MediaSfera
Piše: Jovana Ješić
Sveti Dimitrije je svetitelj koji se praznuje 8. novembra.
To je slava Mitrovdan.
To je naša krsna slava.
Drugu godinu za redom, slavu smo proslavili samo u krugu porodice.
Sećam se, ranijih godina, danima i noćima uoči slave smo pripremali slavsku trpezu, a na slavsko jutro bismo brat i ja odlazili sa kolačem, žitom, vinom i slavskom svećom u crkvu, potom bismo tata, mama, brat i ja upalili sveću, okadili kuću i nazdravili. Uoči šest sati, pre nego što gosti dođu, oblačili bismo nove, najsvečanije stvari koje imamo. Dočekivali bismo goste, služili ih i trčali sa sprata u prizemlje sa ovalima i tanjirima na rukama. A onda kada bi gosti otišli, do zore bismo prali sudove. I tad ti presedne i slava i slavska trpeza i svih 40 gostiju.
Tako je bilo ranije, a mnogo pre toga, dok su baka i deka bili živi, mi bismo odlazili na ognjište naše porodice i tamo u maloj slavskoj sobi u kojoj se nalazila samo ikona, peć, sto i klupe proslavljali smo slavu. Vrteći kolač svi zajedno u krug, pevali bismo Oče naš i ostatak dana bismo proveli za trpezom razgovarajući i pevajući. Na kraju dana, spokojni bismo se vratili kući.
Zbog pandemije smo bili primorani da poslednje dve godine slavu proslavimo u krugu porodice. To me je podsetilo na godine kada smo slavu proslavljali na ognjištu. S tim što sada mnogo manje ruku vrti taj slavski kolač, jer nema mame, bake i deke koji su preminuli.
Ali ovakvo proslavljanje slave se meni mnogo više dopada, nego ono kada za trpezom sedi 40 gostiju sa kojima ti ne stigneš ni reč da progovoriš, jer slava je kada si kraj ikone i slavske sveće sa svojim najmilijima. Odlazak na ognjište na dan slave, uživanje u tom danu provedenom u selu uz slavsku sveću je omaž našim korenima.
Jovana Ješić
Dodaj komentar