Običaji (adeti) u leskovačkom kraju

MediaSfera

Piše: Danilo Kocić

Foto: D. Kocić

Leskovac – Od našeg dopisnika

Dragomir S. Radovanović: „Bakina škola“, Beograd, 2021.

Već smo navikli da nas naš prof. dr Dragomir Radovanović iznenađuje velikim dijapazonom interesovanja u svom književnom opusu. Poznat je u Srbiji i šire ne samo izborom tema, već i značajnim doprinosom za izučavanje, porekla, identiteta, značenja i specifičnosti lokalnih običaja, koji su bili sastavni deo istorije svakog naroda.

Interesantno je, kaže prof. dr Živan Stojković, koji je objavio više priloga o prof. dr Dragomiru Radovanoviću, da su običaji bili i neka vrsta zakona u određenim seoskim ili gradskim sredinama i da su postali svojevrsno blago za izučavanje u etnologiji, etnografiji, sociologiji, psihologiji i religiji. Zato su ušli i u sferu interesovanja jednog broja leskovačkih javnih i kulturnih radnika, posebno između dva svetska rata. Njihovo beleženje, pamćenje i objašnjavanje potvrđivalo je želju ljudi, posebno u ruralnim sredinama, da ih neguju, shvate i objasne bilo sa aspekta religijskog života ili posebne znatiželje, da potvrde njihovu mističnost i značajan uticaj na tokove života i opstanak čoveka.

Tako su običaji vremenom prerasli u moralne norme i oblikovali životne situacije sa naglašenom željom da se strogo poštuju i budu potvrda ugleda ljudi i uvažavanja njihovog društvenog statusa. Autor je knjigu nazvao Bakina škola aludirajući i na to da i mlađe generacije treba da znaju sa koliko respekta i lične obaveze su njihovi preci znali da poštuju utvrđena pravila ponašanja, ali i sa koliko interesovanja su pokušavali da objasne svaku pojavu u društvu nalazeći joj mesto u mašti ili njenom stvarnom značenju. I pokušavali su da za sve to pronađu opravdavajuće oblike postupaka.

Ti njihovi napori potvrđivali su poznatu misao Nikole Tesle: „Nema ničeg vrednijeg proučiti od prirode“. Zato su smišljali najbolje moguće posledice od primene nekog običaja, umirujući na taj način i svoju nemoć da ih naučno objasne. A verovanje u rezultat primene nekog običaja bila je svojevrsna psihoterapija i u radostima, bolu, tuzi, tragediji i drugim prilikama. U vreme koje autor opisuje  ne poznavanje nekog od običaja nije se mogli ni zamisliti, a ako se ne ispoštuje to vrlo negativno deluje na odnos okoline i šireg okruženja prema određenoj ličnosti ili porodici. A svaki postupak u primeni određenog običaja imao je objašnjenje i poruku koja se bezpogovorno prihvatala.

Opisivanje običaja odvija se u predivnom seoskom ambijentu kada se stado ovaca napasa, a baka ljubopiljivom dečaku iz svog komšiluka, kome je  to podrazumevana obaveza, objašnjava detaljno svaki običaj za koji je zainteresovan. Čitljivim i već izgrađenim stilom dijaloškog komuniciranja glavnih junaka knjige, autor nam iznosi najvažnije detalje običaja sa nekom čudnom uverljivošću koja izaziva potrebu da mu se odredi mesto u ljudskoj psihi, kao jedini odgovor koji je u to vreme mogao biti prihvaćen kao važeći i u koji se verovalo.

I u opisu svakog običaja  sledi i odgovor šta se od toga očekivalo sa jasnim saznanjem da je autor dobar poznavalac svega što je bilo karakteristično za seoske sredine i da je sagovornik bake u stvari on, znatiželjan da sazna što više. Te teme su bile inspiracija  klasicima srpske književnosti da ostave vredna dela književnog renomea visoko rangiranih i u svetskoj nomenklaturi velikih ostvarenja i sa oduševljenjem gledanih u filmskoj i pozorišnoj verziji. Najveći deo teksta autor je posvetio svadbenim običajima, rađanju i odgajanju dece, što se bitno razlikuje od savremenih shvatanja i postupaka mladih generacija, društveno  tehnički obrazovanih i upoznatih sa velikim napretkom nauke za objašnjavanje mnogih zagonetnih pitanja iz životne svakodnevice.

To, međutim, nije smetnja da odvoje magiju, odnosno čarobnjaštvo, čudotvorstvo, bajanje  i vradžbine od stvarnog života koji je pružio odgovore na najveći deo tih zagonetnih pitanja, ali nametnuo izazov da se znaju i doživljavaju kao visok stepen pronicljivosti naših predaka da neku pojavu objasne i time smanje opasnost od eventualnih nepotrebnih strahova i životnih opasnosti. Istovremeno sa zadovoljstvom prihvatamo tvrdnju književnika Miroslada Dimitrijevića da je obrada ove problematika u bilo kom vidu odbrana od preteće svetske globalizacije i ugrožavanja nacionalnog identiteta u prvom redu manjih naroda.

Autoru želimo da i dalje neguje svoj renesansni talenat za sveobuhvatnim shvatanjem i objašnjavanjem minule i sadašnje društvene stvarnosti, kroz bilo koju formu književnog izraza.