom osmougaonom bazenu sa 200 000 komadića pozlaćenog mozaika, uz penu i čaj od jabuke.

U Egeru su sačuvani ostaci i Valide Sultan hamama, tj. Hamam sultanove majke. Zanimljivo je da je u Osmanskom carstvu vladao običaj da majka ide na gledanje buduće snaje i procenjivanje one koja će biti najbolja supruga njenom sinu. Javna kupatila bili su tradicionmalna mesta za to, ali i predstavljanje mlade, tj. upoznavanje dvaju porodicu kroz ritual javnog kupanja i slavlja u hamamu.

Srpska Jegra

Pored Budimpešte i Sentandreje, ta velika seoba Srba je bežeći od Turaka našla utočište i u drugim mađarskim gradovima – Segedinu, Pečuju i Egeru. Eger je mkoje najlepše otkriće na ovom putovanju. Zahvaljujući Turističkoj organizaciji Mađarske, koja nas je odvela u Srpsku pravoslavnu crkvu u Egeru.

Naime, patrijarh Arsenije Čarnojević  1690. doveo je čak 35.000 srpskih porodica u Jegru, kako su Srbi zvali ovaj mađarski grad.  Zna se da su od 17. veka koristili avgustinsku crkvu, da bi im tek 1785. car Jozef II dozvolio izgradnju današnje crkve u stilu kasnog rokokoa.

U periodu od 16. do 19. veka u Egeru je živela značajna srpska zajednica. Crkva Svetog Nikole po svojoj unutrašnjoj dekoraciji jedna je od najraskošnijih u Mađarskoj, a njen ikonostas slovi za jedan od najlepših baroknih ikonostasa u srpskom pravoslavnom svetu. Danas je crkva Svetog Nikole pretvorena u muzej, jer u Egeru gotovo da nema više pravoslavaca.

Pored crkve je i rodna kuća sa spomen sobom Mihaila Vitkovića, poznatog srpsko-mađarskog pesnika i uvaženog peštanskog advokata, poreklom iz Hercegovine. Mihailo Vitković (1778-1829) bio je saradnik Letopisa Matice srpske. Istovremeno je 1825. godine postavljen u delegaciju koja će stvoriti Mađarsku Akademiju nauka. Bio je blizak sa slavnim grofom Sečenjijem i postao jedan od prvih članova mađarske akademije od 1827. godine.

Vitković je „prvi“ upoznao „strani svet“ tj. Mađare, sa našim narodnim pesmama, koje je prevodio na mađarski. Pisao je na mađarskom i rasprave o Srbima – njihovom jeziku, veri, istoriji, pesništvu. Zdušno i plemenito je radio na međusobnom upoznavanju i zbližavanja dva naroda.

Bikova krv iz Egra

Ne zaboravite da je istočna Mađarska, a posebno Eger i njegova okolina najznačajnija vinska regija u zemlji, sa bogatom vinarskom tradicijom koja datira još iz 11. veka. Najpoznatije vino je suvo crno Egri Bikavér (Bikova krv), izrazito tamne boje i jake arome, koje se proizvodi od bar tri različite vrste grožđa. Legenda kaže da je 1552. godine  turska vojska koja ej opsedala tvrđavu, verovala da vitezovi Egera piju krv bikova i tako stiču svoju herojsku snagu. Bikovu krv kušala sam u vinskim podrumima u gradu, a obavezna turistička destinacija je Szépasszony-völgy (Dolina lepih žena), 20-ak minuta od grada sa preko 200 vinskih podruma.

p.s Mađarska reč koju sam najlakše i najslađe naučila je njihovo “živeli”, tj. zdravica kad se kucnete čašama: Egészségedre!” (egešegedre), tj. želimo da piće služi zdravlju. Mislim da će vam koristiti…

Savet

Iz Budimpešte do Egera postoji direktna autobuska linija koja polazi sa stanice u blizini stadiona Puskás Ferenc. Vožnja traje oko dva sata. Takođe, sa stanice Keleti ide direktan voz, a vožnja takođe traje oko dva sata.

Kako Eger ima i zanimljivih muzeja (npr: Muzejamarcipana), ali i istorijskih znamenitosti: nadbiskupska palata, Licej sa raskošnom bibliotekom (druga najstarija u Mađarskoj), crkava i katedrala (druga po veličini u Mađarskoj), šarmantnih kafea, restorana i galerija, izlet na jedan dan ne bi bio fer prema ovom gradu, jer za jedan dan je nemoguće sve obići te vam toplo preporučujem da prespavate I odvojite koji dan i za kulturni, verski, vinski turizam… I medicinski razume se, u termalnim vodama turskih kupatila.

 Prirodno svetsko čudo – slane krečnjačke terase na slanom brdu

Istočna Mađarska je stvarno otkriće! Na svega 90 minuta vožnje od Budimpešte leži prirodni fenomen koji postoji na svega tri mesta na celoj planeti. Minerali termalnog izvora u Egersaloku slivaju se niz padinu stvarajući snežno bele, slane krečnjačke terase na 1200 kvadratnih metara. Pored Pamukalea u Turskoj, ovako nestvaran pejzaž možete videti još samo u Nacionalnom parku Jeloustoun u Americi, verovali ili ne. Nažalost, padini u Egersaloku se ne može prići preblizu, jer voda koja izvire je 65-68 stepeni Celzijusa, ali se sa razdaljine od 4-5 metara možete diviti neverovatnim oblicima i gotovo bajkovitim formacijama koje su tokom noći osvetljene u duginim bojama.

Termalna voda u Egersaloku sadrži 30 različitih mineral, kalcijum, magnezijum i bikarbonate, te je u velnes hotelu “Saliris Resort”, koji se nalazi u blizini slanog brda, moguće bansko lečenje arteroskleroze, oboljenja zglobova, reumatskih tegoba, povreda kostiju, neuritisa, metaboličkih poremećaja i nekih ginekoloških i kožnih problema, tvrde upućeni…Nisam stigla da se brčnem, ali su ove snežno bele terase u slanom brdu – moje kade iz snova za neko od sledećih putešestvija po Mađarskoj…

(NASTAVIĆE SE…)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu