MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević – Jočić
Foto: Heiko Specht
Pre tačno šest godina scenaristkinja Ljubica Luković dobila je na poklon od producentkinje Maje Popović Milojević knjigu Jasminke Petrović „Leto kada sam naučila da letim“ i naravno odmah se zaljubila u priču. Oko četiri godine je trajao rad na scenariju, i na kraju je dvanaesta ruka ušla u snimanje, otkriva Ljubica Luković.
Rezultat ovog „zaljubljivanja“ je scenario za film “Leto kada sam naučila da letim”. Oni koji su ga gledali slažu se da je ovo jedan je od retkih filmova, koji zbog višeslojne priče u kojoj se mogu prepoznati sve generacije, privući kako decu, tako i njihove mame i bake. Zasluga za to pripada i scenaristkinji Ljubici Luković koja je “prevela” knjigu u scenario.
-Publika je odreagovala baš kako smo se nadali – smejali su se i plakali, i za sad nisam čula negativne kritike. Radujem se što baš najrazličitija publika uživa u filmu – jedna prijateljica je vodila svog trogodišnjeg sina, kome je ovo bio prvi film u životu, i super se proveo. A moji (veoma odrasli) prijatelji su bili prijatno iznenađeni, jer samoinicijativno nikad ne bi otišli na film za decu, a zapravo su jako uživali, kaže mlada scenaristkinja.
Ljubica Luković je rođena 1990. u Beogradu. Diplomirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a završila je i master program Serial Storytelling u Kelnu, specijalizovan za dramaturgiju TV serija. Autorka je scenarija za seriju Kljun, koja je premijerno prikazana na festivalu Canneseries 2021, gde je osvojila nagradu publike. Takođe je pisala scenarije za seriju Blok 27 koja se prikazuje na kanalu Superstar TV.
Serija “Kljun” čiji scenario potpisujete sa Matijom Dragojevićem, nagrađena je u Kanu. Šta je važno za dobru priču?
LJ.L: Da pronađe zlatnu sredinu između već poznatog i nečeg novog. Jako je teško iznenaditi današnju publiku, koja guta nenormalnu količinu sadržaja najrazličitijih žanrova, tako da smo se trudili da razradimo i neke emotivne linije priče, kao i nadnaravne elemente koji su uneli tu svežinu u već prežvakan krimi žanr.
Ko su Vaši uzori?
LJ.L: Ako moram nekog da izdvojim, bile bi to britanske autorke Phoebe Waller Bridge (serija Fleabag) i Michaela Coel (serija I may destroy you). Njihov rad je neverovatno hrabar i iskren, savršeno uvezuju ozbiljne teme i emocije sa brilijantnim humorom, i uvek se osećam potpuno patosirano kad gledam nešto što su napisale.
Šta Vas je privuklo pisanju scenarija?
LJ.L: Nisam bila baš rečito dete, pa mi je dosadilo pitanje „a što ti ništa ne pričaš„. Pisanje je kao neka rupa u sistemu, ne moram više ništa da kažem, izvolite scenario. A kao što to obično biva, što sam više pisala, i pričanje je postalo lakše.
Šta je odlika Vašeg pisanja?
LJ.L: Volela bih da mislim da je to humor kome ne mogu da odolim čak ni kad pišem ozbiljne žanrove. Tokom pisanja „Kljuna“ smo Matija i ja imali veliki problem, jer oboje volimo komediju, pa su nam stalno padale na pamet užasno smešne situacije i scene koje nikako ne odgovaraju toj seriji. Mislim da htela ne htela, svoje likove uvek stavljam u komične situacije.
Na čemu sad radite?
LJ.L: Sa produkcijskom kućom Sense razvijam još jedan film za decu, ovog puta akcionu komediju „Ale i bauci“. Imam još mnogo projekata u razvoju, ali volela bih da u budućnosti nastavim da se bavim filmom za decu.
Diplomirali ste na Fakultetu dramskih umetnosti. Kako ste se odlučili za master studije Serial Storytelling na univerzitetu Internationale filmschule Köln?
LJ.L: 2016. sam bila u Indoneziji na jednogodišnjem studijskom programu, na koji sam otišla zbog duboke krize identiteta, kada nisam bila sigurna da li želim da nastavim da se bavim pisanjem. Ali ne možete zauvek da pijete kokos na plaži, tako da je moja kriza tamo postala još jača, samo obojena tropskim bojama. Igrom slučaja sam naišla na ovaj program, prijavila se, upala, i tek onda guglala gde je tačno Keln. Ispostavilo se da me je ta egzistencijalna kriza na kraju dovela natrag pisanju, sa jednom malom obilaznicom od 10,604 kilometra.
Koliko je storiteling uticao na Vaše pristup scenariju?
LJ.L: Naučila sam jako puno o dramaturgiji TV serija, o kojoj nažalost ništa nismo učili na FDU.
Na male ekrane je stigla mini serija „Blok 27“ čiji scenario potpisujete Vi, Ivan Knežević, Boris Grgurović i Boban Jevtić. Šta nam donosi ova priča?
LJ.L:U pitanju je misterija sa nadnaravnim elementima, duboko uvezana u istoriju novobeogradskih blokova. Mislim da je zaista veliki pomak za naše tržište, prvenstveno u žanrovskom smislu, jedna solidna misterija sa horor atmosferom.
Prija Vam grupni rad?
LJ.L: Izuzetno. Posebno za seriju, koja ima toliko linija priče i likova, važno je da postoji tzv „writers room“. Kad vas četvoro ili petoro mozga, sve ide mnogo lakše, rađaju se neverovatne ideje, i proces je neuporedivo lakši i zabavniji nego kad sedite sami u sobi pred praznim Word dokumentom.
Imaju li naše televizije poverenja u mlade scenariste kad predlože nekonvencionalnije priče?
LJ.L: Do skora naše televizije nisu imale poverenja u scenariste uopšte, tako da je svaki korak napred veliki korak za našu struku. Stvari se menjaju na bolje, i iz ove hiperprodukcije izlaze neke jako zanimljive i hrabre stvari.
Radite i za nemačko tržište. Koliko se ti projekti razlikuju od onoga je naša publika mogla da gleda?
LJ.L: Bez obzira gde radim, trudim se da ostanem svoja, i da guram neke svoje ideje i smisao za humor. Možda zato još uvek nisam ništa progurala u Nemačkoj, ali ne odustajem!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu
Dodaj komentar