MediaSfera
Piše: Gordana Radisavljević-Jočič
Foto: Aleksandar Jočić
I bi jedan banatski grad na granici sa Rumunijom koji su male sove ušare izabrale za svoje zimovalište. U to daleko vreme, Kikinda je bila u sklopu austrougarskog carstva, a kikinđani su ih, uprkos rasprostranjenom narodnom verovanju koje je sove povezivalo sa smrću i nesrećom, nesebično prigrlili, otvorio im svoje srce i poželi dobrodošlicu. I od tada traje ovo neobično prijateljstvo ptica i grada.
Zahvaljujući svojim malim, pernatim gostima Kikinda je širom sveta poznata kao najveće zimovalište sova ušara. Svake godine utine (kako se još nazivaju sove ušare) dolaze u novembru i ostaju sve do marta.
Zahvaljući njima u Kikindu se sjati veliki broj gostiju iz sveta, koji opremljeni foto opremom dolaze da ih fotografišu. Najviše ih je iz Japana i Engleske.
Da su sove simbol Kikinde vidi se i u arhitekturi grada. Na mnogim starim kućama iz doba secesije mogu se videti ornamenti sova.
Ako se pogleda iz vazduha Kikinda podseća na jednu šumu sa puno zelenila i drveća, a sam centar, gde ima i najviše sova, je najzeleniji i ima dovoljno starog i velikog drveća. Zahvaljući svojim drvoredima ulica Generala Drapšina proglašena je 22. najlepšom ulicom u svetu.
Sovama život u centru pogoduje jer su okolne zgrade napravile zaklon od vetra koji briše po ravnici. Tako ušuškane u „visokim krošnjama drveća“, ušare su se navikle na život sa ljudima i tu pronašle sopstveni mir i bezbednost.
Centar Kikinde, kao najveće zimovalište sova na svetu zaštićen je posebnom odlukom SO Kikinda. Ovom odlukom zabranjuje se svako oštećivanje ili uništavanje gnezda i legla sove utine, kao i područja njihovog razmnožavanja, orezivanja i seča stabala na kojima je registrovano zimovalište.
U nesvakidašnju ljubav stanovnika Kikinde prema sova uverili smo se ovih decembarskih dana tokom foto safarija koji je Foto klub Beograd organizovao u saradnji sa Kulturnim centrom Kikinda. Tridesetak fotografa razmilelo se po centru grada u potrazi za sovama. A one, poput pravih modela, strpljivo su pozirale.
– Znate li kako ćete da znate gde sigurno ima sova – pita me jedna starija gospođa – gde na klupi ili pod krošnjom drveta vidite sovine gvalice (izbljuvak nesvarenih ostataka glodara i beličastog izmeta) znajte tu ima naših malih ušara.
O posvećenosti stanovnika Kikinde malim ušarama govore i umetničke sklupture, informativne table.
– Znate li da se novembar u Kikindi zove sovembar? Tada kreće njihovo brojanje i sve je u znaku sova. Već deset godina organizujemo zabavno naučnu manifestaciju koja traje tokom celog meseca novembra i održava se skoro 10 godina. Deca prave kolažne priče, održavaju se razni kvizovi na temu sova, prave se ankete na trgu na temu koliko su ljudi obavešteni i koliko znaju o sovama. Najveći broj sova zabeležen je u decembru 2009, kada ih je bilo 743. Ove godine u naš grad stiglo je 300 sova. One su zaštitni znak i ambasadorke našeg grada. Kao što možete da vidite centar Kikinde je zimi u potpunosti posvećen sovama. Napravili smo malo zaštićeno područje, vodimo računa kada se postavlja rasveta, da ne bude u samom centru i ne kačimo je po drveću, priča Vesna Bojić, novinar.
Iako deluje da su preko dana potpuno nezainteresovane za dešavanja u okolini male ušare vrlo dobro osmatraju njihovo okruženje i ukoliko uoče opasnost, one će vrlo lako i bez imalo dileme odleteti odatle. O njihovom miru i bezbednosti brine se “čuvar”. Vidite ga kada se najmanje nadate.
– Izuzetno je bitno – kaže – da tokom boravka ispod stabala koja predstavljaju njihov dom, ljudi budu tihi i da samo uživaju posmatrajući ih, bez naglih pokreta i vike. A ako neko nađe mladuče sove koje je ispalo iz gnezda potrebno je da ga popne na stablo ili najbližu granu, odakle se one vrate nazad u krošnju, koristeći kljun, kao papagaji ili će majka doći po njih.
Dnevno pojede 60 grama miševa
Sova dnevno mora da pojede oko 60 grama miševa, a pošto ih tamo ima nekoliko stotina i borave oko tri meseca u hladnom periodu godine, može da se sračuna koliko tona miševa pojedu na tom području.
Na meniju su uglavnom miševi, voluharice i ostale vrste glodara koje se hrane raznim vrstama žitarica.
Sove su ptice koje noću love, a danju miruju i spavaju.
Utine se već u sumrak polako upućuju ka poljima gde love i kada se nahrane, vraćaju se pred zoru u zimovalište i tu provode ostatak dana odmarajući.
Kada se ušara uplaši ona sakupi perje, pribije krila uz telo, uspravi se, podigne uškice i pokušava da se utopi u okolinu. Ako, ipak, proceni da je ugrožena – odleteće. A ukoliko su bezbrižne, naduvaće perje, biće pufnaste i imaće zatvorene oči i delovaće kao što zamišljamo sovu – mudru pticu koja sedi na grani. Inače, ono što nam se čini da je rep, ustvari su sklopljena krila.
Ženka – lepša i agresivnija
Ušara ili utina spada u sove srednje veličine i dužina tela se kreće između 31 i 40 centimetara, a raspon krila od 85 do 100 cm, dok je prosečna jedinka teška manje od 350 grama. Ženke su malo veće od mužjaka. Prosečna težina je kod mužjaka 259 grama dok je kod ženki 282 grama.
Glava utine je okrugla i prepoznatlјiva po tome što na vrhu ima „uške“ — uzdignuto perje koje podseća na uši, a po tome je ova sova i dobila naziv. Obojenost perja na prednjim delovima tela predstavlјa mešavinu crne, braon, sive, krem i bele boje, dok je zadnji deo tela beličasto-sive i boje kože sa tamnim braon prugama. Noge su im prekrivene paperjem.
Kod sove utine mužjak je nešto sitnijeg rasta, tako je kod svih ptica grabljivica, i uglavnom je svetlijeg perja. Ženke su tamnije i imaju malo crvenije oči. Kod ptica su obično mužjaci ti koji imaju lepše perje, malo nakinđurenije i sa više boja, ali kod sova je malo drugačije. Ženke su dosta agresivnije, jer one brane potomstvo i leglo.
Mužjak se oglašava tihim hukanjem, dok ženka ima malo kmečaviji glas. Mlade ptice imaju veoma prodoran glas koji podseća na škripu ljuljaške i može se čuti i na udaljenosti od preko dva kilometra. Budući da noću love, a danju „spavaju“ ušare ne grade gnezda nego od drugih ptica „pozajmljuju“ njihova, već napravljena gnezda.
Dodaj komentar