Književnost Kultura

Anđelko Krstić – Zaboravljeni srpski prosvetitelj iz Drimkola

MediaSfera

 

 

 

 

Srpski pisac Anđelko M. Krstić, čije je delo obeleženo koloritnim Drimkolom, njegovim zavičajem na jugozapadu Makedonije, prema književnim merilima značajno je ime srpske literature prve polovine 20. veka, ali je iz nje, krajnje nepravično, decenijama bezmalo bio proteran.




Anđelko Krstić je bio učitelј, srpski nacionalni radnik, borac u najtežim okolnostima, izvan granice matice Srbije, pesnik, pripovedač, romanopisac i dramski pisac. Ponikao je iz Drimkola, školovao se u Baogradu ali do kraja je radio u zavičaju. I, počiva pod obroncima Jablanice.

Kada je avgusta 1889. sa odličnim uspehom okončao školovanje u Beogradu, dobio je od Ministarstva spolјnih poslova putne troškove i platu 120 dinara, na ime prinadležnosti za dva meseca, budući da se odlučio za povratak u zavičaj da bi učitelјovao, uz sve rizike, iskušenja, težinu i opasnosti tog posla u poroblјenoj Makedon Uspeo je da se izbori za otvaranje srpske škole u Podgorcu u kojoj je i najviše učitelјevao, a za upravitelјa svih srpskih škola u Drimkolu, Borovcu i Ohridu postavlјen je 1911. godine.

Nјegov prvi literarni prilog objavlјen je u „Carigradskom glasniku“ 1904. pod pseudonimom „Drimkolac“. Tematika njegovih dela uglavnom je vezana za tegoban život njegovih zemlјaka, selјaka – pečalbara.

Kao najznačejnije delo njegovog književnog stvaralaštva roman „Trajan“, objavlјen 1932. godine, za koji je dve godine kasnije dobio nagradu za najbolјi srpski roman od Akademije Umetnosti. Prvu knjigu Pripovedaka objavio je u Beogradu 1932. Iste godine i roman „Trajan“ u Skoplјu, dramu Zatočenici 1937. premijerno izvedena u skopskom narodnom pozorištu „Kralј Aleksandar I“ 12. septembara iste godine. Drugi knjigu pripovedaka izdao je 1951. u Beogradu, godinu dana pre smrti. „Sećanja“, aautobiografske zapiske pisca 2001. objavio je Institut za književnost u Beogradu.

U okviru nastavnog programa za studije na grupi Makedonska književnost i južnoslovenske književnosti skopskog Filološkog fakulteta (predmet Makedonska književnost 20. veka), delo ovog srpskog pisca uvršteno je u pregled makedonskih autora, koji su ”pisali na drugim jezicima ili dijalektima”.

Подсећање: у Дримколу, завичају заборављеног српског писца Анђелка Крстића

Anđelko M. Krstić, prosvetitelj, zdušni branilac srpskog nacionalnog identiteta u Makedoniji, što mu je donelo problem sa turskim vlastima. Rođen je 1871. godine u selu Labunište nadomak Struge, i kao i mnogi njegovi sunarodnici prošao je težak put pečalbara, potom učitelja i prosvetitelja u svom porobljenom zavičaju. Bio je borac protiv turskog ropstva, zajedno sa vojskom i civilima u Prvom svetskom ratu prešao preko Albanije do Krfa i Soluna.  Umro je 1952. godine u rodnom selu i po vlastitoj želјi sahranjen je na uzvišenju podno Jablanice.

U svom delu Anđelko Krstić se i bavio teškim životom ljudi u Makedoniji, oslikao život i psihologiju ljudi tog kraja, posebno pečalbara. Svoju prvu pripovetku „Pečalba” objavio je u Carigradskom glasniku 1903. godine, ali već do kraja 1918. godine objavio je desetak priča.

Ispisao je snažnu umetničku sliku života jednog naroda potlačenog i napaćenog pod ropskim jarmom. Izvanredan poznavalac sredine, precizno je oslikao život i psihologiju lјudi tog kraja Makedonije, posebno pečalbara.

U uvodu piščevih ”Sećanja”, objavlјenih 2000. godine u Beogradu (Institut za književnost i umetnost), Vladimir Cvetanović je zapisao da je Krstić prve radove, izveštaje s proslava i opise narodnih običaja, objavio u ”Carigradskom glasniku” 1899, a prvu pripovetku ”Pečalba” u istom listu 1903. godine. Do kraja 1918. godine objavio je desetak pripovedaka, nekoliko pesama i zapisa. Pripovetke iz tog perioda ”Večito dužni” i ”Pečalbarova žena” ušle su u prvu knjigu njegovih pripovedaka – ”Pripovetke” (Srpska književna zadruga, Beograd, 1932. godina).

Međutim, sve do tridesetih godina 20. veka književno delo Anđelka Krstića nije bilo naročito zapaženo. Kritika u njegovom stvaralaštvu nije videla ništa novo, sveže, intrigantno. Ipak, kada se pojavio roman  „Trajan” 1932. stvari u počele da se menjaju. Usledile su nagrade: priznanje Srpske kraljevske akademije za „Pripovetke” i Akademije sedam umetnosti za roman „Trajan” 1934. godine. Dela Anđelka Krstića tek tada počinju da da dobijaju ono mesto u srpskoj književnosti koje zavređuju.

S Krstićevog dela prašina zaborava počela je da se stresa tek nekoliko decenija posle njegove smrti. Tome u prilog svedoči i odluka niške ”Prosvete” da 2006. godine, u prvom kolu edicije ”Književnost juga Srbije”, objavi knjigu Krstićevih pripovetki koje, smatra niški izdavač, ”nisu ništa manje vredne od Sremčevih (Stevan) ili Stankovićevih (Borislav)”.

Odocnelo vrednovanje dela

Do početka tridesetih godina 20. veka književno delo Anđelka Krstića nije bilo naročito zapaženo, sve do objavlјivanja knjige pripovedaka, posebno romana ”Trajan” 1932. godine. Tek potom delo neobičnog pisca privuklo je pažnju, potvrđenu i nagradama Srpske kralјevske akademije za ”Pripovetke” i Akademije sedam umetnosti za roman ”Trajan” 1934. godine.

Božidar Kovačević u predgovoru ”Trajana” i Konstantin Kostić u uvodu knjige o Krstićevom književnom delu naveli su da je budući pisac, nezadovolјan radom u očevoj mlekarnici ”Kod dva bela goluba” na velikoj beogradskoj pijaci, odlučio da se upiše u večernju bogoslovsku školu ”Sveti Sava”, na viši tečaj pripravničko-učitelјskog smera. Saznavši za to otac Martin odlučio je da ga vrati kući u Labunište i – oženi.

Taj period bio mu je jedan od najtežih: ”Ne pokoriti se – značilo je zauvek raskinuti s ocem i porodicom. Patrijarhalno vaspitan nije mogao da zada takav udarac svome ocu”.

Posle mnogo kolebanja, ipak je pristao. Oženio se u 17. godini, devojkom koju nije ni poznavao. ”Svrši se i ta detinjarija, svadba o Ilindanu, otac dokusuri i ostatak gotovine”, zapisao je Krstić.

Snažna želјa i rešenost da nastavi školovanje prevagnula je da 1889. godine odbije da pođe sa ocem u pečalbu u Rumuniju, vrativši se u Beograd, gde se zaposlio kod Marka Šumenkovića, opet kao mlekarski pomoćnik, a uveče je išao u školu, ulažući vanredne napore da savlada propušteno. ”Zapazivši trud i uspeh koji je postigao, uprava škole Krstiću i dvojici njegovih drugova Kosti Markoviću i Petru Stojanoviću, izdejstvuje mesečnu pomoć od 20 dinara od Društva Svetog Save. Nešto kasnije, dobili su još toliko od Ministarstva spolјnih poslova”…

Povratak u zavičaj

U avgustu 1889. godine Krstić je sa odličnim uspehom okončao školovanje u Beogradu, dobivši od Ministarstva spolјnih poslova putne troškove i platu 120 dinara, na ime prinadležnosti za dva meseca, budući da se odlučio za povratak u zavičaj da bi učitelјovao, uz sve rizike, iskušenja, težinu i opasnosti tog posla u poroblјenoj Makedoniji, iako mu je nuđen bolјe plaćeni posao u Beogradu.

”Krajem oktobra 1889. polagali smo ispite za učitelјe i položili. Stvar je bila jasna: trebalo je našima gore, da isprate lјude ovamo na jug, da počnu zakasneli rad na otvaranju škola i buđenju nacionalne svesti, gde su već egzarhisti uhvatili duboke korene”, zapisano je u ”Sećanjima” o počecima njegovog prosvetitelјskog angažmana u rodnom kraju.

Kovačević ukazuje na izuzetno teške životne uslove: ”Prolazio je kroz mnoga iskušenja koja su mu pretila sa svih strana… a neki put ugrožavala život… pa ipak, baš taj skromni i paćenički život učinio je Krstića umetnikom… Od 1889. kada je krenuo u svoj rodni kraj, pa sve do 1941. dakle, više od pola stoleća, proveo je, uglavnom, u Drimkolu i okolini… Mnogi bi se tako živeći zaparložio i izgubio, a ono malo znanja i poleta isčezlo bi pod teškoćama ubogog i skučenog živlјenja. Krstić je, međutim, čitao i na svetlosti žiška širio svoje vidike, posmatrao složeni život Drimkola, zapažao probleme, razvijao svoju inteligenciju i urođeni dar opservacije… On je uspevao, mada opterećen velikim brigama, da se izgrađuje i izgradi u velikog pisca i da o svome vremenu i svojoj okolini ostavi jedno umetničko svedočanstvo prvog reda…”.

Uspeo je da se izbori za otvaranje srpske škole u Podgorcu u kojoj je i najviše učitelјevao, a za upravitelјa svih srpskih škola u Drimkolu, Borovcu i Ohridu postavlјen je 1911. godine.

“Trajan” i pripovetke

Kad je reč o strukturi i osnovnim karakteristikama Krstićevog književnog dela, kako je u doktorskom radu ocenio Kostić, magistralne teme su pečalbarstvo i sveopšta nacionalna tragedija. Nјegovu pažnju privlačile su boli i škrte radosti lјudi kojima je živeo – stočara, zemlјodelaca, zidara, poslastičara, mlekara, kmetova. Pri tome očito nije mario za modernistički stil izraza već je razvijao ”unutrašnji monolog kao sredstvo individualizacije i preciznije oblikovanje lika”.

Najveće i najpoznatije Krstićevo delo je ”Trajan”, roman o pečalbaru. To je priča o jednom makedonskom selјaku od detinjstva do smrti, zapisao je Kovačević u predgovoru romana (izdanje 1954.). Kao dete, prateći stare pečalbare, Trajan prvo radi u Bitolјu i Metohiji, zatim u Beogradu, a kao mladić i zreo čovek u Rumuniji. U ratu je vojnik u srpskoj vojsci, bori se i pada u austrijsko ropstvo, odakle ga nasilno regrutuju u bugarsku vojsku, ali na Solunskom frontu uspeva da prebegne saveznicima. ”Posle rata, Trajan, od rana, iznurenosti, i tuberkuloze, umire u svom zavičaju”. Vlast ne dodelјuje pomoć njegovoj udovici, pod obrazloženjem da nije poginuo na bojnom polјu već umro u svom domu… Iako postoje različita tumačenja izvora i naduhnuća, izvesno je da je u ”Trajanu”, autor ugradio dobar deo autobiografskih elemenata…

U Krstićevim pripovetkama, pak, ogleda se njegova samostalnost, zrelost i sposobnost da uoči društvene probleme i konfliktne situacije, što je posebno izraženo u pripovetkama ”Seoski pismonoša”, ”Pokojni Alija lular”, ”Oskrnavlјeno bratstvo”, ”Jove napoličar”…

Kostić u analizi Krstićevog književnog dela konstatuje da je pisac imao tri značajna trenutka: prvi kad se, posle saradnje u ”Carigradskom glasniku” i kalendarima ”Golub” i ”Vardar”, probio u ”Srpski književni glasnik” sa četiri izvrsne pripovetke, drugi kad mu je Srpska književna zadruga 1932. godine objavila ”Pripovetke”, a sam iste godine roman ”Trajan” i treći kad je posle Drugog svetskog rata štampao nekoliko knjiga pripovedaka i drugo izdanje ”Trajana”. Tada su njegove pripovetke ušle u reprezentativna izdanja srpskih i jugoslovenskih pripovedača.

Treći književni trenutak nije doživeo. Nije video nova izdanja koja znače priznanje njihovih umetničkih vrednosti. Nјegovo književno delo nije zapisano u predratnim listovima i časopisima, jer je – potpuno pogrešno – osvetlјavano, a i to šturo, samo kao kulturno-istorijska vrednost i neka vrsta dokumenta o jednom vremenu i prostoru. Posleratnim izdanjima u zemlјi i prevodima u inostranstvu ono je, međutim, uverlјivo potvrdilo životnost i trajnu umetničku vrednost, prisutnost u savremenoj književnosti i kulturi…

Upečatljiv književni trag

U okviru nastavnog programa za studije na grupi Makedonska književnost i južnoslovenske književnosti skopskog Filološkog fakulteta (predmet Makedonska književnost 20. veka), delo tog srpskog pisca uvršteno je u pregled makedonskih autora, koji su ”pisali na drugim jezicima ili dijalektima”.

Krstić je 1940. godine, uprkos dovijanju da izbegne tu ”funkciju”, postavlјen za direktora lista ”Glas juga”, dočekavši njegovo gašenje 6. aprila 1941. godine bestijalnim bombardovanjem gradova Kralјevine Jugoslavije u režiji avijacije nacističke Nemačke. U pokušaju da se odbrani od neželјene dužnosti, prema piščevim sećanjima, konstatovao je da bi direktorovanjem u ”Glasu juga” ušao u službu ”režimskim i partijskim cilјevima, kao i raniji”Vardar”i “Južna Srbija”, no što bi služio stvarnim potrebama našeg juga, što je bilo i ostaće samo sušta šteta”.

U tom sporenju sa svojima, ublažavao je veliku nevolјu i muku, a čitavog života istrajavao je pod raznim okolnostima. Kad su tražili da se plaši i stidi, bio je ponosit i hrabar. Bio je s narodom, s njegovom nesrećom, bedom i tugom. Na kraju je uspeo da predahne, vrativši se zauvek svom selu gde i sada počiva. Onima koji ga vole, poštuju, čitaju, ponovo je važan za jasniji pogled i u ovim vremenima, oni drugi – nisu važni.

Krstićeva ”Sećanja” sve govore. Pomalo i bole. Doživlјaji i slike nedaća viđeni iz ugla tog rodolјuba i prosvetitelјa, nedovolјno uvažavanog i često pogrešno shvatanog književnika, itekako su potrebni sada i ovde, između ostalog i za nauk, u situaciji u kojoj smo, kada uviđamo da je malograđanština i ovde postala vodeća duhovna i materijalna sila. Zato ”Sećanja” – ne zastarevaju. Naprotiv, to je istina koja traje i iz koje se treba nadahnjivati i učiti.

“Pravdanje”

”Živeći i radeći u toj sredini surovih i bezdušnih gospodara, poniženih i potlačenih napoličara, vrednih i rodolјubivih pečalbara i uvek zainteresovanih, lako savitlјivih malovarošana, gde su se tuđinski interesi nametali i dolazili do izražaja, pokušao sam, – iako daleko od kulturnih centara i akademija, – da raznoliki život i delanja te sredine uhvatim i iznesem kakvi su uistini bili i razvijali se. Ako sam u tome uspeo – tim bolјe.”, naveo je Krstić 1934. godine u pozdravnom dopisu, povodom svečane dodele nagrade izdavača Gece Kona, za njegov celokupni književni rad. Taj dirlјivi telegram odsutnog autora, više iz skromnosti nego zbog objektivne sprečenosti, pročitan je na skupu na kome ga je zastupao sin Živan, suplent valјevske gimnazije.

Dimitrijević

Srpski izdavač Vladimir Dimitrijević, vlasnik ugledne izdavačke kuće ”Laž dom” (L’Age d’Home), štampao je 1966. roman ”Trajan”, a Krstićeve pripovetke pod naslovom ”Večito dužni” 2001. godine. Uz izdanja, Dimitrijević je zapisao dirlјivu ličnu napomenu: ”Za uspomenu na Vlastimira Petkovića – čika Vlastu, i na leto 1954. u Ženevi, kada smo stegnutog srca u tuđini čitali ‘Trajana’. Izdavač ove knjige se klanja seni Anđelka Krstića, svoga zemlјaka, koji ga svojom knjigom vraća na ognjište”.

Beograd

Koliko je veran zavičaju bio Krstić, koji je odbio posrednu ponudu Bore Stankovića da prihvati primamlјivo mesto u Ministarstvu prosvete u Beogradu, potvrđuje i deo pisma Svetozaru Petroviću 12. oktobra 1924. tim povodom: ”Beograd, za mene, ne!… Želim ga davno: da ga vidim, da prođem nekojim njegovim ulicama gde sam proveo detinjstvo, – doba snova i bezbrižnosti, od sedme do devetnaeste godine, ali u njemu živeti od sada, dockan za mene. I mlada bilјka kad se presadi sa svoga tla boluje; stara, ako se ne osuši, brzo okržlјavi”.

Skromnost

Svi koji su poznavali Anđelka Krstića posebno su isticali njegovu skromnost, nenametlјivost, povučenost. Nije bio govorlјiv, a škrto je i odgovarao, ”kao da je štedeo reči”. I u porodičnom krugu, kao i inače, zabeležio je Konstatin Kostić, bio je blage, pitome naravi, tih, ćutlјiv: ”Sinove je podsticao da rade, da uče; sa skromnom učitelјskom platom obezbedio im je školovanje na univerzitetu, ali im nije nametao svoju volјu prilikom izbora poziva…”.

Izvor: Spona

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu

 

 



Vodovodska 187 L

PTICE NA UZGLAVLJU

Jedna od mnogih

(Post) istina (post) demokratije

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .