Kulturna baština

Ponovo oskrnavljen manastir MATEIČ, zadužbina srpske carice Jelene (VIDEO)

MediaSfera

 

Piše: dr Jasmina S. Ćirić,

docent Univerzitet u Kragujevcu, Filološko-umetnički fakultet

Foto: Marjan Skorupan Borović

 

 

Republika Severna Makedonija je u ovom trenutku uz Kosovo i Metohiju nažalost najveća teritorija na kojoj se kontinuirano sprovode oštećenja spomenika kulture u Evropi. Preciznije, na pomenutim teritorijama stvoreno je groblje oštećenih zadužbina, ali i groblje etičkog karaktera.




(Ne)briga o nasleđu je širi problem koji se tiče etike, politike, kulture i prosvećenosti ljudi. Najrečitiji argument ovoj tvrdnji predstavljaju oštećenja srednjovekovnih hramova čiji ktitori su bili srpski srednjovekovni vladari i vlastela. Godina u kojoj se navršilo čak dve decenije nebrige i nerazumevanja za poslednju carsku zadužbinu, manastir Uspenja Bogorodice u Mateiču (Opština Lipkovo) morala se završiti još jednim činom vandalizma: oštećenjima i uklanjanjem olovnih ploča na krovu hrama.

Oštećenja su uočili lovci koji su se vozili nedaleko od manastira 26.decembra 2021., a slučaj su prijavili policijskoj stanici Matejče i policijskoj stanici u Kumanovu. Konstatovana su oštećenja olovnih ploča, mnoge su nasilno izvađene, oštećene bacanjem sa krova ili ukradene. Vidljivo je da je načinjena velika šteta, osobito jer su nove ploče postavljene pre nekoliko meseci. U policijskoj stanici Matejče potvrđeno je da je slučaj skrnavljenja hrama prijavljen 27. decembra 2021. u 10.35 časova, kao i da su delovi ploča ukradeni.  O slučaju su obavešteni predstavnici Makedonske Pravoslavne Crkve – Ohridske Arhiepiskopije kao i Ministarstvo kulture Republike Severne Makedonije.

Dobro je podsetiti da je hram Uspenja u Mateiču decenijama u poprilično devastiranom stanju. Zadužbina srpske carice Jelene i cara Uroša V Nemanjića, manastir Uspenja Presvete Bogorodice u selu Matejče, tokom ratnih sukoba između regularnih vojno policijskih snaga vlade u Skoplju i paravojnih grupacija pobunjenih ekstremista Albanaca, pretvoren je 3. maja 2001. godine u teroristički štab i lokaciju za pohranjivanje arsenala albanskog naoružanja.

U hramu su albanski teroristi maltretirali deo lokalnog pravoslavnog srpskog stanovništva iz Mateiča, koje je danas etnički očišćeno. Od  2001. godine na situaciju u manastiru Mateič reagovalo se uglavnom prećutno, bez poštovanja i primene ijedne konvencije o zaštiti kulturnog nasleđa, iako je reč o spomeniku kulture koji je najugroženiji od svih hramova na teritoriji Republike Severne Makedonije i šire. Razvlačenje opeke, cigle sa konaka i drugog građevinskog materijala u okvirima manastirske porte je nastavljeno, što potvrđuje i poslednji primer vandalskog oštećenja nedavno repariranog krova.

Početkom 2021. godine iz kabineta gospođe Irene Stefoske, ministarke kulture Republike Severne Makedonije, najavljeno je da je iz sredstava namenjenih oblasti nepokretnog kulturnog nasleđa izdvojeno milion makedonskih denara za preventivne intervencije na arhitekturi i živopisu crkve u Mateiču koje bi trebalo da sprovede Nacionalni konzervatorski centar u Skoplju.   Uz to rečeno je da je jedan od prioritetnih zadataka proglašenje Mateiča za kulturno dobro u opasnosti, što bi podrazumevalo mobilizaciju svih stručnjaka i materijalnih resursa, uključenje međunarodnih eksperata kako bi se rešio problem.

Rečeno je delimično i učinjeno: tokom oktobra sprovedeni su radovi na zaštiti hrama, postavljena su vrata kako vlaga ne bi dalje razarala enterijer, rekonstruisan je krov, olovne ploče postavljene na mestima gde su nedostajale.

Nakon samo dva meseca od sprovođenja hitnih sanacionih radova u Mateiču, ovaj hram se ponovo našao na meti onih koji sprovode svakovrsna namerna oštećenja. Zvanične vlasti nažalost do danas nisu predupredile ili onemogućile ovaj vandalizam nad spomenicima, niti su pronašle krivce. I dok su turski i albanski registrovani spomenici oštećeni jedino u zonama oružanih sukoba, stanje stvari je takvo da se spomenici srednjovekovne kulture, hramovi čiji ktitori su bili srpski vladari, uništavaju ne samo tokom sukoba već i dvadeset godina nakon oružanih sukoba.

Nakon svega, očigledno je da uništavanje poslednje carske zadužbine nije samo incidentno već namerno. Uništavanje spomenika kulture kao što je Mateič ima etnički, ali i verski karakter jer je komplementarno sa proterivanjem srpskog i makedonskog stanovništva sa ovog prostora, sa svojevrsnim izbeglištvom ukupnog stanovništva. Smišljenim sprovođenjem zločina, sprovodi se i brisanje pravoslavnog kulturnog nasleđa koje je ravnopravni deo evropske i baštine i baštine svetskog značaja.

Uz devastacije ovakvog tipa, brisanje prošlosti se sprovodi i na informativnom i faktografskom nivou. Navedenu činjenicu o tome da je carica Jelena ktitorka manastira zajedno sa svojim sinom Urošem, niko ne osporava, ali o tome se glasno ćuti. Ktitori se vrlo često ni ne pominju u izjavama visokih predstavnika Vlade Republike Severne Makedonije, dok izostaje i protokol o saradnji na nivou Ministarstva kulture Republike Severne Makedonije i Republike Srbije.

Zločin protiv srednjovekovnog kulturnog nasleđa, zločin protiv zadužbine srpske carice Jelene i mladog Uroša V Nemanjića, nije pomenut ni u jednom izveštaju, a ne postoji nijedan podatak dostupan na karti ugroženog kulturnog nasleđa UNESKO-a. Ovo je svakako slika nedovoljne brige (ili nedovoljnih sredstava) da se obezbedi adekvatna zaštita manastira, a sasvim je jasno da se ne poštuje ni Haška konvencija.

U preambuli Haške konvencije se navodi da „štete nanesene kulturnim
dobrima ma kome narodu ona pripadala, predstavljaju štetu kulturnom na-
sledstvu celog čovečanstva, budući da svaki narod daje svoj doprinos svetskoj
kulturi.“

Haška konvencija se primenjuje u svakom sukobu, međunarodnom i nemeđunarodnom i podrazumeva čuvanje dobara kulture od posledica oružanog sukoba i njihovu zaštitu.

Načela pomenute konvencije u Mateiču nikada nisu primenjena, jer pravna forma se izbegava /zloupotrebljava ukoliko je u konfliktu sa trenutnim političkim interesom. U vezi sa Haškom konvencijom svakako treba ukazati na odredbu kojom se predviđaju sankcije za slučaj povrede Konvencije. S tim u vezi se navodi
da ,,lica, ma koja bila njihova narodnost, koja su učinila ili su dala naredbu da se nanese povreda ovoj Konvenciji, moraju biti podvrgnuta kaznenim ili disciplinskim sankcijama.“

Poslednje skrnavljenje u Mateiču, prepuštanje spomenika kulture daljim devastacijama tokom zimskih meseci, predstavlja samo jedan primer damnatio memoriae – brisanja ili obeščašćivanja sećanja na srpsku srednjovekovnu kulturnu baštinu koja čeka na svojevrsnu repatrijaciju vlastite istorije koja se negira. Repatrijacija (lat. patria – Otadžbina) je legitimni koncept u zaštiti kulturnog nasleđa i ne odnosi se samo na vraćanje kulturnih dobara već i na priznavanje istorije kulturnog dobra, koji se u slučaju hramova odnosi i na domen ktitorstva i delovanja Crkve.

Ostaje da se vidi kako će država u kojoj se ponavljaju zločini nad srednjovekovnim nasleđem da se obračuna sa onima koji su ih počinili i time oštetili ne samo svoj narod, već i celo čovečanstvo. Nužna je saradnja nadležnih institucija za zaštitu spomenika kulture, kao i nastavak dijaloga između Makedonske Pravoslavne Crkve –Ohridske Arhiepiskopije (u raskolu) sa jedne i Srpske Pravoslavne Crkve  i njene autonomne Pravoslavne Ohridske Arhiepiskopije sa druge strane. U protivnom kako ćemo bez naše prošlosti znati da smo to mi?

 


PROČITAJTE I

Dr Jasmina Ćirić: Tragična sudbina srpskih hramova u Severnoj Makedoniji


 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter i LinkendIn nalogu

 

 



2 komentara

Click here to post a comment

NAŠA IZDANJA

28. Palić Film Festiva

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .