MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
U komediji od četiri čina „Galeb“ koju je napisao Antoan Pavlovič Čehov, Jelena Andrejevna govori Ivanu Petroviču sledeće: „Svet ne propada od razbojnika ili od požara, nego od mržnje, neprijateljstva i rata.“
Danas je tačno nedelju dana od kako je počeo rat u Ukrajini.
Već nedelju dana od kako otvorim oči čitam vesti, a ne Instagram.
Čitavu nedelju osećam nelagodnost i steže me oko srca.
Ja nisam dete devedesetih, ali o tim godinama mnogo znam. Nešto sam naučila iz knjiga, nešto su mi roditelji i prijatelji rekli. Svi oni se sećaju da su se skrivali u komšijskim podrumima, još se sećaju zvuka sirene. Slike i snimci iz Ukrajine ponovo otvaraju njihove rane, a ni nama koji nismo osetili rat, kojima je zvuk sirene nepoznat, baš kao i skrivanje u podrumu nije svejedno kad vidimo šta se dešava u Ukrajini.
Neki kažu da je Ukrajina daleko i da ne treba da nas se tiče šta se kod njih dešava. Neki drugi prave zalihe brašna i konzerviranih gotovih jela.
Ja ne pravim zalihe. I ne mislim da je Ukrajina daleko. Ja se samo plašim.
Plašim se za čovečanstvo. Plašim se za ukrajinski narod. Plašim se i za ruski narod. Plašim se za svoju zemlju. Za svoje bližnje. Za sebe.
Plašim se sveta u kom živim. Plašim se političara. Plašim se donosioca odluka.
Ne mogu da verujem da se u 2022. godini ovako nešto dešava. Ne mogu da verujem da se danas u 2022. godini ratuje. Ne mogu da verujem da se sukobi uz toliko bogatsvo jezika rešavaju ratom. Rat nikada ne donosi pobedu, rat samo odnosi. Odnosi živote, odnosi mir, odnosi zdravlje, uništava kuće, uništava bolnice. Uništava ljudske živote.
Ne treba zauzimate strane. Ne treba biti na strani zapada, na strani NATO-a, ne treba se slagati sa izjavama zvaničnika Ujedinjenih nacija ili Evropske unije. Ne treba biti na strani Rusije. Ne treba biti na strani Ukrajine. Treba biti na strani mira. Na strani života. Ratni sukob treba ovog trena da se završi. Nikada nije trebalo ni da počne. Rat nikada i nikome ništa dobro nije doneo. Rat treba zabraniti. Rat treba da ostane deo tužne i teške prošlosti. Zar iz istorije nismo naučili koliko je rat loš?
Ne znam šta više da kažem. Samo bih vrištala. Vrištala bih toliko glasno da bi se moj vrisak čuo do Ukrajine. A ni taj moj vrisak ne bi mnogo promenio situaciju. Ostaje mi samo nada i molitva da se ovo što pre završi, da svetom zavlada mir i da nikada više nigde u svetu ne dođe do ratnog sukoba.
I lepo kaže pesma panonskog mornara: “Samo da rata ne bude, ludila među ljudima, veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima i svakoj bajci naude – da rata ne bude!”
Jovana Ješić
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu
Dodaj komentar