Istorija

Misteriozni slučaj krađe lobanje jednog srpskog vladara

MediaSfera

 

 

U decembru ove godine navršilo se 110 godina od misterioznog slučaja kojim se štampa bavila tokom dve nedelje decembra 1911. godine.




Usled aneksione krize 1908. godine i Carinskog (tzv. „Svinjskog“) rata 1906-1911. godine, Srbija i Austrougarska bile su u veoma lošim odnosima. Prema ranijoj najavi, tela kneza Aleksandra Karađorđevića i knjeginje Perside iz Beča gde su prvobitno bila sahranjena trebalo je da budu preneta u Topolu, kada je odjeknula vest da je na Marksovom groblju u Beču otvoren grob kneza Aleksandra Karađorđevića iz kog je nestala lobanja.

U takvim okolnostima deo štampe u Srbiji odmah je ovaj čin okarakterisao kao „bečko varvarstvo“ dok je Austrougarska, takođe očekivano, krivce tražila među Srbima. Ali krenućemo redom u pokušaju da rekonstruišemo događaje…

Prvi put se vest o krađi lobanje kneza Aleksandra Karađorđevića pojavila 14. decembra 1911. godine. Zločin je dan ranije oko 17 časova otkrio izvesni Severa, baštovanski radnik na groblju. Nadzornik groblja Anton i Severa pregledali su mesto skrnavljenja, videli pomerenu ploču i prijavili slučaj policijskom komesarijatu, a šef policije Gorup lično je preuzeo slučaj.

Ubrzo je utvrđeno da se radi o grobu kneza Aleksandra, oca kralja Petra I Karađorđevića. Prilikom pregleda mesta utvrđeno je da su vredne stvari (ordenje i prstenje) bile na svom mestu, tako da je isključeno da je neko hteo da opljačka grob. Sumnjalo se da je možda neko hteo da traži otkup.

Kako piše D. Živojinović, major Nikolajević zatekao je 14. (27) decembra kralja Petra iznurenog, bledog, zabrinutog, kako šeta po sobi. Nakon ručka kralj je upitao Naumovića: „Ču li kakvu su mi pakost napravili?, nakon čega je dodao da su to „ovi odavde“.

Već sledećeg dana Politika svoj članak o ovom događaju naslovljava “Bečki varvari“ i u njemu onoga koji je delo izvršio naziva “poludelim čovekom i izbezumljenom kukavicom“, a dovodi u pitanje i ocenu Beča kao “najkulturnije varoši“. Pretpostavilo se da se zločin desio u utorak 12. (25) decembra, na dan Božića po gregorijanskom kalendaru. Kneževi rođaci su na osnovu pregleda prstenja potvrdili da je njegovo.

Potraga

Srpski poslanik u Beču Simić i član uprave varoši Beograda, Lazarević, pomagali su u istrazi. Već 16. decembra nađena je jedna lobanja sa kojom su se deca igrala na ulici što su roditelji odmah prijavili, ali je dr Haberda utvrdio da to nije lobanja kneza Aleksandra.

List Pijemont prenosi pisanje Peštanskog „Pester Lojda“ koji krivicu svaljuje na nekog „praznovernog patriotu“ koji verovatno veruje da će se zemlji desiti nesreća ako se u nju unese telo mrtvog vladara sa glavom. Vlada Austrougarske izrazila je istog dana žaljenje preko svog poslanika.

Novine Tiroler Ancajger pisale su da su zločin izvršila dva činovnika ministarstva spoljnih poslova u Beogradu i to kao izaslanici „Crne ruke“, ali je utvrđeno da su ta dva činovnika u vreme krađe bila u Nišu tako da se ta optužba pokazala netačnom.

Tih nekoliko dana nije bilo novih informacija sem nagađanja.

Pronalazak

Već 19. decembra prenela je štampa da je „juče pre podne“ lobanja sa dva kičmena pršljena pronađena na Marksovom groblju zavijena u hartiju i skrivena u jednom žbunu. Lobanja je verovatno bila bačena preko zida u žbun jer je groblje prethodno detaljno pretraživano i nije nađeno ništa na tom mestu. Po novom kalendaru to se desilo u noći Nove godine, 31. decembra.

Nakon što je utvrđeno da lobanja pripada knezu Aleksandru, njegovo i telo knjeginje Perside pripremljena su za transport u Srbiju, ali je misterija o počiniocima i njihovim motivima ostala.

Postojala je izjava nekog svedoka da je još jula meseca video četiri čoveka kako preskaču zid groblja, a zatim 10. decembra video jednog od njih kako opet preskače.

U Beču se u to vreme našao slučajno i Milan Stojadinović, budući predsednik vlade, koji piše da je sumnja austrijske policije najpre pala na Srbe u Beču, a zatim i na Srbe u Srbiji, što je Stojadinović ironično nazvao „remek-delom bečke policije“. I sam Stojadinović bio je, kao i ostali Srbi, osumnjičen kako sam kaže, ali je ubrzo beogradska policija ove sumnje razvejala.

Prenos na Oplenac

Kraljev ađutant Pavle Jurišić otišao je u Beč sa zaduženjem da doprati tela kraljevih roditelja u Srbiju. Posmrtni ostaci poslati su za Srbiju 26. decembra, a u Topolu stigli 28. decembra. Sutradan, 29. decembra kralj Petar I Karađorđević, sa Milovanovićem, Nikolom Pašićem, ostatkom vlade i članovima porodice, stigao je u Topolu gde su ga dočekale brojne deputacije i masa sveta.

Mitropolit Dimitrije je nakon kraće liturgije održao parastos. Govor koji je održao učitelj Dragoljub Đorđević ispraćen je povicima: „Slava knjazu i knjeginji!“, a pucnjava topova ispratila je posmrtne ostatke kraljevih roditelja u novu crkvu, kraljevu zadužbinu na Oplencu. Nakon ručka u podne kralj je sa svitom krenuo nazad, za Beograd.

Ko je stajao iza bizarnog slučaja krađe izgleda da do danas nije otkriveno.

Autor teksta: Marko Marinković, profesor istorije

Izvor: Istorijski zabavnik

 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu

 

 

 



NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .