MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Danas je tačno pola godine od kako je mama preminula.
Prođe vreme, prolete.
Nakon što je mama preminula dugo nisam mogla da se setim šta je volela, šta je govorila i samo su mi slike pomagale da joj se setim lika.
A onda, posle određenog vremena, valjda kada je šok prošao počela sam da se sećam svega. I stalno kažem “sad bi mi mama rekla ovo”, “ona je to ovako radila”, “ona je ovo volela”. A onda me to prošlo vreme jako zaboli, jer to “ona je to ovako radila” pokazuje mi da ona to sada ne može, jer nije tu, jer fizički nije tu, jer je nema.
I znate, čudno je to kad me neko pita šta se sve desilo za ovih šest meseci, a ja kažem ništa.
Stvarno se ništa nije desilo. Pusto i prazno vreme.
Dok je mama bila živa stalno se nešto dešavalo. A sad ništa.
Evo, konkretno, za ovih šest meseci jedino što mi se desilo jeste to što sam upisala novu akademsku godinu. I jedan odlazak u bioskop. Tatin rođendan. Bratovljev rođendan. Jedno punoletstvo. I to je to.
Sve ostalo je crno i bolno.
Bolan je bio i upis nove akademske godine bez nje da se raduje.
Odlazak u bioskop bez mogućnosti da joj ispričam utiske je bio težak.
I tatin rođendan bez nje i je bio tužan.
I bratovljev rođendan bez njene torte je bio bolan.
I punoletstvo bez nje za stolom je bilo teško.
Sve što se dešava je teško.
Sve čega nije deo je besmisleno.
Sve je crno i sumnjam da će ikada ponovo poprimiti boje. Sve je tamno, potpuno crnilo, potpuno odsustvo svetlosti. A ja se maksimalno trudim da povratim boje, svetlost i osmeh. Ali ne ide. Čak i kad uspem to traje kratko, jer se setim da nje nema na ovozemaljskom svetu i to nenormalno zaboli, ali i ta bol će proći.
Mora da prođe, jer kao što je sve u životu prolazno, kao što smo i mi prolazni, tako je i bol prolazna.
Jovana Ješić
Dodaj komentar