MediaSfera
U Atrijuma Narodne biblioteke Srbije nedano je održan razgovor „Filozofija zabave“ povodom objavlјene studije – Nova kritička teorija: filozofija zabave”. Knjiga autora prof. dr Divne Vuksanović, prof. dr Dragana Ćalovića i prof. dr Vlatka Ilića, izašla je u izdanju Estetičkog društva Srbije i Čigoja štampe, 2020.
“Nova kritička teorija: filozofija zabave” predstavlјa nastavak kritike industrije kulture i medija, koju su sredinom prošlog veka započeli predstavnici frankfurtske filozofske škole mišlјenja – Adorn i Horkhajmer.
Novina ove filozofske studije, u odnosu na znamenite prethodnike, sastoji se u tome što je kritici podvrgnuta ne samo industrija kulture već i celokupni industrijalizovani i digitalizovani svet kreativnosti i zabave.
Tim povodom razgovaramo sa dr Divnom Vuksanović, redovnim profesoro Fakulteta dramskih umetnosti na predmetima: Teorija kulture, Estetika i Filozofija medija razgovaramo o svetu zabave.
Da li je, po Vašem mišljenju,
D.V: Tehnički gledano, razvoj mas-medja uticao je na ekspanziju industrije zabave. To, zapravo, znači da je tehnički napredak u oblasti medija omogućio da zabava postane industrija, a njeni proizvodi standardizovana roba. U pozadini ovih događanja, koja nisu isključivo vezana za tehničko-tehnološki napredak, već prevashodno za prolongiranje života posustalog kapitalizma, stoji ogoljena želja za profitom, tj. ekspoatisanje potrebe ljudi za zabavljanjem i relaksacijom.
Šta za Vas znači slob
D.V: Obično se slobodno vreme vezuje za dokolicu, odnosno ono vreme koje je oslobođeno od rada. U zavisnosti od toga da li je rad ropski ili je, pak, rezultat slobodne volje, odmerava se i odnos prema tzv. slobodnom vremenu. Ako je rad ropski i ukoliko se eksploatiše, neslobodan je. Vreme koje se prema njemu upravlja, takođe je neslobodno. Na ovom mestu upućujem čitaoce na literaturu o slobodnom vremenu, o čemu je, za naše prilke, najveći doprinos, u mnogobrojnim delima o ovoj tematici, ostvario uvaženi sociolog kulture – prof. dr Ratko Božović.
U našem dobu, ovo vreme neslobode izvan sfere rada, uglavnom je ispunjeno produktima industrije zabave. Otuda je za mene slobodno vreme isključivo vezano za slobodnog čoveka/ženu. Ono se ne konzumira i ne “troši”, već se koristi po slobodnoj volji… U antičkoj epohi, to vreme pripadalo je umetnosti, ljubavi, filozofiji… I predstavljalo je povlasticu slobodnih ljudi… No, tada su slobodu uživale samo aristokrate… Pa ipak, slobodno vreme je, začinjeno čuđenjem, kako tvrdi Aristotel, omogućilo rađanje filozofije…
D.V: Ukratko, dosada je pratilac života; uz to, rekla bih da je u mnogim slučajevima i život sam, ukoliko je on obesmišljen – što bezmalo susrećemo na svakom koraku. O raznim oblicima dosade i dosađivanja u našem vremenu podrobno je pisao Laš Svensen, skandinavski filozof egzstencijalističke orijentacije. Po mom shvatanju, gotovo čitava industrija zabave zapravo je serijska proizvodnja dosade. Problem je u tome što je osećaj dosade, vezan kako za rad, tako i za industriju zabave, do danas nedovoljno reflektovan, odnosno kritički preispitan.
D.V: Ne bih se složila s konstatacijom da industrja zabave privlači preveliku pažnju aktuelnih istraživača. Razlog je prost: zabava se, u načelu, doživljava kao fenomen koji ne zavređuje interesovanje “ozbiljnih” teoretičara-ki; ona se uglavnom doživljava kao nešto usputno, trivijalno i nebitno. S druge strane, zabava u priličnoj meri okupira naše tzv. “slobodno vreme”, potiskujući u drugi plan skoro sve ostalo, a ponajviše autentične kulturne potrebe – edukativne, estetske (doživljajne), stvaralačke. Zabava nam je, svakako, neophodna, i to obilato eksploatiše istoimena industrija. Danas gotovo da je nemoguće zabaviti se izvan delokruga njenih moći. Milioni ljudi zabavljaju se na isti ili sličan način: nekritički gutajući deo najnovije ponude na tržištu zabave.
D.V: Knjiga “Nova kritička teorija: filozofija zabave”, objavljena u izdanju Estetičkog društva Srbije i Čigoja štampe, a koju potpisujemo Dragan Ćalović, Vlatko Ilić i ja, pozni je odjek “Dijalektike prosvetiteljstva”, Adorna I Horkhajmera, tačnije – poglavlja o tzv. kulturnoj industriji. Još sredinom prošlog veka, ovi autori uočili su da je, posredstvom delovanja mas-medija koji svemu nameću sličnost, kultura postala industrijski proizvod. Nešto kasnije, zahvaljujući kritičkim opservacjama Gi de Bora, domen kulture interpretiran je unutar tzv. “društva spektakla”. Ono što je suština medijatizovanja i spektakularizovanja kulture danas jeste njeno instrumentalizovanje, te svođenje na merila tržišta. Pojednostavljeno rečeno, ona je u službi akumuliranja kaptala, kao i svaka druga grana industrije; važno je da donosi profit, a ne da služi ljudima.
Kak
D.V: Za početak, treba neko da postavi to pitanje, a potom da, ukoliko to želi, sam ili sa istomišljenicima osmisli strategije otpora – kako u odnosu na porobljeni rad, tako i prema industrijski standardizovanoj zabavi. Tržište je bezlično, a život duboko ličan, ili bi bar tako trebalo da bude…
Da li je s
D.V: Slično kao zabava, i kreativnost je, bilo u umetnosti ili u nauci, postala roba, tj. industrijski standardizovan proizvod. Kreativne industrije i masovna zabava produžavaju opstanak kapitalizma, nudeći kao jedini ideal merkantilizacju svega potojećeg, pa i čoveka/žene. Da li smo toga svesni ili ne, drugo je pitanje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu
Dodaj komentar