Snežana Pešić Rančić: Najlepši su početak i kraj stvaranja umetničkog dela

MediaSfera

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

Foto: Privatna arhiva Snežana Pešić Rančić

Snežana Pešić Rančić se bavi umetnošću tekstila, slikarstvom i crkvenim živopisom. Diplomirala je na Odseku tekstila Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu 1983. godine, kada je postala članica ULUPUDS-a, dok od 2009. godine ima status samostalne umetnice.

Od 2018. godine je predsednica Umetničkog saveta ULUPUDS-a. Profesionalnu karijeru počela je kao modni dizajner u fabrici „Toplički motivi“ iz Prokuplja, nastavila je u fabrici tekstila „Beko“, da bi osnovala sopstveno preduzeće za proizvodnju ekskluzivne ženske odeće „SPR Design“.

Zajedno sa Majom Gecić, realizuje međunarodnu izložbu „Pomeranje granica” (od 2014), kao i druge izložbe. Predsednica je Umetničkog saveta ULUPUDS-a od 2018. godine.

U dugoj, raznovrsnoj i plodnoj karijeri dobila je brojne nagrade i priznanja iz oblasti tekstila, crteža, instalacija i doprinosa u ULUPUDS-u. Dela joj se nalaze se u kolekcijama Muzeja primenjene umetnosti, Etnografskog muzeja i Galerije RTS-a u Beogradu, Narodnog muzeja Toplice u Prokuplju i u Galeriji savremene likovne umetnosti u Nišu.

Kada ste počeli da slikate?

S.P.R: Dokle mi sećanje doseže, znam da sam stalno crtala i da sam to najviše volela.

Ko Vas je uveo u svet umetnosti?

S.P.R:Moj talenat i želja za slikanjem. Jednostavno, to me je najviše interesovalo.

Diplomirali ste na Odseku tekstila FPU. Šta Vas je privuklo modi?

S.P.R:Verovatno mladost i želja za estetikom koja je eto, najprimenjivija u odevanju. Ali, brzo sam shvatila da sam promašila smer. Ostala sam na tekstilu do kraja akademije jer smo imali dosta crtanja i slikanja koje sam volela i koje daje osnovu svakoj primenjenoj umetničkoj delatnosti. I mislila sam da se nikada u životu neću baviti krpicama, ali život nameće svoje. Dvadeset godina sam se uspešno bavila modom. A kada više nisam mogla da se izborim suprotnostima toga što radim sa svojim filozofskim stavom o modi i prevelikom željom za čistim slikarstvom, počela sam novi umetnički život bez mode, bez komercijale……..samo slikanje!

Kako danas vidite našu modnu scenu? 

S.P.R: U skladu sa globalizacijom koja je u svim porama života vidljiva, naročito, računajući i Koronu, i moda je dosta ujednačena sa svetskim trendom. Kod mode je kreativnost sužena jer kreator mora da prati svetski trend koji se diktira iz jednog svetskog centra, a njemu ostaje mali manevar za svoju kreativnost. Imamo dobre kreatore koji prave lepe revije, ali su nam sve prodavnice sa stranom robom.

Da li svoje umetničke instalacije vidite kao angažovanu umetnost?

S.P.R: Sebe smatram angažovanim umetnikom. I ako se nikada nisam bavila politikom, kao čovek i umetnik ne mogu da ne reagujem na dešavanja i patnje ljudi. Kada sam radila “Štancovanje sudbine”, kolone izbeglica su u meni izazvale burnu emociju.

I na dešavanja oko korone sam morala da reagujem. Na velikoj slici sam oslikala staklene kocke u kojima su izolovane, klaustrofobično smeštene ljudske figure koje se destiniraju iz duboke perspektive, kao i slika sa ljudima koji imaju kodove na čelu.

Šta za Vas znači rad na crkvenom živopisu?

S.P.R:To je posebno duhovno iskustvo. Ne toliko likovno, koliko baš duhovno. Kroz slikanje, vi ulazite u kontemplaciju sa mističnim svetom, sa svecima. U kontaktu sa njim, osećate Božju energiju koju kroz sliku prenosite na druge.

Koliko je duhovnost važna za umetnika?

S.P.R: Umetnici bi i samo po svom daru za umetnost trebali biti duhovni. Ali to nije uvek slučaj. Neki se oslanjaju samo na svoj intelekt ili trend i dela su im bez emocije.

Dok sam se bavila modom, a moram priznati da je tu mnogo manje umetnosti, patila sam što ne slikam. Pored velikih obaveza i poslovnih i porodičnih, nije se moglo slikati u prolazu, ali sam se zato u prolazu i bilo gde mogla baviti duhovnošću, odnosno religijom. Kada su se najzad stekli uslovi da mogu da zatvorim svoju modnu firmu i da počnem sa slikanjem, uplašila sam se da li ću znati slikati. Kada  sam započela prvu sliku, nisam mogla da verujem da sam slikala hiljadu puta bolje nago onda kada sam prestala 20 godina ranije. Shvatila sam da mi je ta duhovnost kojom sam se usput , ali intenzivno bavila, razvijala sva čula, pa i ona koja su bila pasivizirana.

Interesantan je Vaš susret sa Mona Lizom?

S.P.R: To je bilo moje prvo duhovno iskustvo. Energiju koju sam osetila kada sem je videla u Luvru, za mene je bila enigma. Kada sam kasnije istu tu energiju osetila kod svetinja, shvatila sam da je i Monaliza Ikona a Leonardo Svetac.

Šta je za Vas u umetnosti najvažnije..

S.P.R: Najvažnije je da opravdamo misiju na zemlji, da svojim otvorenim čulima i darovima koja su nam data, prenesemo na najčulniji način drugima ono što je važno i nedokučivo.

… šta najlepše…

S.P.R: Meni su najlepši početak i kraj stvaranja umetničkog dela. Početak je vrlo misaoni. Ideja, kompozicija, tehnika, uklapanje u proctor, trend….Vizualizacija je toliko jaka da se ulazi u sfere gde to što ste zamislili vidite jako realno i gde možete dobiti još mnogo novih ideja. A onda dolazi teško odrađivanje i posle polovine rada, kad se naslućuje zamisao, dolazi do strujanja najlepše energije iz rada u vaše srce.

… a šta pokreće umetnika?

S.P.R: Dobra ideja i težnja da se ostvari.

Poznati ste po brojnim neobičnim tehnikama koje koristi u radu. Koja je najbliža Vašem senzibilitetu?

S.P.R: I ako sam mislila da se posle mode nikada neću osvrnuti na tekstil, nesvesno sam počela da stvaram nove originalne tehnihe upravo kombinovanjem slikarstva i tekstila. Mom senzibilitetu za sada najviše prija slikanje na flizelinu.

Uradili ste četiri grafike za knjigu “Gore, gde pripadamo” Milice Cincar-Popović. Koliko je književnost inspirativna za Vas?

S.P.R: Sve vrste umetnosti su jako povezane. Ja ne bih mogla ni bez slikanja, ni bez čitanja, ni bez pisanja, ni bez sviranja gitare. I većina umetnika ima sve ili bar nekoliko talenata. Muzika je najdirektnija jer odmah osetite emociju. Kod slike treba da deluju više elemenata na vašu čulnost, a književnost je misaona i pokraće vašu vizualizaciju. Dok sam čitala Miličine priče, to se i desilo. Njena jaka misao me je očarala. To je iskra koja je stvorila moju vizuelizaciju koju sam prenela umetničkim sredstvima na ilustracije.

Šta čitate?

S.P.R: Murakamija, Saramaga, Halila Džubrana, Belu Hanvaša, Berđajeva, Nerudu, Dučića, žitije svetih…..

Šta za Vas znače plave niti sećanja?

S.P.R: Upala sam u plavu fazu slikanja koja me drži već par godina i nikako da izađem iz nje. Kada sam dobila poziv iz Muzeja primenjene umetnosti da izlažem kod njih, jedini uslov za novu izložbu im je bio da ne izlazim iz plavog. Sa olakšanjem sam to dočekala. Plava mi je kao neko utočište gde je sve harmonično. Sa tom bojom je normalno predstaviti i sećanja na prošlost i nade iz budućnosti i misao i maštu i realnost.

Kako gledate na „štancovanje sudbine“?

S.P.R:Te nesrećne ljude sam sagledavala kao artikle na nekoj traci u fabrici rata koji se upućuju na određene destinacije i da je to samo jedan prizor modernog čovečanstva koje se igra i štancuje sudbine ljudi.

“Štancovanje sudbine” je instalacija od 94 ljudskih figura oslikanih na flizelinu sa dominantnom plavom bojom , koji su u koloni zalepljeni na zidu preko cele galerije.