Zadušnice: Dan kada se molitveno sećamo predaka

MediaSfera

Pravoslavni hrišćani danas obeležavaju Velike zadušnice koje  uvek padaju u mesopusnu subotu.

Vernici na ovaj dan upućuju molitve Bogu za milost prema upokojenima i oproštaj grehova. Zadušnice uvek padaju u subotu, kada se organizuju i bogosluženja posvećena upokojenima, jer je Hristos dan uoči Vaskrsenja, koje se uvek slavi u nedelju, proveo u grobu.

U crkvi se na zadušnice pominju i reči Svetog Jovana Zlatoustog, jednog od najvećih bogoslova: „Pomozite pokojnima i pominjite ih. Ne oklevajte, dakle, da pomognete onima koji su otišli i prinesite vaše molitve za njih!„

Zadušnice su crkveni praznik kada hrišćani posećuju grobove svojih bližnjih i uznose molitve Bogu za njih. Uvek padaju u subotu, jer je to i inače, u toku čitave godine, dan kad se sećamo preminulih. Tog dana se služi Sveta Liturgija, a posle službe se posećuju i uređuju grobovi naših dragih, sveštenik prekađuje i preliva vinom grob, pale se sveće za pokoj duša, a ako su nam srodnici sahranjeni daleko i nije moguće otići na groblje, onda se u crkvi služi pomen.

Na groblјe i u crkvu se nosi kuvano žito – kolјivo. Žito nas simbolično podseća na Hristove reči da zrno tek kad umre rod donosi, i to ne u zemnom mraku, nego u svetlosti sunca. Žito je simbol smrtnog tela i besmrtne duše u svetlosti Carstva nebeskog. Crno vino, kojim sveštenik preliva žito, označava Božje milosrđe kojim se zalečuju rane greha.S veća je simbol svetlosti Hristove. On je rekao: “Ja sam svetlost svetu.” Ta svetlost treba da nas podseti na svetlost kojom Hristos obasjava duše preminulih. Sveća je malena žrtva Bogu, koji se za nas žrtvovao.

Daće i podušja se ne daju da se “nahrani” pokojnik, odnosno, da duša njegova “jede”, nego da se sirotinja nahrani i u molitvama pomene pokojnika. Naš Patrijarh stalno govori, savetuje i upozorava da daće nikako ne smeju da budu gozbe sa mnogo skupocenih jela i pića.

Četiri zadušne subote

Kao što je ustanovila četiri velika posta, tako je Pravoslavna crkva, još od apostolskih vremena, ustanovila četiri zadušne subote. Nazvane po praznicima kojima prethode, u godini postoje četiri zadušne subote: Velike (zimske zadušnice) padaju u mesopusnu subotu, jer prethode početku Velikog ili Časnog posta i kao takve su pokretne. Duhovske ili Trojičine zadušnice, u subotu pred Duhove (i one su promenljivog su datuma jer zavise od datuma Vaskrsa) poznate kao letnje zadušnice, Miholjske zadušnice – u subotu pred Miholjdan i Mitrovske zadušnice – u subotu pred Mitrovdan.  Prve tri zadušne subote su vaseljenskog karaktera i važe u celoj Pravoslavnoj crkvi, a subota pred Miholjdan je posebnog karaktera.

Duhovske zadušnice

Poznate i kao letnje zadušnice, uvek su u subotu pred Duhove (Silazak Svetog Duha). Toga dana vrši se pomen „od veka usopšim blagočastivim Hrišćanima, ocima i braći našoj.“  Crkva se moli za sve one koji su pobožno usnuli u pustinji, gradovima, na moru, na zemlјi, na svakom mestu i nabraja careve, sveštenike, arhijereje, monahe i sve u svakom svenarodnom uzrastu od Adama do danas. Zaupokojene jektenije se uzimaju u toku vrlo sadržajnog kanona na jutrenju.

Velike zadušnice

Spominju se veću tipiku Velike carigradske crkve u ΙΧ­Χ veka. Iz kanona ovoga dana kojim su obuhvaćeni svi ljudi cele vaseljene i razni vidovi upokojenja, vidi se da se Crkva moli za: „umrle u gradovima, pustinjama, na zemlji ina svakom mestu; za careve, sveštenike, arhijereje, braću, drugove,srodnike, za sve rodove, staro, mlado, decu, sisančad.“

Kanon dalje nabraja razne vrste smrti i moli se za one: „što grob pokri,što voda pokri, rat pokosi, zemljotres obuhvati, ubice ubiše, oganj spali;koji umreše u moru, na zemlji, u rekama, izvorima i jezerima, odzverova, ptica, zmija, u pustim mestima; koji umreše od žalosti ili radosti naprasno, koje ubi mač i konj, grad, sneg, ili zemlja zasu; kojeubiše čarobni napici, otrov; koji padoše s visine, drveta ili poginuše odželeza ili kamena; od groma, u pukotinama zemlje, od mora, odotrovnog ujeda, konjskog gaženja, davljenja ili vešanja“.

Velike (zimske) zadušnice skoro uvek padaju u mesecu februaru, pa su po tako dobile i  naziv februarske zadušnice. Pošto su vezane za početak Vaskršnjeg posta, to su i ove zadušnice pokretne, tj. nemaju određeni datum. Nedelja u kojoj se drže Velike zadušnice, naziva se još i Zadušna nedelja. To je treća nedelja pred Vaskršnji post, koja pada između Sebične i Bele nedelje, koja se još naziva i Mesopusna nedelja. 

Dobročinstva i zadužbine

Na zadušnice se deli milostinja. Kako na groblјima tada ima najviše prosjaka, treba svakom udeliti po neki prilog, jer je bolјe poći sa blagoslovom, nego da iza leđa prosjaci proklinju. Postoji još jedan vid milostinje koji je kod nas zaboravlјen: duhovna milostinja. Duhovna milostinja je poklanjanje duhovnih knjiga. Knjiga duhovnog sadržaja se može, na spomen i za pominjanje u molitvama, dati nekom ko ne može da je kupi, zatim, takve knjige se mogu poklanjati bibliotekama, gde će veći broj lјudi moći da dođe do prave literature, a to je pravo delo duhovne milostinje, ili duhovnu knjigu pokloniti crkvenoj biblioteci. Treba spomenuti i ustanovu zadužbina ili raznih dobročinstava koja se čine za pokoj duša, odnosno da bi se očuvala uspomena na umrle.

Zatvorene zadušnice

Prema narodnom verovanju, sveća upaljena na zadušnicu više vredi od svih sveća upaljenih pokojnicima tokom godine. Kako beleži etnolog Mile Nedeljković, u istočnoj Srbiji se čak veruje da sveća zapaljena na ovaj dan gori do sledećih zadušnica, i da bi, ako im se ne upali sveća, mrtvi godinu dana bili u mraku.

Verovanje vezano za mitrovske zadušnice kod naših se predaka zvalo i zatvorene zadušnice, jer su o tom danu bili zatvarani grobovi. Naime, kako beleži Nedeljković, grobove je o letnjim zadušnicama otvorio sveti Petar, a on ih sada i zatvara.

Verovatno najinteresantniji detalj je da smo mitrovske zadušnice preuzeli od Ruske pravoslavne crkve. Taj praznik je ustanovljen posle pobede Dimitrija Donskog na Kulikovskom polju 8. septembra 1380. godine. One su nastale kao spomen izginulim vojnicima u toj bici, a u našem narodu je ovaj dan dobio najširu namenu u kultu mrtvih.

Porodična istorija

Na pitanje u kakvoj vezi mogu biti živi sa dušama umrlih, jer su svet živih i svet umrlih odvojeni nepremostivim zidom tajne neshvatljive ljudskom umu, u verskim čitankama se odgovara primerom vina zatvorenog u tami bureta, ali ono, iako ni po čemu ne može znati šta se dešava u spoljašnjem svetu, ipak svakog proleća počne da „cveta„. Tako je i sa vezama ljubavi izmedu sveta živih sa dušama dragih umrlih osoba, kaže se u učenju hrišcanske crkve, koja baš zato značajnu pažnju i posvećuje molitvama za spas duša onih koji su „prešli u carstvo nebesko“.

Ima krajeva u Srbiji gde i danas pravoslavna domaćinstva imaju svoju ćitulju. To su u stvari stari letopisi – crkveni pomenici mrtvih, a nazivaju se čitulje zato što se iz njih čitaju imena mrtvih predaka na zakopokojnoj molitvi u crkvi i groblju. Čuvaju se običn iza slavskih ikona i predstavljaju specijalnu svetinju u domaćinstvu kao deo porodične istorije. Daće i podušja se ne daju da se „nahrani“ pokojnik, odnosno, da duša njegova „jede“, nego da se nahrane siriomašni i u molitvama pomene pokojnik. Daće nikako ne smeju da budu gozbe sa mnogo skupocenih jela i pića. Za četrdesetodnevni parastos su vezani brojni običaji, među kojima je klanje “dušnog brava”. To ne spada u crkvene i verske običaje, već je čist paganski običaj vezan za prinošenje žrtve.

Krajputaši

U religiji slovenskih naroda, kult mrtvih zauzima značajno mesto. Pod uticajem hrišćanstva Sloveni prihvataju običaj sahranjivanja pokojnika.Verovanje da pokojnici nastavljaju život posle smrti ogleda se u pogrebnim ritualima kao što su daće, kada su trećeg, sedmog, dvanaestog i četrdesetog dana posle smrti pokojnicima na grob donošeni hrana i piće, kao i posle šest meseci i godinu dana. Posebni praznici mrtvih – zadušnice – proslavljaju se na grobovima i po kućama, u rano proleće i u kasnu jesen. Kult predaka posebno je razvijen kod kod Srba. O tome svedoče i brojni krajputaši, spomenici postavljeni pokraj puta, a po pravilu posvećeni postradalim vojnicima sahranjenim u dalekim zemljama ili kojima se grob ne zna. Pogotovo se pojavljuju posle Prvog svetskog rata kao način obeležavanja postradalih iz porodice, a radi podsećanja svih stanovnika sela i slučajnih prolaznika o prerano prekinutom životu. Najviše ih ima po zapadnoj Srbiji. Po pravilu su jednostavnog oblika, pravougaonog preseka i visine između metar i metar i po. Na jednoj strani je nacrtan ili uklesan lik ili figura pokojnika, a sa strana su uklesane prigodne reči hvale ili zahvalnice.

Molitva za pokojne

Pomeni, Gospode, oce i braću našu usnule u nadi na vaskrsenje u život večni, i sve upokojene u pobožnosti i veri, i oprosti im svako sagrešenje, hotimično i nehotimično, što sagrešiše rečju, ili delom, ili mišlju. I useli ih u mesta svetla, u mesta svežine, u mesta odmora, odakle odbeže svaka muka, žalost i uzdisanje, gde gledanje lica Tvoga veseli sve od veka svete Tvoje. Daruj im carstvo Tvoje i učešće u neiskazanim i večnim Tvojim dobrima, i naslađivanje u Tvom beskonačnom i blaženom životu. Jer si Ti život, i vaskrsenje i pokoj usnulih slugu Tvojih, Hriste, Bože naš, i Tebi slavu uznosimo sa bespočetnim Tvojim Ocem i Presvetim, i Blagim, i životvornim Tvojim Duhom, sada i uvek i uvekove vekova. Amin.

Sveštenstvo SPC na Zadušnice pominje i reči Svetog Jovana Zlatoustog koji je besedio ovako: Pomozite pokojnima i pominjite ih. Ne oklevajte, dakle, da pomognete onima koji su otišli i prinesite vaše molitve za njih.

Izvor: SPC