Književnost Kultura

60 godina Nobelove nagrade Ive Andrića

MediaSfera

 

Foto: Zadužbina Ive Andrića

 

Srpska akademija nauka i umetnosti obeležiće šest decenija od dodele Nobelove nagrade Ivi Andriću Svečanom akademijom, u utorak, 26. oktobra u 18 časova u Svečanoj sali SANU. Na Svečanoj akademiji govoriće akademik Vladimir S. Kostić, predsednik SANU, akademik Miro Vuksanović, predsednik Zadužbine Ive Andrića, a Andrićeve tekstove kazuje Tihomir Stanić. 




Vest da je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu za književnost, obišla je svet 26. oktobra 1961. godine. Slavni pisac sačekao ju je u svom stanu u centru Beograda u kome je živeo sa suprugom Milicom Bobić.

Slavlje u Francuskoj 7

– Bio sam tog dana na ulici kada se pročula vest da je Andrić dobio Nobelovu nagradu i svi smo pohitali ka Francuskoj 7. Sjatili su se tamo pisci i domaći i strani novinari. Jedini koji nije bio uzbuđen bio je Ivo Andrić. Svi smo to shvatili kao priznanje svima nama, a Andrić je u svom starom mantilu i sa već izanđalom tašnom govorio kako bi želeo da sve to što pre prođe da bi se vratio za svoj pisaći sto. Meni se činilo da je bio uplašen… Andrić je znao kakvu će zavist izazvati lovor koji je stavljen na njegovu glavu jer su državni favoriti za to priznanje bili neki drugi pisci. Znao je opet, ako se pokrene priča o njemu, da će se svi najlakše složiti da je on gori od svih. Milovan Đilas je tada bio u zatvoru i on se plašio da će ga strani novinari pitati za njega. Predrag Palavestra mi je ispričao da ga je Andrić zamolio da u slučaju da se to desi on uskoči sa nekim drugim pitanjem pa će odgovoriti njemu, a zaboraviti na prethodno pitanje – priča Bećković.

On kaže da je nesporno da je Nobelova nagrada bila veliki trijumf Andrićevog života, ali i da je on zahvaljujući tom priznanju izbegao da bude kamenovan.

– Već su bile počele da izlaze kritike da se ponavlja i da njegove knjige nisu na visini onih ranijih. Pomišljam da bi i hijerarhija naših velikana koju bi napravio gradski komitet izgledala drugačije da se nije umešao Nobelov komitet. Tito nije primio Andrića odmah posle dodele nagrade već tek mesec dana kasnije. Nisu bili zadovoljni ni njegovom besedom u Stokholmu, gde je on govorio o priči i pričanju, a oni su se nadali da će bar pomenuti samoupravljanje. I da nije dobio Nobelovu nagradu za književnost, Ivo Andrić je zaslužio priznanje jer je s obzirom na njegovu karijeru uspeo da ostane živ – ističe Bećković, i dodaje:

– Sećam se da je Andrić tog dana u Francuskoj 7 rekao: „E, sad je za dugo vremena sa Slovenima gotovo. Možda će nagradu dobiti još neki Rus ili Poljak, a ostali će na nju još dugo čekati“ – priseća se Bećković.

Novac od nagrade bibliotekama BiH

– Nobelovu nagradu smatram kao izuzetno priznanje za celokupnu književnost moje zemlje – skromno je prokomentarisao Ivo Andrić kada je primio vest o tome da je upravo on dobio priznanje Švedske kraljevske akademije i tako pretekao engleske književnike Lorensa Darela i Grema Grina, Amerikanca Džona Štajnbeka i Italijana Alberta Moravija koji su sa njim bili u najužem izboru.

Nakon prestoničkog slavlja, Andrić je u Stokholm otputovao 5. decembra, u društvu supruge Milice Babić-Andrić. Nagradu mu je na dan smrti Alfreda Nobela, 10. decembra 1961. godine, uručio švedski kralj Gustav VI u raskošnoj dvorani Koncertne palate Švedske akademije.

Ivo Andrić je stajao na mestu na kome su pre njega bili Henrik Sjenkijevič, Rabindranat Tagore, Anatol Frans, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Tomas Eliot, Ernest Hemingvej, Alber Kami…

Obraćajući se Ivi Andriću sekretar Švedske akademije nauka Esterling je rekao: „Na vašoj diplomi stoji da vam je Nobelova nagrada dodeljena za epsku snagu kojom ste motive i sudbine istorije vaše zemlje opisali. Za Švedsku akademiju je bilo veliko zadovoljstvo da u vama nagradi predstavnika jednog jezičkog područja, koje do sad nije bilo zastupljeno u redu nosilaca nagrade. Sa izrazom najboljih želja za vas, mi vas molimo da primite odlikovanje iz ruku njegovog kraljevskog veličanstva.“

Novac koji je dobio od nagrade poklonio je za unapređenje bosansko-hercegovačkog bibliotekarstva.

Banket uz zvuke iz “male zemlјe među svetovima”

Usledio je glamurozni banket u Zlatnoj sali Gradske kuće, praćen i zvucima sevdalinke iz Andrićeve rodne Bosne „Kad ja pođoh na Bembašu”, dok je hor madrigalista Stokholmskog univerziteta na srpskom otpevao kompoziciju Josipa Slavenskog „Oj, jesenske duge noći”. Muzikom vidno dirnut, nobelovcima se na francuskom jeziku prvi obratio Ivo Andrić, započevši svoj govor metaforom o svojoj domovini kao „maloj zemlјi među svetovima”, o njenoj „burnoj i teškoj prošlosti”, njenim „velikim žrtvama” i, uprkos tome, nastojanjima da na planu književnosti i kulture nadomesti sve ono što joj je istorija uskratila dajući time svoj prilog svetskoj baštini.

A onda je “Tolstoj sa Balkana” progovorio o onome o čemu najviše zna –  o priči i pričanju, i to o pričanju od drevnog patrijarhalnog pa do onog modernih pripovedača; o nepresušnoj potrebi za pričom koju, „u milion varijanata, pričaju lјudi lјudima“; o priči koja treba da „produži iluziju života i trajanja i da pomogne čoveku da se nađe i snađe“; o pričanju pripovedača koji govori u ime svih koji nisu uspeli da pričaju i ispričaju svoju priču, i onome koje pripovedač „priča samom sebi” da bi odagnao strah, kao i pričanju koje objašnjava sve naše nedoumice i nerazumevanja, neučinjeno i pogrešno urađeno; o usmenim i pisanim pričanjima u kojima je „sadržana prava istorija čovečanstva; o tankoj liniji između prošlosti i sadašnjosti” i pripovedačevoj lakoći da prelazi vekove kao i muci da spozna kada je u kojem; i konačno o tome da je najteže i najmukotrpnije od svega „biti čovek”, piše Zadužbina Ive Andirća.

Ovo su delovi govora Ive Andrića:

“U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovog puta da pisca jedne, kao što se kaže, male zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.

Moja domovina je zaista “mala zemlja među svetovima”, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog.

Dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji pripovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržnjom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je moguće više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničem ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.”

 


PROČITAJTE I

VEK MILOVANJA „SUMATRE“ MILOŠA CRNJANSKOG

STANILAV VINAVER: ZABORAVLJENI VELIKAN SRPSKOG JEZIKA


 

 



NAŠA IZDANJA

Kategorije

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .